Predsednik CAAS-a, Ratko Nikolić, početkom jula ove godine proveo je nedelju dana na Političkoj akademiji Austrijske narodne partije pohađajući Međunarodnu školu fandrejzinga koju je ova partija organizovala u saradnji sa Lideršip institom, američkom organizacijom koja se već pola veka bavi osnaživanjem i edukacijom mladih konzervativnih aktivista. Između ostalog, razgovarao je i sa predsednikom i osnivačem ove organizacije, Mortonom Blekvelom.
Gospodine Blekvel, prema onome što sam čuo od Vas i Vaših kolega, Lideršip institut igra presudnu ulogu u obrazovanju konzervativnih političara i aktivista kako u Americi, tako i na međunarodnom nivou već 50 godina. Možete li mi reći nešto više o sebi i svojoj organzaciji?
Sve je počelo 1958. kada sam studirajući Državni univerzitet Luizijane u Baton Ružu čuo za Senatora Berija Goldvotera iz Arizone i odlučio da se posvetim promociji konzervativnih principa u ekonomiji, politici i medijima. Postao sam aktivista Mladih republikanaca i Republikanaca na koledžu, da bih već 1963. bio jedan od 8 originalnih članova upravnog odbora Goldvoterove omladine, a 1964. najmlađi Goldvoterov izabrani delegat na Republikanskoj nacionalnoj konvenciji.
U ovim organizacijama sam ostao aktivan i posle Goldvoterovog poraza, a 1968, kada je Regan prvi put pokušao da dobije republikansku nominaciju, bio sam njegov alternativni delegat iz Luizijane.
Sedamdeset druge je ponovo izabran Nikson, a 1976. sa bio duboko angažovan u okviru Reganove kampanje. Tada sam već živeo u Virdžiniji i služio sam kao njegov delegat, što je bio slučaj i 1980. kada je od mene traženo da vodim Reganovu omladinu na nacionalnom nivou. U to vreme smo organizovali akcije koje su mobilisale i po više hiljada konzervativnih studenata. Ništa slično nije rađeno nikada pre, a iskreno, verovatno i posle.
Kao iskusni aktivista i mobilizator mladih, u to vreme sam počeo da organizujem edukacije i treninge za Republikance na koledžu. U to vreme smo imali samo jednu školu i ona se bavila osposobljavanjem mladih za vođenje kampanje za konzervativnog kandidata po izboru.
Ta škola je radila prilično dobro, uglavnom jer je stvarno bilo potrebe za uslugama koje je pružala. Prva Nacionalna škola za omladinske organizatore je organizovana 1968. i pohađalo ju je 20 ljudi, od kojih je većina radila na organizaciji konzervativne omladine. Među njima je bio i jedan mladić koji je te godine vodio omladinsku kampanju u Kentakiju. Njegovo ime je Mič Mekonel i danas predvodi Republikance u Senatu.
Sa Republikancima na koledžu sam organizovao ovaj trening 3 godine, od ’68. do ’70. kada sam otišao da radim za trust mozgova American Enterprise Institute. Kako moji naslednici u Republikancima na koledžu nisu nastavili sa ovim edukativnim programom, postojala je opasnost da znanje i iskustvo koje smo skupili tokom godina bude izgubljeno.
Pre nego što dođemo do toga, bili ste aktivni učesnik američke političke scene tokom serije studentskih protesta kasnih šezdesetih. Kako je sve to izgledalo iz Vaše perspektive?
U to vreme, dakle od leta ’65, pa sve do sredine novembra 1970, bio sam izvršni direktor Republikanaca na koledžu na nacionalnom nivou, tako da sam vodio njihovu nacionalnu kancelariju za vreme nemira na kampusima tokom kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih.
Očigledno je da smo kao konzervativna organizacija bili izrazito protiv levičarskog ekstremizma, nasilja i haosa koji se događao u to vreme. U to vreme su levičarski protestanti uništavali imovinu i tukli ljude. Razneli bi laboratoriju za fiziku ili podmetali požare u zgradama po kampsu. Ja lično nisam znao vođe protesta, ali sam znao za njih.
Dolazimo do kasnih sedamdesetih i do osnivanja Lideršip instituta. Možete li nam reći nešto više o tome?
Pošto moji naslednici u Republikancima na koledžu nisu nastavili sa edukativnim programom za mlade konzervativne aktiviste, sastavio sam politički akcioni odbor (political action committee prim. prev.) koji bi se bavio njegovom organizacijom, kao i spajanjem mladih aktivista sa odgovarajućim konzervativnim kandidatima.
U to vreme, ’71. & ’72, radio sam za American Enterprise Institute i poznavao sam više predsednika edukativnih organizacija, ali još uvek sebe nisam smatrao osobom koja bi vodila edukativnu insitutciju. Konačno ’79, prijatelji su uspeli da me ubede da bih tako mogao da sakupim daleko više novca, a da bih svoj PAC namenjen spajanju aktivista i kandidata mogao neometano da vodim sa strane.
Tako sam 1979. osnovao Lideršip institut. Na početku smo imali samo jednu školu – omladinsku školu za lidere. Od tada, nezavisno šta sam radio sa strane, uvek sam vodio i Lideršip institut to uvek kao volonter.
Na početku programa u kome i sam ove godine učestvujem, čuo sam da je Lideršip institute nedavno obrazovao svog 200.000. polaznika. Na koga od svojih polaznika ste posebno ponosni?
Iskreno, ne bih mogao da izdvojim osobu na koju sam posebno ponosan, mada je 33 aktulnih predstavnika u Kongresu i Senatu prošlo neki od mojih programa, a širom sveta imamo preko 440 alumnista koji su na nekoj javnoj funkciji.
