Iako nam je Bugarska blizu i uprkos umreženosti današnjice, retko imamo priliku da saznamo kako razmišljaju bugarski naučnici i rukovodioci tranzicije u Bugarskoj. Krassen Stančev je istaknuti bugarski intelektualac, profesor ekonomije na Univerzitetu u Sofiji, nekadašnji poslanik ali i osnivač prvog bugarskog libertarijanskog trusta mozgova – Instituta za tržišnu ekonomiju.
-Razgovaramo sa profesorom Krasenom Stančevim sa Instituta za tržišnu ekonomiju. Profesore dobar dan i hvala Vam na organizaciji ovog divnog seminara, jako nam je žao što nismo ranije saznali za ovu letnju školu. Za početak bi voleli da čujemo par reči o Institutu za tržišnu ekonomiju i, s obzirom da ste njegov osnivač i da se radi o jednom od prvih bugarskih trustova mozgova, interesuje nas kakvi su bili početni uslovi u Bugarskoj, na početku devedesetih.
– Izvorno smo planirali da osnujemo Institut 1989, ali smo uspeli da prikupimo sredstva tek dve godine kasnije. Do tada je najveći deo posla obavljen, no ono što je ostalo je bila promena sistema vladavine prava, promena privatizacije, sređivanje javnih finansija, sređivanje poreskog sistema. Bili smo uključeni u sve ovo, uključujući i kvazi poreze, odnosno regulaciju. Ono što je važnije za Institut je naša zainteresovanost za Balkan od samoga početka, te smo stoga radili sa svima koji su unosili smisao u Balkan, ali ne samo sa njima, već i sa ljudima sa severa Evrope, iz Centralne Azije i Kavkaza, imamo mnoštvo saradnika u Srbiji, od kojih su mnogi moji lični prijatelji. Upravljačku poziciju u Institutu sam napustio pre 12 godina, a danas predajem na Univerzitetu u Sofiji.
– S obzirom da ste aktivno učestvovali u bugarskoj transformaciji ka tržišnoj privredi pre priključenja EU, interesuje nas koliko je taj poduhvat bio zahtevan i koje ste poteze morali da povlačite kako bi transformisali društvo, privredu i pravni poredak u pravcu slobodnog tržišta i liberalne demokratije?
-Neke stvari su bile prilično jednostavne. Bugarska je na početku vršila reforme slične onima u Poljskoj, a do određene mere i u Mađarskoj, no bliže Poljskoj, iz jednostavnog razloga. Kada sam bio član ustavotvorne skupštine bio sam prijatelj sa Lešekom Balcerovičem, a i s obzirom da su bili korak ispred nas, počeli smo sa primenom ovih reformi u martu 1991. i do kraja aprila je sve bilo završeno. Najveći deo reforme ticao se privatizacije i popravljanja poreskog sistema i, svakako, pregovaranja oko spoljnog duga. Trebalo je neko vreme za restituciju, zbog iskustva socijalizma u Bugarskoj, koji nije bio poput onog u SSSR-u, ali se prilično razlikovao od jugoslovenskog. Restitucija se ticala industrijskih i finansijskih dobara i zahtevala je više vremena, ali Bugarska je verovatno jedina postsocijalistička zemlja koja je proces restitucije sprovela do kraja. Sva imovina je vraćena, uključujući i onu ljudi koji su proterani iz Bugarske, bilo da su u pitanju Turci ili Jevreji. Jevrejima je imovina oduzimana od 1939. do 1942. Čak i ovde u Banskom neki naslednici podanika osmanskih sultana traže povratak određene svojine.
– Možete li zaključiti da je transformacija bila uspešna ili i dalje postoje neke zaostavštine prethodnog sistema, poput kulturnih normi karakterističnih za Balkan?
– Ja ne verujem da je kultura toliko značajna, niti mislim da je balkanska kultura oprečna tržišnoj ekonomiji. Ono što se zbilo u Bugarskoj, a što je čini drugačijom od drugih zemalja, današnjih članica Evropske unije, jeste činjenica da su ovde reforme sprovedene dva puta. Išlo nam je prilično dobro između 1991. i 1994, kada su socijalisti ponovo izabrani sa većinom u parlamentu, nakon čega su počeli da vaspostavljaju elemente centralnog planiranja, što je dovelo do porasta populacije koja je živela sa 2 dolara dnevno, dakle ekstremnog siromaštva. Pre decembra 1994. je ova populacija činila oko 7-8% stanovništva, da bi do marta 1997. porasla na više od 40%! Uglavnom se to zbilo zbog hiperinflacije, zbog vladine kontrole cena i odlaganja privatizacije, tako da je Bugarska morala iznova da počne sa reformama. Ono što je trpelo veliku štetu je vladavina prava. Trpela je zbog različitih razloga, no Bugarska je specifična po određivanju uloge glavnog tužioca u pravnom sistemu. Ovo je nezavisna institucija, sa širokim ovlašćenjima i veoma dugim mandatom. U normalnim državama je glavni tužilac deo izvršne vlasti, dok je u Bugarskoj izvršna vlast deo institucije glavnog tužioca (smeh). Tako da danas u parlamentu nemamo člana koji nije ili bivši ili budući klijent glavnog tužioca. Ovo razara vladavinu prava i predstavlja pretnju po „investicionu klimu“.
