Pored sjajne prilike za sticanje znanja, letnji seminari su neretko i sjajna prilika za upoznavanje eksperata iz određenih oblasti, ali i ljudi sa kojima delite ideje i vrednosti. Tema ovogodišnje letnje ekonomske škole koju već gotovo dve decenije organizuje IES (Instute for Economic Studies – Europe) bila je “Europe & Liberty”. Intenzivni jednonedeljni program omogućio je polaznicima kritičko razmatranje savremene evropske ali i svetske politike i ekonomije. Iskoristili smo ovu priliku i za razgovor sa profesorom Daglasom Rasmusenom sa Univerziteta St. John’s, filozofom i autorom svetski priznatih studija.
– Da li biste mogli za početak da nam kažete par stvari o Vama i Vašem angažmanu?
– Pa, kako ste naveli, ja sam profesor filozofije na Univerzitetu St. John’s u Njujorku. Prvenstveno se interesujem za političku filozofiju, a u okviru toga najviše za klasično liberalnu i libertarijansku filozofiju, o čemu sam i ovde predavao. Dolazim sa Srednjeg zapada, diplomirao sam na Univerzitetu u Ajovi, a doktorirao na Univerzitetu Marquette.
– Čini se da ste prilično kritični prema savremenim društvima, pa bih želela da čujem više o tome od Vas, o savremenoj kulturi i društvu Sjedinjenih Država, a u kontekstu Vašeg bavljenja libertarijanskom filozofijom.
– Da, kritičan sam prema onome što bih nazvao rastućim fašističkim i socijalističkim tendencijama, kako u Republikanskoj, tako i u Demokratskoj stranci. Obe se udaljavaju od nasleđa američke Deklaracije o nezavisnosti i Ustava i na različite načine teže uspostavljanju ublaženih vidova kolektivizma, što me brine, jer smatram da krajnji rezultat može biti pretvaranje Sjedinjenih Država u Venecuelu.
– To je svakako veoma zabrinjavajući scenario. A da li mislite da obrazovni sistem doprinosi takvom razvoju?
– Pa, najveći deo obrazovnog sektora jeste pod državnom upravom, finansiranjem i regulacijom, te, iako imamo veoma dobrih privatnih ustanova, državna ruka određuje šta može da se radi i uči. Međutim, verovatno je problematičnija osobina američkog akademskog sektora želja ljudi da im ne budu povređena osećanja ili težnja ka ostvarivanju onoga što se naziva socijalnom pravdom, kao i drugih stvari, što sve ograničava slobodu govora, ograničava naučna istraživanja, te guši oštru, intelektualnu debatu koja bi trebalo da krasi naučni angažman, a sve to dolazi od osoba sklonih levičarskim idejama. Ironično je to što su nekada ljudi sa desnice gušili slobodu govora, dok danas to rade ljudi sa levice. No, to je uopšteno viđenje, a svakako postoje izuzeci, kao i mesta na kojima je moguće obavljati svoj posao, ali ova tendencija opstaje u akademskom životu Sjedinjenih Država, što je svakako zabrinjavajuće.
– Dakle verujete da postojeći vid političke korektnosti ograničava slobodu govora?
– Vidite, ne znači to da ćete završiti u zatvoru ukoliko postavljate pitanja ili dajete komentare koji nisu politički korektni, ali veliki problem možete imati kao, npr. novi profesor na nekom univerzitetu, koji nema stalnu poziciju i pokušava da je steknete, jer, ukoliko počnete da postavljate pitanja koja se ne smatraju „ispravnim“ ili „korektnim“, na pojedinim mestima će to rezultovati blokadom vaše karijere. Zbog toga ljudi nerado govore o stvarima o kojima bi trebalo govoriti, a u akademskom svetu je to „poljubac smrti“, jer je celokupna logika akademskog angažmana i težnje za znanjima postavljanje teških, sramotnih, neprijatnih pitanja. Ako profesor ne učini situaciju neprijatnom i izazovnom za studente ili kolege i njihova uverenja, onda zaista ne radi svoj posao. To je suština akademskog posla, a ne da se ljudi osećaju uljuljkano.
