U okviru Multimedijalne škole koju organizuje Media&Reform Centar, novinarka nedeljnika Vreme, Jovana Gligorijević, održala je predavanje o tome kako treba voditi intervju i otkrila neke od tehnika vođenja intervjua. Sa Jovanom smo pričali o medijima, cenzuri, pritisku i ko ustvari nameće teme o kojima će se diskutovati i pisati u Srbiji.
Studirali ste filozofiju. Otkud želja za novinarstvom?
Studirala sam filozofiju, ali sam mnogo volela da čitam Vreme i bukvalno sam uvek znala da šta god budem radila da će imati veze sa pisanjem. Novinarstvo mi se nije mnogo sviđalo kao profesija, zato što imam u porodici novinare i sve negativne strane tog posla sam videla kao jako mala, ali sam uvek volela da čitam Vreme, i sviđao mi se taj tip novinarstva. Na negde prvoj godini fakulteta, otišla sam u školu istraživačkog novinarstva nedeljnika Vreme, više sa željom da upoznam te ljude, a to da počnem da tamo pišem mi je bilo misaona imenica, međutim, ispostavilo se da se njima dopada kako ja pišem. Ponudili su mi da sarađujemo, i onda je to povremeno postalo često, a onda je to često postalo za stalno. Kasnije sam postala i urednica nekih specijalizovanih dodataka koje smo radili i na kraju ono što sam sada, a što se zove pomoćnica glavnog urednika.
Koliko je danas teško biti politički novinar?
U nedeljniku Vreme danas je jako teško biti politički novinar zato što ste vi prinuđeni stalno da kršite jedno od osnovnih pravila profesije, a to je da imate drugu stranu, jer danas vama druga strana, odnosno prva strana neće da se javi na telefon. Vama danas prva strana, a to mislim na predstavnike vlasti, kada pravite konferenciju na kojoj se razgovara o nečemu što je npr. u sektoru Ministarstva pravde gde vas njihova PR služba moli da više ne šaljete pozive, jer zaboga, ministar viče kada vidi da je stigao poziv od nedeljnika Vreme. Imali smo razne sumanute situacije da naše oglašivače zovu, i da ih pitaju da li je to neki politički stav što su nam dali oglas. Mi smo zbog toga razne oglašivače izgubili. Dosta je komplikovano, jer imate osećaj da pričate sve vreme sami sa sobom i sa svojom publikom zato što nikako ne možete da dobijete tu drugu stranu, a biti politički novinar, a ne moći da dođete do predsednika vlasti je nezamisliv položaj u kom se dovijate kako znate da dođete do toga šta ti ljudi misle i nameravaju da urade da biste mogli u nekakav kontekst da smestite njihove izjave i postupke.
Da li ste ikada bili pod pritiskom kao novinarka nedeljnika Vreme?
Pod pritiskom zavisi kako definišemo pritisak. Da li je bilo odbijanja da se sa mnom razgovara zato što sam iz nedeljnika Vreme, da. Ostajala sam i bez dodatnih poslova samo zato što sam novinarka Vremena. Ja dosta moderiram različite konferencije i tribine, za neke znam da je eksplicitno traženo da ja ne moderiram od organizatora, iako se nikada na konferencijama i panelima ne konfrontiram sa panelistima, jer mislim da to nije posao moderatora, ali je bilo ljudi i političara. Konkretno, Željko Mitrović je tražio da ne budem ja. Ne znam da li se i u pritiscima računa ono što se dešava na društvenim mrežama svakodnevno, ali evo, baš danas nakon mog intervjua sa Sergejem Trifunovićem i teksta koji se bavi ministrom Lončarem i njegovim neznanjem o zakonima ove zemlje, danas me botovi napadaju. Zadiru dosta u moju privatnost, a činjenica zbog koje sam ja sebi obećala da me nikada neće biti sramota, to je da to što sam se lečila od depresije nešto o čemu ću da pišem za medije, jer mislim da je jako važno, jer je bila upotrebljavana protiv mene. Nije mi problem kada me napadaju anonimni botovi, ali kada na mene skoči urednik Večernjih novosti, Ratko Mitrović, zato što pišem za jedan hrvatski medij pa me proglasi ustaškim agentom u Srbiji ili kad Nebojša Krstić već godinama plasira lažne informacije o meni na Tviteru, to jesu stvari zbog kojih nekada kloneš duhom i da ti dođe da digneš ruke od svega, ali se onda digneš jer shvatiš da uvek ima više dobrih ljudi koji te podsete što radiš taj posao. Kada sam se jednom raspala zbog jedne situacije na Tviteru, devojka koja je tada bila na praksi u Vremenu poslala mi je SMS da nema pojma kako se osećam u tom trenutku, ali da neke mlade žene žele da zbog mene budu novinarke jer žele da budu kao ja. Mene je ta odgovornost prema mladim ženama podigla da se saberem i da teram dalje.
