Zadnjih nekoliko meseci su se stvari ozbiljno zakuvale, pa se teme iz Crne Gore i o njoj vrte pred nama. Pitanje, kojim se retko ko do skoro bavio (od onih čiji sam rad pratio mogu da izdvojim dr Čedomira Antića i dr Aleksandra Rakovića kao pokretače interesovanja za situaciju u Crnoj Gori, pre svega u kontekstu položaja Srba), postalo je stvar skoro svakodnevne razmene misli i informacija, prvenstveno na internetu, mada se navedeni sadržaj mogao pronaći i u “konvencionalnim” medijima. Namera mi je da se stoga i sam ovome posvetim, pa u par tekstova i da prikažem neka od najznačajnijih pitanja vezanih za Crnu Goru, pitanja zatrpanih pričama o liderstvu u regionu, vizionarstvu, zlim Rusima i “svijetloj” budućnosti.
No, pored tema o kojima ću pisati u odvojenim tekstovima, valja navesti da je sve navedeno dodatno osvetlilo i jedan fenomen od davnina prisutan. Fenomen koji pronalazimo u tekstu Radivoja Cvetićanina od 13. maja 2017. godine. Ovde gospodin Cvetićanin ide toliko daleko da gospodina Đukanovića naziva Mojsijem Crne Gore[1].
Ipak, znajući za komunističko zaleđe, verovatno da je segment “ide toliko daleko” iz prethodno napisanog nepotreban. Jer gospodin Cvetićanin spada u grupu posvećenih poštovalaca lika i dela gospodina Radomira Konstantinovića. Naravno, čuvenog gospodina Konstantinovića i još čuvenije “Filosofije palanke”. Mada, ukoliko se čovek malo udubi u problematiku, možda pronađe i subverzivne ambicije lepo upakovane u navedeno. Jer kao što je Mojsije razgrnuo Crveno more da bi omogući bekstvo Izrailjaca, tako bi neko mogao da kaže i da je gospodin Đukanović simbolički razgrnuo Jadran kako bi preterao duvan[2]. Da li je to prikrivena poruka? Sumnjam.
No, ovde je važno drugo, a tiče se cele struje misli koja se okitila terminom liberalizma, idući dotle da govori o “liberalnim” komunistima, što se vremenom pretače u zasebno “liberali”. Ova terminološka konfuzija i nije tako nesvakidašnja. I mada mislim da je neosnovano spajati termine “liberal” i “komunizam”, jer nikakvo opravdanje za to ne postoji, niti na nivou teorije, niti na nivou vrlo rigidne prakse navedene ekipe, ipak valja napomenuti da nam jezičke konfuzije nisu strane, što postaje izuzetno jasno kada se osvrnemo nasumičnoj upotrebi termina “neoliberalizam”, o čemu smo već nešto pisali[3]. Obrni-okreni, nešto nam ne valja sa tim liberalizmima. Doduše, ako se kao njegovi predstavnici javljaju izdanci autoritarne misli i prakse, okupljeni oko lika i dela gospodina Radomira Konstantinovića, onda me ništa ne čudi. No, to nas ne oslobađa obaveze da se izborimo za terminološku preciznost, a nosioce propovedi o “autoritarnoj modernizaciji”, kojom se svaki zločinac XX veka može opravdati, odvojimo od slobodarske misli. Jer u njoj nema mesta za CK progresivce i modernizatore. A bogme, takvih individua ima na sve strane.
Jer dok nam gospodin Cvetićanin piše o Mojsiju Đukanoviću, dotle nam gospodin Vučić ukazuje na kolektivno slepilo i infantilnost Srba, ponovo idejno pokriće tražeći u intelektualnom autoritetu gospodina Konstantinovića[4]. A koliko je duboko misao iz “Filosofije palanke” oplemenila gospodina Vučića najbolje svedoči čuveni citat: “Ne možemo svi sve da dobijemo, to bi značilo da smo svi sve izgubili. Ne možemo ni svi sve da izgubimo. Najbolje je da svi izgubimo mnogo, da bismo ponešto dobili. Jer to može da bude jedina pobednička formula. Sve drugo je katastrofa za sve nas”[5].
