,,Dok sam bio student ružio sam često, čitao Praxis, polemizirao vješto; anarhizam mi je bio u krvi – Svi na barikade, sanjao sam kako vodim proletere mlade..”
Nema boljeg trenutka da se konačno oslobodimo mita i glorifikacije studentskog bunta iz 1968. od pedesetogodišnjice tih događaja koji su se zbili (uglavnom) u Beogradu i Zagrebu.
Prvo, dominantni narativ tog pokreta (tragikomičnog odbleska ’68 u Evropi i Americi) bila je apologija komunističkog režima i kulta ličnosti, ma koliko se akteri tog vremena trudili da ,,lipanjska gibanja” interpretiraju kao veliki, revolucionarni događaj. Štaviše, pojedini predlozi koji su predstavljali manje pomake od službene politike išli su u pravcu još rigidnijeg komunizma i direktno su potkopavali kakve-takve već započete neophodne ekonomske reforme.
Drugo, ključna pitanja jugoslovenskog društva (koja su dve decenije kasnije dovela do krvavog raspada Jugoslavije), gurana su pod tepih.
Treće, sloboda izražavanja (koju su studenti tobože zahtevali) bila je shvaćena samo kao sloboda za one koji misle isto (ili vrlo slično).
Šezdesetosmaši (a i mnogi drugi) reći će da je to bio idealističan i hrabar pokret, događaj i bunt mladih. Međutim, brojne poznate činjenice iz tog vremena govore sasvim drukčije.
Činjenice
Jedan od prvih poteza beogradskih studenata bio je da svoj univezitet preimenuju u “Crveni univerzitet Karl Marx”. Pa, pobogu, zar tadašnji režim (i univerzitet) nije već bio dovoljno crven i marksistički?! Ovo svakako nije potez nekoga kome je stalo do slobode mišljenja i razbijanja ideološke opresije.
Slična je bila i odluka zagrebačkih studenata da svoje sveučilište preimenuju u “Socijalističko sveučilište Sedam sekretara SKOJ-a”.
Najgore u svemu – zahtev za redukciju univerziteta na socijalističko-skojevsku instituciju bila je potpuno autonomna odluka studenata, a ne ideja nametnuta niti sugeririsana od partijskih organa, koji su, o ironije, bar u takvim stvarima pokazivala manje komunističkog fanatizma.
Montipajtonovska Ikonografija
“Mi smo uvek bili uz Tebe!”
Studenti su na demonstracijama nosili Titove slike i zastavu Saveza komunista Jugoslavije. Dakle, u zemlji u kojoj sve važne i nevažne političke odluke donose Tito i SKJ ( a tajna partijska policija kontroliše), demonstranti svoje nezadovoljstvo postojećim stanjem artikulišu tako da se zaklinju na vernost oficijelnoj politici, Titu i komunističkoj partiji.
Alanfordovski telegram
U telegramu upućenom Titu, studenti i profesori Beogradskog univerziteta pišu:
“Druže Tito, akcija koju ovih dana vodimo na Beogradskom univerzitetu inspirisana je Tvojom revolucionarnom mišlju i podrška je velikoj borbi koju vodiš. Mi smo uvek bili za Tebe, s Tobom smo i ovog trenutka.
Mi, studenti i profesori Beogradskog univerziteta, poveli smo borbu držeći se Tvoje misli da treba preći s reči na delo… Dajemo punu podršku istorijskoj borbi koju vodiš i uveravamo Te da smo sastavni deo progresivnih snaga na čelu sa Savezom komunista Jugoslavije i Tobom.”
Ovakvo severnokorejsko obožavanje šefa države i servilnost koju su prema njemu pokazivali studenti i profesori ponavljali su se nebrojeno puta.
Moguće je da neko, recimo profesor Mićunović, ovakav ,,sadržaj” objasni strateškom potrebom da se ne ide baš u direktnu konfrontaciju i time izazove gušenje demonstracija silom. Međutim, previše je toga što se nikako ne može objasniti takvim strateškim razlozima. Na početku protesta studenti su pevali “Druže Tito, mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo!” U svom poznatom govoru 9. juna Tito je pribegao jeftinom triku koji je na kraju i upalio.
On je studentima ponudio šargarepu, iskazavši slaganje s većinom studentskih zahteva i rekao kako je 90% studenata “poštena omladina”, a štap je ostavio za kasnije. Studenti su pak bili presrećni da ih je Tito “podržao” pa se sve završilo kozaračkim kolom, skandiranjem “Mi smo Titovi, Tito je naš” i pesmom “Druže Tito, ljubičice plava, ti se boriš za narodna prava!”.
Nije to, dakle, nikakva smišljena strategija, to je teži oblik kulta ličnosti.
Politički program
“Naš program je program najprogresivnijih snaga našeg društva – program SKJ i Ustava”.
Jadna su društva u kojima nema razlike između konstitucionalnog akta države i programa jed(i)ne partije.
