Kad je Kragujevčanka V.C. nedavno na svom Facebook profilu objavila prilog snimljen mobilnim telefonom, želja izrečena u tom kratkom videu joj se nesumnjivo ostvarila. Video je ubrzo postao viralan a ona je dospela u centar pažnje. Stvari su se međutim ubrzo zakomplikovale.
Saopštenjem i izjavama u medijima prvo se oglasio kragujevački Dom zdravlja sa tvrdnjom da je dete pregledano, ali da je majka tražila dodatni pregled kod drugog lekara. Prema navodima iz medija, ubrzo su reagovale i nadležne inspekcije pa je u Dom zdravlja upućena vanredna kontrola. Ceo slučaj se, međutim, nije završio na tome.
Ozloglašeni srpski tabliod, Informer, na još uvek nepoznat način, došao je u posed poverljivih informacija o zdravstvenoj istoriji majke i brzo objavio nalaze na svojim stranicama. Fokus se ubrzo sa incidenta u kragujevačkom dispanzeru pomerio na ženu koja je napravila snimak. Obe strane ostale su pri svojim tvrdnjama – Dom zdravlja da je dete pregledano pre nego što je snimak nastao, te da je nezadovoljna majka pravila haos po ordinaciji; a majka pri tome da joj je pregled uskraćen i da je zbog toga isti morala da obavi privatno, i to, razume se, plati iz svog džepa.
Ovde ukratko prikazan slučaj samo je jedan u nizu pokušaja građana da svoje naloge na društvenim mrežama iskoriste kao medijsku platformu i podele iskustva kojima svedoče i u čemu učestvuju, a upravo pokušavajući da privuku pažnju medija i profesionalnih novinara koji bi mogli, a i trebalo bi, da istraže dublje svaki od tih slučajeva. Upečatljiv je takav jedan slučaj od pre više od dve godine, kad je bivši radnik Matijević-a snimao i objavljivao procese u preradi mesa u toj fabrici. Kompanija Matijević oglasila se tada saopštenjem u kom je negirala sve optužbe, ali su snimci ipak završili u Tužilaštvu za organizovani kriminal. Afera koju je pokrenuo bivši radnik ubrzo je okončana priznanjem i pomirenjem.
Zašto se ovakve stvari dešavaj i ponavljaju? Šta možemo svi da naučimo iz ovakvih epizoda?
Najpre, u situaciji okupirane države, kakva Srbija de facto jeste, kad institucije sistema jednostavno ne obavljaju svoje funkcije i kad se tanko poverenje građana konačno istopilo, za očekivati je da će učestati uzimanje „pravde i istine“ u svoje ruke. Gomilanje laži u medijima, što je već postalo uobičajeno, neće rezultirati povećanjem zabluda i slepim poverenjem u izrečeno. Naprotiv, takvo ponašanje glavnih medija rezultira potpunim nepoverenjem i apsolutnom sumnjom u bilo kakvu informaciju koju pokušavaju da plasiraju. Slično kao što je za očekivati kaubojštinu u sprovođenju pravde, tako će se dogoditi i sa medijima. I dok je upotreba i nošenje oružja u Srbiji još uvek problematično definisana i nerešena, nošenje savremenih mobilnih telefona i korišćenje interneta je (cinik bi dodao – još uvek) legalno.
U uslovima ogromnog pritiska na naznaku autonomije bilo kakvog medija, građanima ne preostaje mnogo nego da situaciju premoste tako što će sami postati mediji. Ono malo nijansu slobodnijih medija u Srbiji možda neće interesovati priče građana-novinara sa terene. Možda neće imati energetske kapacitete za obračun sa tabloidima i botovske napade, jer se pokrenute afere obično u tome završe. Ali, to građane ne može da spreči da nastave da izveštavaju zainteresovanu javnost o sopstvenoj nemoći.
Svi zainteresovani građani, ipak, treba da budu svesni jedne stvari, postoji razlika, i nije zanemarljiva, između profesionalnog novinarstva i mnogo toga što nam se danas prikazuje kao novinarstvo, ali i od izveštavanja građana. Na kraju, kako bi ovaj tekst imao i svoju praktičnu dimenziju, navodim dve suštinske razlike, pravila kojih bi zainteresovani građani trebalo da se pridržavaju. Ovo neće doprineti samo tome da video prilozi na društvenim mrežama imaju težinu, već i tome da povećate svoj potencijalni uticaj na medije.
- Kontekst priče – iz brojnih kratkih priloga, publika najčešće ne uspeva da shvati ceo kontekst prikazane situacije, ili je on očigledno jednostran usled rasplamsalih strasti onoga koji snima.
- Pravilo druge strane – da bise izbegli jednostavni demanti, ali i još jednostavnije spinovanje građanskih priloga, potrebno je prikazati i učesnike druge strane.
Naravno, istina ostaje kao neprikosnoveni kriterijum prikazivanja bilo čega. Nažalost, ona je u Srbiji za mnoge od nas već dovoljno mučna i ružna. Uz mogućnosti našeg doba, mi, građani, možda imamo moć i znamo kako da budemo što bolje i adekvatnije informisani. Uprkos svoj veštini naših vlastodržaca, istina se oduvek teško pretvarala u laž. Slučajevi naših sugrađana mogu da nas inspirišu, a iz njihovih grešaka smo već dovoljno naučili. Dakle, krenimo!
Tekst je prvobitno objavljen na sajtu dnevnog lista Danas.
Autorka: Milena Marić
O autorki: Master sociolog i preduzetnica. Zainteresovana za Balkan i socio-ekonomske odnose na njemu.