Ako paralela nije jasna, pokušajmo da je osvetlimo. Ovako mnogo izgovorenog, da se ništa ne bi reklo, a sve uz prizvuk nekakve produhovljenosti u dubini teške misli, neodoljivo podseća na “nerazumljivi pseudo-hegelijanski” jezik kojim Konstantinović piše. A na istom mestu na kojem pronalazimo i sintagmu o nerazumljivom pseudo-hegelijanstvu, pronalazimo i sledeće informacije: “Od oko 400 strana knjige”, misli se na “Filosofiju palanke”, “bar polovina je bila sastavljena iz ovakvih rečenica. Te rečenice samo su se sa krajnjom mukom mogle razumeti. Ali, i to razumevanje je nekako više bilo naslućivanje «šta je pisac želeo da kaže», nego poimanje izvesne složene ali ipak logične celine. Naime, uz nerazumljiv stil, Konstantinović je gotovo svaku stranicu začinjavao i verbalnim paradoksima, tako tipičnim za pseudo-hegelijanski diskurs. Tako, recimo, tvrdi Konstantinović, duh palanke «hoće prošlost jer neće prošlost» (172), «hoće da bude naivan jer neće više da bude naivan» (177), «on je mogućan jer je (istorijski) nemogućan» (189) i tome slično. U palanci, uopšte, na neki tajanstveni («dijalektički») način, sve se automatski pretvara u svoju suprotnost. Tamo je držanje do vrednosti nihilizam (102), insistiranje na racionalnosti je iracionalnost (104), vernost je nevernost (114), optimizam je pesimizam (219), duh je antiduh (235), a univerzalizam je partikularnost (249). Uz sve to idu i takve neverovatne stvari kao što su «tužna sreća» (62), «radosno očajanje» (62), «nesubjektivni subjekt» (64), «smisao besmislenog» (155), «lažna istina» (269), «istina laži» (269) i još mnoge druge tajanstvene, važne, ali običnom ljudskom umu teško shvatljive pojave”[6].
Biće da je i gospodin Vučić odlučio da krene “mojsijanskim” stopama. No, takav poduhvat ima svoju cenu. Nažalost, kako iskustvo pokazuje, tu cenu ne plaća Mojsije, već njegovo stado. A obelodanjivanje iste se zahuhtalo onda kada je Patrijarh sprski gospodin Irinej napravio paralelu između tekućeg stanja u Crnoj Gori sa katastrofom koju su Srbi doživeli pod Osmanlijama i u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj[7]. Biće da je i SPC razumela ulogu pompeznih naslova u funkcionisanju medija. Jer da gospodin Irinej tako nešto nije izgovorio, ko bi ga slušao? I pre njega se pričalo i pisalo o lošoj situaciji u Crnoj Gori, pa je izostajao masovan odjek. Ovaj put je stvar gromoglasno eksplodirala. Naravno, lično ubeđenje me ipak vodi zaključku da je tragično što se genocid počinjen nad Srbima u Hrvatskoj[8] tako olako uzima u usta, no ako je cilj bio da se skrene pažnja na problem dotle slabo zapažen, onda se u tome uspelo. Samo ja nisam ubeđen da “cilj opravdava sredstva”.
Sve što je potom isplivalo jasno svedoči o strašnoj autoritarnosti režima gospodina Đukanovića i Saveza komunista Crne….pardon, Demokratske partije socijalista. Ono što je svakako najveći odjek imalo, jeste borba protiv srpskog karaktera crnogorskih predjugoslovenskih država. Vršen na tragu titoističkog prekrajanja istorije, ovaj poduhvat ostaje besmisleno smešan. Jer ostaje nemoguće zagledati se u istoriju Crne Gore i izvući antisrpski ili nesrpski element identiteta. Mada, mora se priznati prikazana kreativnost. Jedan od čudnijih poduhvata je insistiranje na tome da je “srpski” religijska odrednica, koja znači “pravoslavni”[9]. Naravno, teško je ovim putem objasniti tako očigledan segment Zakonika knjaza Danila iz 1855, gde u članu 92 nalazimo jasnu diferencijaciju nacionalnog i religijskog: “I ako u ovoj zemlji nema nikakve druge narodnosti do jedine srpske i nikakve druge vjere do jedine pravoslavne istočne…”[10].
Sa druge strane, ne treba zanemariti ni pitanja kriminala, o kojima se svakako pisalo, ali sam utiska da od skora izazivaju ogromnu pažnju, posebno sa porastom broja mafijaških obračuna po Srbiji. Jedan od najsvežijih primera jeste zahtev za raspisivanjem nacionalne poternice za predsednikom Atlas grupe, gospodinom Duškom Kneževićem[11]. Na ovo se lepo nadovezao objavljeni video zapis iz kojeg se jasno vidi da je gospodin Knežević gospodinu Slavoljubu Stijepoviću, bivšem gradonačelniku Podgorice, trenutno na poziciji savetnika predsednika Crne Gore gospodina Mila Đukanovića, predao, kako navodi portal ИН4С, oko 100.000 dolara, a sve za potrebe kampanje DPS-a tokom izbora 2016. godine[12]. Veličanstven je i komentar gospodina Stijepovića povodom navedenog: „Neprijatno sam iznenađen kad sam video da me školski drug tajno snimao, što će, verujem, biti sastavni deo postupka koji Tužilaštvo vodi protiv njega. Iz sadržaja razgovora jasno je da se radi o konverziji novca o kojoj je javnost ranije upoznata, i da je Knežević uredno uzeo svoju proviziju”[13]. U ovoj gunguli se iskreno radujem komentaru nekog od zvaničnika EU, na liniji “stanje redovno” ili “pozivamo obe strane da se uzdrže od…”.