– Kakvo je Vaše mišljenje o tekućoj situaciji u Srbiji? S obzirom da imate dosta prijatelja kod nas, pretpostavljamo da ste dobro upućeni u tokove.
– Do 2001. godine je stanje u bivšim republikama Jugoslavije bilo veoma žalosno, pogotovo u Srbiji, zbog toga što je Srbija krajem osamdesetih bila tri puta bogatija od Bugarske. Bila je to otvorena država, a čak je i za vrmene ratova i izolacije srpska ekonomija bila dinamična, i pored različitih izazova. I sve do, verovatno, 2004. – 2005. srpsko društvo je bilo bogatije od Bugarske, a mi smo verovali da ćemo to sustići. Potom su se stvari promenili. Ono što se danas dešava u Srbiji je nešto što smo mi okusili između 2001. i 2009. Zemlja je postala popularna među investitorima, a strane investicije proizvode dugoročnu komparativnu prednost zemlje. Bugarske kompanije koje imaju pristup globalnom tržištu, posebno u sferi visoke tehnologije, elektronike, otvaraju nova postrojenja.
– Srbija nije deo Evropske unije, pa možda nije pred prevelikim pritiskom regulacije?
– Ne, ne, ne igra to veliku ulogu. Ono što je značajnije je put ka EU, koji pruža nadu za dugoročnost investicije. Jedno je kada investirate u državu sa tržištem od, recimo, 10 miliona ili 7 miliona, a drugo kada investirate u zemlju sa tržištem od 500 miliona ljudi. To je faktor koji je privukao strane investicije u Bugarsku u periodu koji sam spomenuo, i za tih 6, 7 godina je Bugarska bila, globalno posmatrano, glavna destinacija za investitore. Bila je na prvom mestu u pogledu udela globalnih investicija u BDP-u.
– Kako biste ocenili bugarsko i srpsko tržište, na skali od 1 do 10?
– Bugarska je otvorenija. Bugarska ima dinamičniji bankarski sistem. Bugarska i Srbija slično stoje po pitanju ruskog prisustva u energetskom sektoru, u prodaji gasa i dizela, kao i u proizvodnji i obradi u Srbiji, tu su slične. No, ono što je bolje u Bugarskoj je to što je otvorenija u pogledu trgovine. Bugarska trgovina je 150% BDP-a, dok je srpska oko 98%, što je bolje nego ruski slučaj, ali Rusija je izuzetno velika zemlja, dok su naše male, pa im je ovo pitanje važnije. Još jedna dobra stvar sa Bugarskom je to što nema nesuglasice sa komšijama, pa to omogućava veću političku stabilnost i smanjuje prostor za populistički nastup „retardiranih“ partija, da tako kažem.
– A kako biste objasnili populistički zalet širom Evrope, pa tako i na Balkanu?
– Na Balkanu je to manje važno nego u drugim zemljama. Ali postoje neke sličnosti. Do 2004. i 2005, kada je veliki deo bivših komunističkih zemalja bio deo EU, a Bugarska i Rumunija se spremale da postanu članice, klasične, tradicionalne političke partije i njihovi članovi sa početka tranzicionog perioda, koji su pokrenuli proces integracija, su imali EU karijere pred sobom i prestali su da razmišljaju o lokalnim izazovima, pa je vakum ispunjen patriotskim i nacističkim partijama, uključujući i promenu agende klasičnih partija ka populističkim temama, kao u Mađarskoj sa Orbanom, kojeg lično poznajem, pa znam šta je pričao ranije, a šta sada. Taj vakum su tako naglo ispunile populističke snage, a on je otvoren zbog različitih, komplikovanih fiskalnih, nefiskalnih i drugih regulacija EU.
– Za kraj, voleli bi da čujemo od Vas šta mislite o EU, da li je članstvo u EU onakvo kakvo ste očekivali ili postoje stvari koje treba reformisati u EU?
– Dvojica veoma dobrih ekonomista su napisali knjigu pre desetak godina pod naslovom Europe: Reform or Die. A stanje je danas slično. Postoje dva načina da se reformiše EU. Jedan je da se učini centralizovanijom, po principu po kom razmišlja predsednik Makron, što sve stvara ambijent u kojem će evroskeptična raspoloženja jačati, od Katalonije do Britanije, ili od Poljske do Italije. Centralizacija je loša ideja. Za sada su Evropski parlament i Komisija u centralističkom raspoloženju. Možda će se situacija promeniti sledeće godine. Promena će sledeće godine doneti porastu populističkih partija u Evropskom parlamentu, ali će na kraju, verujem, dovesti do situacije u kojoj će ova centralistička agenda biti napuštena, a Unija će se vratiti staroj politici očuvanja sloboda.
– Optimista ste?
– Nisam siguran da sam optimista. Verujem da ćemo imati još nekoliko „egzita“ i kriza pre nego što se ovo desi.
– Profesore Stančev, hvala Vam na odvojenom vremenu.
– Hvala Vama.
