Izvor: Nedeljnik br. 341-342
Savez za Srbiju, sastavljen od opozicionih lidera Jeremića, Obradovića, Đilasa, Lutovca i drugih je formiran (valjda). Bilo kako bilo, ko god da ga sve čini i kakve god da su im namere oni kažu da su tu. To su pokazali objavljivanjem „30 tačaka programa Sveza za Srbiju“. Na prvi pogled mi je objavljivanje istih ličilo na onih 95 teza koje je Martin Luter zakucao na vrata Vitenberške opatije, i tako pokrenuo lavinu verskih ratova na tlu Evrope i ako to nije nameravao. Na drugi pogled shvatim da je dobar deo istih pokušaj da se dođe do smene, ali ne i do promene kakva je potrebna. U našem narodu postoji razmišljanje: „Daj da mi skinemo Vučića pa ćemo videti šta ćemo.“ E pa oni koji tako razmišljaju su dobili svoj manifest. Eto ga, sada je transparentan i nagoveštava građanima šta će dobiti ako njima daju poverenje. Ali treba biti oprezan i izmeriti šta bi stekli, a šta izgubili, ako bi se vodili ovim programom u trideset tačaka.
No, kako bi izbegli optužbe za praznu kritiku pogledajmo neke od tačaka koje meni najviše bodu oči i malo ih propitajmo.
U trećoj tački kreatori programa se zalažu za ostvarivanje medijske slobode. To svakako jeste pozitivno i nešto što nam je potrebno. Ali slobode neće biti ako žele (što u istoj tački i piše) sprečavanje zagađivanja medija od rijalitija. Ako zabrane bilo koji program, pa time i rijaliti emisije, automatski guše medijske slobode. Volter je rekao „Ne slažem se sa time što govoriš, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da to slobodno kažeš.“ I mislim da je to dobra praksa. Kontradikcija na samom početku, ali dobro.
U tački devet proklamuje se „nova“ ekonomska politika. Ona će se ogledati u većim javnim investicijama, ograničenju uvoza, itd. Ono što ovde ne štima je to što će trgovina biti još manje slobodna nego što je sad. Većim javnim investicijama država će biti još agresivnija prema novčanicima građana nego što je sad, pa će jedino porasti broj uhleba i porezi koje će plaćati građani. Ograničenjem uvoza će građani, kao krajnji potrošači uvezenih proizvoda, biti oštećeni. Proizvodi iz inostranstva će biti ili još skuplji (i ako su i sad mnogi poput tehnike ili odeće daleko skuplji nego u zemljama EU) ili ih neće ni biti. To će dalje dovesti do ugrožavanja konkurencije, jer će ljudi lošije proizvode plaćati isto ili još skuplje od uvoznih. Ljudi u Srbiji će ostati bez mogućnosti da za svoj novac izaberu najbolju ponudu.
Plan o zaustavljanju prodaje „strateških“ nacionalnih kompanija iznosi se u tački 11. To će nastaviti agoniju neefikasnosti istih tih preduzeća, produžiti politiku uhleba. I još samo da saznamo na koja se preduzeća misli. Nadam se da tu nisu fudbalski klubovi poput Zvezde i Partizana pošto su to jako dobra preduzeća za bogaćenje vladajućih.
Dalje, u tački 26 piše o partnerstvu države i domaće poljoprivrede. Ovo je dopuna ograničavanju uvoza i služi prvenstveno kao jeftin populizam bez ostatka, jer se poeni sakupljaju kod šire populacije. Da bi pomogli poljoprivrednicima, dovoljno bi bilo smanjenje ili čak i ukidanje poreza za neke faktore poljoprivrednog angažmana (poput goriva za traktore, hemijskih sredstava za biljke, zemljište na kome se uzgaja neka kultura ili izvodi stoka na ispašu itd.). Time bi eventualno poljoprivredna proizvodnja doživela ekspanziju. To bi pomoglo i ostatku građana, jer bi verovatno spustilo cenu domaćih poljoprivrednih proizvoda. Samim tim i ograničenje uvoza ne bi imalo smisla. Jednostavno je. Smanjenjem poreza i nameta oslobodili bi poljoprivrednike i omogućili im da oni svojom zemljom upravljaju onako kako oni žele. To bi bila dobra podloga za vraćanje ljudi na selo. U sadašnjoj situaciji gde je, hipotetički, jeftinije voziti se na Koka kolu nego na benzin, poljoprivreda nema mnogo perspektive.
U sledećoj, tj. Tački 27 iznosi se predlog o „Planskom pristupu razvoja infrastrukture.“ Na ovo bi i Broz bio ponosan. Umesto planskih pristupa, treba dopustiti građanima da odlučuju šta je njima potrebno od infrastrukture i kojim redosledom. Građani odlučuju o infrastrukturi, a ne političari. Mislim da je dosta afera oko Beograda na vodi, ne treba nam još takvih. O ovoj tački zaista je suvišno mnogo govoriti.
Ipak nije sve tako crno, nešto je i sivo tj. nedorečeno. Poput tačaka gde se govori o izgradnji demokratskog društva, izgradnji bolje pozicije Srbije u svetu, vraćanje otetih penzija itd. O tim predlozima se govori kao o nečemu što se u žargonu naziva „Posao od pet minuta“. Nažalost stvari nisu baš tako jednostavne. Pogotovo kada se govori o izgradnji demokratskog društva. To uopšte nije ni posao. To podrazumeva stalni napor, demokratsko društvo se gradi i u Engleskoj, Švajcarskoj, Švedskoj. Iako su daleko ispred nas po demokratičnosti, ni oni nisu završili sa tim. I nezavisno od toga kako percipiramo odnos prema izgradnji demokratskog društva teško je anulirati dva veka koja smo propustili u jedan ili dva mandata.
Da budem iskren malo toga mi se sviđa u svim tim tačkama. Jedna od onih koje bih istakao u pozitivnom svetlu je tačka broj 18 koja govori o „izgradnji suštinske samouprave“, kao i o tome da će građani da se izjašnjavaju kako će se koristiti porez na imovinu u njihovim lokalnim samoupravama. To zaista jeste jedna od boljih, ako ne i najbolja tačka od svih. Jer je decentralizacija ključna osobina demokratija i uslov za bolju kontrolu vlasti.
Nakon svega, šta smo dobili? Da li je vredno dobiti malu zamenu, a ne krupnu promenu kakvoj se svi nadaju od 2000. godine? Da li nakon svih ovih godina može da se veruje političarima i njihovim najavama? Mladi odlaze, da li će ih ovo zadržati?
Ima previše pitanja, za prvu i ovako revolucionarnu objavu od strane ujedinjene opozicije. Ali bolje je i to umesto bespogovornog klimanja glavom. Naravno treba izdržati teret vremena do izbora i reakciju aktuelne vlasti, koje će svakako biti, ako oseti da je ugrožena.
Autor: Vuk Dinić
O autoru: Student sociologije Filozofskog fakulteta u Nišu. Član organizacije AEGEE.