Sva spomenuta pitanja su od izuzetne važnosti. Stoga ćemo nastojati da u tekstovima koji slede pokrijemo barem tri oblasti: “državni udar”, nasilništvo i identitetski inženjering, kriminal. Ovde, kao zaključak, moram navesti još dve stvari. Prvo vrlo je važno što su se stvari uzburkale, jer mi deluje da je domaći akademski svet nesvakidašnje inertan, a da se malo razmrda tek kada đavo odnese šalu. Sada ćemo, valjda, dobiti novu, ozbiljnu literaturu o istoriji Crne Gore i njenom političkom životu…iskreno se tome nadam. Drugo, povodom potencijalnih komentara o tome kako “mi ovde imamo dovoljno problema” i kako “ne treba da se bavimo drugima nego sobom” – pa nećemo valjda da budemo “palančani”, da se držimo svojih “državnih/nacionalnih torova”?
[1] Dostupno na: https://www.danas.rs/nedelja/cestitka/
[2] Dostupno na: https://www.logicno.com/politika/novi-predsjednik-crne-gore-i-kratki-presjek-njegove-fascinantne-kriminalne-biografije.html
[3] U CAAS Indeks autoritarnog populizma, dostupno na: https://www.caas.rs/wp-content/uploads/2017/12/CAAS-indeks-autoritarnog-populizma.pdf
[4] Dostupno na: https://www.blic.rs/vesti/politika/kosovsko-pitanje-autorski-tekst-aleksandra-vucica/ms91wqh
[5] Из обраћања јавности господина Вучића од 30.10.2018. Наведени сегмент креће од. 27:07 мин.
[6] Radi se o isečku iz prikaza koji je napisao dr Slobodan Antonić. Dostupno na: http://starisajt.nspm.rs/Prikazi/2008_ant_palanka1.htm
[7] Dostupno na: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:739850-Patrijarh-Irinej-Polozaj-Srba-u-Crnoj-Gori-kao-u-doba-fasizma-Podgoricke-vlasti-Zlonamerne-ocene
[8] Trebalo bi navesti da postoje ljudi, poput gospodina Rastislava Petrovića, koji su se bavili problemom crnogorskih nacista, odnosno njihovom sličnošću sa hrvatskim nacistima. Gospodin Petrović je, prema rečima gospodina Aleksandra Rakovića, jedan od onih koji su devedesetih ukazivali na „flert“ DPS-a i gospodina Đukanovića sa navedenim idejama ili individuama.
[9] Primera radi u jako interesantnoj debati između gospodina Aleksandra Rakovića i gospodina Darka Šukovića u emisiji „Živa istina“, dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=sz4uwqVd9F0 Navodi se rečenica Pavela Rovinskog, od 08:55 nadalje.
[10] Dostupno na: http://www.njegos.org/petrovics/dancode.jpg . Naravno, namera mi nije da negiram postojanje bilo koje nacije, no ne mogu da ne podignem glas protiv falsifikovanja istorije. I mada nacije nastaju i nestaju, istorijske činjenice i težnja naučnoj objektivnosti ne mogu biti stvar osećanja i dnevnopolitičkih potreba.
[11] Dostupno na: https://www.danas.rs/svet/crna-gora-zatrazila-raspisivanje-nacionalne-poternice-za-predsednikom-atlas-grupe/
[12] Dostupno na: https://www.in4s.net/ekskluzivno-politicki-zemljotres-pogledajte-kako-je-stijepovic-uzeo-pare-od-knezevica-video/?fbclid=IwAR3RF1fX2ZnrrpCmVofEXd_zQy86kliAB7UOqn3ZrBxFz9DWAfN-zEahr_U
[13] Preuzeto sa: http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:771077-NEPRIJATNO-IZNENADjEN-Slavoljub-Stijepovic-o-snimku-sa-urucenjem-novca-za-izbornu-kampanju-DPS-a
Autor: Saša Mirković
O autoru: Programski direktor Centra za antiautoritarne studije. Master sociolog i demonstrator na odeljenju za sociologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Višegodišnji društveni aktvista, suosnivač i bivši član izvršnog odbora Studenata za slobodu – Filozofski fakultet. Zainteresovan za međunarodne odnose i sociologiju politike.