Septembra 1968. oko 150 beogradskih profesora i studenata filozofije i sociologije koji su bili nesporni predvodnici protesta šalju čuveno pismo Devetom kongresu SKJ. Među potpisnicima su beogradski praksisovci, ali i neki od kasnijih najpoznatijih tzv. analitičkih filozofa, naglašavajući:
,,…da bi Savez komunista danas mogao i morao igrati veću ulogu u izgradnji socijalističke svesti, u stvaranju novih socijalističkih normi ponašanja, u idejnoj i političkoj borbi protiv raznih deformacija”,
da su oni godinama bili “propagatori marksizma i oštri kritičari buržoaskog društva i buržoaske ideologije”, da “nema apsolutno nikakve osnove” za tvrdnju da su se oni ikada zalagali za “unošenje elemenata buržoaske demokratije, političkog pluralizma i višepartijskog sistema”, da nikada nisu pokazivali “nikakav afinitet prema buržoaskoj demokratiji”, da “studentski pokret nema nikakav svoj poseban program i da je njegov program – Program SKJ”, itd.
I ne samo to; pokušavajući da dokažu svoju pravovernost i političku budnost, ističu kako “su za vreme junskih događaja trenutno prepoznavali svaki prizvuk nacionalizma, ibeovštine ili reakcije”.
Lično, verujem u najdublju iskrenost njihovih reči.
Analogija Srđe Popovića
Neverovatna sličnost stavova šezdesetosmaša i režimske politike poprimila je komične razmere; Srđa Popović reterira na jedan sudski proces u kojem je branio troje istaknutih šezdesetosmaša:
“Na suđenju trockističkoj grupi, 1971., zastupao sam Milana Nikolića, jednog od troje optuženih za kontrarevoluciju i pokušaj osnivanja političke partije. Samo po sebi osnivanje stranke nije kažnjiva delatnost, jedino njen program može da bude problematičan, čak i kažnjiv. Počnem da analiziram njihov program i zaključim da svi njegovi delovi već postoje u partijskim dokumentima i programima, zaključcima kongresa samoupravljača.
Nema tu ničeg subverzivnog, jedino postoji putativno krivično delo, tj. kad vi smatrate da vršite krivično delo, a nemoguće ga je na taj način izvršiti. Kao kad hoću da vas ubijem iz dečjeg pištolja, pa je to pokušaj ubistva. Kažem: u ovoj sudnici jedino tužilac i Nikolić misle da je on radio nešto nedozvoljeno! “Pa ti mene predstavi kao budalu!” Ozbiljno se naljutio. Program su mu našli ispod mašine za veš; bilo je tu nečeg kao u filmovima Woodyja Alena, ali oni su sebe doživljavali strahovito ozbiljno”.
Jedina nedoumica
Opravdano se postavlja pitanje zašto je, uprkos skoro identičnom programu studenata i partije, nekim studentima ipak ubrzo suđeno, te zašto je osam praksisovskih profesora bilo izbačeno sa univerziteta, a studentska štampa još više kontrolisana pa čak i povremeno zabranjivana?
Odgovor leži u psihološkom profilu svakog diktatora; hipersenzitivan na svaki ,,šum”, na bilo kakav izvor nelagode, on će poslati jasnu poruku da i implicitni i najbenigniji oblik osporavanja, mora biti sasečen u korenu makar se pozivao i na njegov (diktatorov) program.
Učinci
Nakon tog leta pre 50 godina, mnogi su više počeli razmišljati o pravnoj državi, ograničenju vlasti, slobodi govora, itd. Međutim, to je bila uglavnom nuspojava, a ne jedan od stvarnih ciljeva junskih gibanja. Zapravo, to nije ni bio cilj aktera ovih događaja.
Konkretni efekat je u biti negativan:
Studenti su rekli NE, ne samo kapitalizmu već i donekle započetom projektu Titovih kakvih-takvih ekonomskih reformi i projektu privatnog preduzetništva tj. ekonomskih sloboda, makar i minimalnih.
Bravo, svaka čast, drugovi studenti. Uvek ste bili avangarda i uvek ste u pravu!
P. S.
Ako je išta kultno u vezi sa ’68, onda je to Štulićeva pesma i stihovi iz rubruma ovog teksta. (premda, u stvarnosti, nije tamo bilo ni anarhista, a još manje proletera). No, to je, ipak, samo rock’n’roll.
Autor: Ivan Ratković
O autoru: Stekao zvanje diplomiranog pravnika na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i mastera na Evropskom među-univerzitetskom centru za ljudska prava i demokratizaciju (EIUC) u Veneciji. Su-osnivač i izvršni direktor udruženja ”Studenti za slobodu Pravni Fakultet”. Niz godina radio u privatnom i NVO sektoru. Član astronomskog drustva ”Rudjer Boskovic”, bavi se biciklizmom i paraglajdingom.