Često primamo stažiste iz stranih zemalja – ljude koje smo upoznali na programima u inostranstvu ili ljude preporučene od strane prijatelja iz Atlas Network-a, i dovodimo ih u SAD gde imamo jak program stručnih praksi. Uglavnom imamo dvoje ili troje stranih stažista. Na primer, sedmoro Čileanaca koji su došli u Ameriku i radili kao naši stažisti, izabrano je za poslanike u Čileanskom kongresu nakon toga. Jedan od njih je čak osnovao i našu ispostavu u Čileu koja je edukovala još osmoro ljudi koji su završili kao narodni poslanici. Takve stvari me čine vrlo ponosnim.
Pre oko mesec dana, na jednom od programa koji organizujemo u svojoj centrali u Arlingtonu u Virdžiniji imali smo preko 130 polaznika, a među njima se našla i vrlo interesantna mlada dama koja je bila naš 200.000 polaznik.
Danas organizujemo 47 različitih vrsta edukativnih programa većinom u SAD, ali i u stranim državama. Uvek dolazimo kao volonteri i, prošle nedelje sam bio vrlo prijatno iznenađen kada sam otkrio da smo do sada organizovali treninge u 49 različitih zemalja.
Možete li nam dati svoje viđenje trenutne situacije na američkoj političkoj sceni? Čini se da je mišljenje javnosti o predsedniku Trampu vrlo polarizovano, a imamo i moguće nove zvezde na strani Demokrata poput Aleksandrije Okasio-Kortez. Šta mislite o njoj?
Američka levica i mediji koji su joj bliski konstantno traže nekoga koga bi promovisali I kada odluče da se fokusiranju na tu osobu, ona postaje poznata u roku od nedelju dana jer je konstantno na TV-u i na naslovnim stranama.
Mladu damu iz Njujorka, koja je pobedila u trci za demokratsku nominaciju, sam više puta slušao u intervjuima i nisam previše zapanjen njenim shvatanjem društvenih i ekonomskih problema. Čini mi se da je ona jedna vrlo atraktivna mlada dama koja se uvalila preko glave, ali svakako dobija dobar publicitet jer levičarski mediji uvek nastoje na naprave svog novog junaka.
Daleko je teže da konzervativac postane poznat. Naravno, nije teško kao što je bilo šezdesetih kada sam počinjao svoj angažman. Tada nije bilo lako dostupnih sredstava za komunikaciju među konzervativcima mimo mejnstrim medija koji su, vođeni svojom levičarskom agendom, nastojali da vas ućutkaju ili pogrešno predstave.
Stvari su se promenile od tada. Danas imamo sredstva masovne komunikacije kojima konzervatvci olakšano mogu da se upoznaju, koordinišu I vode masovne inicijative. Osim sistema direktne pošte koji smo razvili, lokalni radio programi su skoro uvek bili konzervativni u SAD. Iz nekog razloga levičarske radio programe retko ko sluša.
Za kraj, kako ste zadovoljni radom Donalda Trampa?
Kao dugoročni i konzistentni konzervativac, temeljno posvećen principima ograničene vlasti, jake nacionalne odbrane i tradicionalnih vrednosti, mogu da kažem da je, što se zakonodavne prakse tiče, predsenik Tramp neverovatno uspešan. Kao što i ranije rekoh, 3 godine sam radio u Reganovoj administraciji, 2 puta bio njegov alternativni delegat, a jednom aktivni i 3 godine vodio njegovu omladinu. Mogu da vam kažem da su Trampove nominacije na Vrhovni sud daleko konzistentnije u svom konzervatizmu od Ronalda Regana u sferi praktične politike, poreskih olakšica, deregulacije i tako dalje.
Konzervativci su izrazito zadovoljni Trampom, a među Republikancima ima 90% podrške. Problem je nešto drugo. Recimo, hotel u kome smo ovde odseli ima samo jedan kanal na englskom i taj kanal je CNN. To je jedna potpuno iskrivljena slika Amerike. Ne rade skoro ništa osim varvarske kritike Trampa.
U isto vreme, legitimna istraživanja javnog mnjenja pokazuju da Tramp ima daleko veću podršku nego što je imao Obama u ovom periodu svog mandata. Ljudi širom sveta moraju da shvate da američki konzervativci na internacionalnom nivou nemaju ni približno dobra komunikaciona sredstva kao u domaćem kontekstu I da je slika koju o Trampu dobijaju iz levičarskih medija pogrešna.
Naravno, ne slažem se sa svime što kaže, ali svakako ima rezultate. Ono što radi na polju praktičnih politika je fenomenalno. Levičarski ekonomisti su predviđali ekonomski kolaps ako bude izabran, a evo sada imamo ekonomski rast od više od 4%. Da, podela jasno postoji, ali se Tramp bolje drži nego što su i brojni republikanci predviđali.
Hoće li pobediti 2020?
Iz mog iskustva, oni koji žive od kristalnih kugli, završe jedući mleveno staklo. Opasno je predviđati takve stvari. Mislim da postoje šanse da bude reizabran, ali morate da imate na umu da je svet nepredvidiv.
Ono što je sigurno je da je Tramp imao ogromne političke uspehe uprkos predviđanjima eksperata da nikada neće dobiti nominaciju, pobediti Hilari Klinton ili moći da poboljša domaću ekonomiju. Ostvario je stvari koje niko nije predvideo, tako da verovatno nije mudro kladiti se protiv njega.
Hvala!