Šta treba uraditi da bi pritisci na novinare i medije prestali?
Konkretno treba prevaspitati političke elite u Srbiji tako što ćemo mi kao predstavnici medija ponašati drugačije. Šansa je odavno propuštena. Prvi put kada je neki političar posle 5. oktobra probao da izvrši pritisak na neki medij, kada mu je to uspelo, e taj urednik koji je na to pristao, taj je kriv za ovo što imamo danas, jer je tako pokrenuo lančanu reakciju koja je danas eskalirala do nivoa nepodnošljivosti. Mislim da trenutno ni novinarska udruženja, ni bilo kakva medijska udruženja nemaju snagu da se tome suprostave, da je način na koji razmišljaju pogrešan, jer misle da će bliskošću sa opozicijom ostvariti nezavisnost od pritisaka vlasti, što je po meni način da izabereš ko će da te bičuje sutra kad dođe na vlast, jer će sutra taj kad dođe na vlast da te podseća da si mu nešto dužan. Dakle, nema kafe sa političarima, nema susreta mimo zakazanog intervjua ili gostovanja u emisiji, nema druženja, nema stranačkih prijema, godišnjica i slava. Tim jednim beskopromisnim stavom treba prenositi budućim generacijama novinara, to je jedini način.
Postoji li cenzura u medijima danas i koja vrsta cenzure bi to bila?
Cenzura u klasičnom smislu ne postoji, jer zna se šta je cenzura, da postoji neko državno telo koje će da određuje šta može a šta ne može. Ne postoji formalno državno telo koje o tome odlučuje, ali u svakoj mesnoj zajednici ima imate jednog koji je zadužen da diktira šta može, a šta ne može, tako da, cenzura u Srbiji postoji. Za autocenzuru mi kažu da postoji, a ja pošto se ne autocenzurišem kao i kolege u mojoj redakciji, o tome zaista ne znam i ne bih da komentarišem.
Ko po Vama nameće teme o kojima će se mediji baviti u Srbiji?
Aleksandar Vučić. I to je vrlo prost i najtragičniji odgovor zato što je Aleksandar Vučić kao političar Srbije usisao u sebe sav politički sadržaj i sve političke procese i mi o čemu god da pričamo, o brdu koje se srušilo na Koridoru 10, da pričamo o lečenju bolesne dece, o naknadama za porodilje, o nacionalnim frekvencijama, o pančarima, o odžačarima, na kraju će uvek neko ko vam odgovara na pitanje da izbaci njegovo ime i da kaže da je pisao Vučiću i on mi je odgovorio i obećao da će to da bude rešeno, iako to ne spada u nadležnost predsednika i sve se uvek svede na jednog čoveka. Kad god pričam o ovome, citiram Olju Bećković, koja je na njegovui jednu opasku kako su pojedini novinari opsednuti njime, kada mu je rekla Čoveče, nismo opsednuti, zaposeo si nas!
Ima li slobode medija u Srbiji?
Ima, u malim ćelijama koje se zovu nedeljnici, istraživačke mreže i nešto malo lokalnih medija koju su uspeli da prežive zahvaljujući neobičnim i savremenim biznis modelima. Te slobode medija ima, ali je cena koju za nju plaćamo previsoka jer ne možemo da živimo od svog posla.
Autor: Aleksandar Đokić
O autoru: Student četvrte godine novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu, glavni i odgovorni urednik Studentskog dnevnog lista; interesovanja: istraživačko novinarstvo, medijska pismenost, analiza medija u Srbiji, fake news.