– Evo, spremila sam i ja jedno neprijatno pitanje.
– Sjajno, recite.
– Da li je istina stvar ideološkog opredeljenja ili možemo govoriti o postojanju objektivne istine?
– To je svakako veliko pitanje. Verujem da kada govorimo o istini govorimo o nečemu što se poklapa sa realnošću, pri čemu ta realnost nije posledica ljudske misli, ugovora ili kulture. Nije konstrukt. No, postoji mnoštvo stvari koje jesu konstrukt i jesu izgrađene, ali, što se mene tiče, svet prevazilazi ljudske konstrukcije ili ljudsku misao. Rekao bih da izražavam veoma staru ideju, koja seže do Aristotela, da je istina vezana za prilagođavanje uma stvarnosti. Iako se radi o bazičnoj ideji, na kraju se ispostavlja da je ona izuzetno komplikovana. Ali živimo u kulturi u kojoj možda, kako ste rekli, ideologija određuje istinu, ili u nekoj formi postmodernizma, što takođe može biti odgovor. Ovaj termin svakako podrazumeva ogroman spektar ideja, ali mnoštvo njegovih formi rezultira svođenjem istine na ono što je inkorporirano u sistem misli, što verujem da je veoma opasno.
– Da li tu relativizaciju istine smatrate politički opasnom?
– Da, kako sam ranije naveo zagovaram žustra razmimoilaženja i debatu, jer ukoliko smo bukvalno zaglavljeni u našim ideologijama, ukoliko smo bukvalno zaglavljeni u našim pogledima, onda nema ničega čemu bi se mogli obratiti, ničega čime bismo na to odgovorili. Verujem da se to svodi na veoma bazično pitanje. Ako mislite – a ovde ću iskoristiti termin ispravno, ne samo u moralnom smislu, već u smislu istine – ako mislite da nema ispravnog, da nema istine, onda je krajnja konsekvenca ideja da moć tvori istinu, što smatram izuzetno opasnim. Ukoliko neko želi klasično tumačenje ovakvog zaključka, ovog problema, neka pročita „1984.“ Džordža Orvela.
– Poslednje pitanje se tiče Vaše knjige, dela literature koju smo prelazili za Vaša predavanja, gde je, kao u romanu, falilo poglavlje i to najinteresantnije poglavlje, vezano za moralni heroizam i preduzetništvo, pa bih Vam bila zahvalna ako biste mogli da razradite ovu temu.
– Da, falilo je to poglavlje, ali je bio prisutan pregled predavanja, a i svakako, s obzirom da ste dobar preduzetnik uvek možete nabaviti knjigu. Govorimo o knjizi „The Perfectionist Turn“, koju sam pisao sa svojim prijateljem Daglasom Den Ilom, sa kojim sam radio na mnogim knjigama. On je zaposlen na čelu obrazovnih programa Liberty Fund-a u Indijanopolisu, SAD. No, u svakom slučaju, to poglavlje o preduzetniku kao moralnom heroju nastoji da pokaže da aktivnosti koje karakterišu preduzetnike, njihova obazrivost, otvorenost za nove prilike, spremnost da se menja način na koji rade, njihova noseća uloga u „kreativnoj destrukciji“, u kojima nove ideje zamenjuju stare, predstavlja velikim delom model prema kojem treba da organizujemo naše živote. Moramo biti preduzimljivi u otkrivanju onoga u čemu se ljudski napredak sastoji, šta treba da uradimo da to postignemo u različitim prilikama, u različitim okolnostima, šta treba da radimo kada je u pitanju promena našeg pogleda na svet, da učimo novo i popravljamo staro, te da razmišljamo o moralnosti, ne kao o pasivnom poštovanju pravila, već kao o primeni koncepata i normi na kreativan način, kako bi pronašli adekvatan model organizacije života. A ukoliko mislite o svom životu iz perspektive preduzetništva verujem da je to veoma pozitivan i ispunjavajući način razmišljanja.
– Profesore Rasmusen, hvala Vam na odvojenom vremenu i na sjajnim odgovorima.
– Hvala i Vama.
