Na sajtu heritage.org Srbija zauzima 80. mesto od 180 država kada se priča o ekonomskim slobodama. Time po rangiranju ovog sajta spada u delimično slobodne države. Jeste da stojimo bolje od Bosne (91. mesto) i Hrvatske (92. mesto), mesto koje zauzima Srbija nije za pohvalu. Učinjen je napredak u nekim segmentima poput otvorenosti tržišta, u nekim drugim oblastima smo doživeli pad. To su oblasti vlasničkih prava (pad od skoro 4%) i integriteta vlade (pad od 1,7%). Kada je već reč o vlasti, sajt u opisu Srbije navodi i to da predsednik kontroliše skoro sve nivoe moći. Ovaj sajt takođe i razbija mit o rastu BDP od 4,2% o kome je pisao Blic, tako da je naš rast zapravo 0,7%.
Glavno pitanje koje se postavlja je zašto je to tako?
Država je poslodavac za veliki broj ljudi u Srbiji. Veći problem je to što mnogi primaju platu a da za uzvrat ne rade ništa već kradu bogu dane po kancelarijama raznih uprava, državnih preduzeća i sličnim organizacijama koje služe da se iz njih izvlači novac poreskih obveznika. Koliko vam se puta desilo da odete u poštu i rade 2, najviše 3 šaltera dok su ostali prazni a redovi dugi? Ili na primer odete da završite nešto od administracije i uđete u kancelariju gde sedi gomila ljudi kojima je zanimanje da vas nerviraju i troše vreme? I ako je to stresno za veliki broj korisnika usluga tih preduzeća i ustanova (koje je skoro nemoguće izbeći poput EPS-a, matičara, pošte i sličnog), zapravo postoji dobar razlog zašto je to tako. Uz pomoć klijentelizma i partijskog zapošljavanja, ogromni broj ljudi se drži u potčinjenom položaju koji polako počinje da poprima obeležja vazalnog odnosa.
Kada se više nije mogao podneti teret takve prakse (ili se mesta čuvaju za najzaslužnije) sličan sistem je počeo da se primenjuje i na firme u vlasništvu “stranih investitora”. I ako je ta priča o “stranim” investicijama više puta prežvakana činjenica je da sistem radi. Na taj način su uspeli da se zadovolje apetiti ogromnog broja podanika sa nižih lestvica koji se zadovoljavaju zaposlenjem kod privatnika i minimalnom platom. I ako su ljudi počeli da se zadovoljavaju i time, jer bolje išta nego ništa ostaje da se sanja srpski san. On se oslikava u dobijanju državnog posla, gde plata neće biti mnogo velika ali će biti redovna i na tom mestu će se ostati do penzije. Na osnovu ovakvih snova stiče se utisak da nama jednostavno ne odgovara da se unapređujemo i učimo nove stvari, već obrazovanje prestaje sa diplomom i zapošljavanjem. O obrazovanju pored ostalog govorio je odavno i Miodrag Zec, tako da se na toj temi dalje neću zadržavati.
Jedna od mogućih pretpostavki (kada se uzme sve u obzir) zašto se srpska ekonomija ne liberalizuje je ta što bi se prekinuo vazalni odnos. Teško je očekivati da će Srbija postati kao Novi Zeland, oslobađanje ekonomije i pojednostavljenje poslovanja bi dalo ljudima više izbora. Ukoliko neko ne može da nađe posao, pokušaće da sam pokrene nešto. Možda ne bi uvek to ljudi hteli, ali je svakako bolje imati mogućnost više. To se lako može primeniti na veliki broj različitih ljudi, od onih koji imaju doktorate do onih sa osnovnom školom. Svako ko zna bilo šta da radi, sada bi mogao da počne time da se bavi mnogo ozbiljnije, a zbog konkurencije bi morao i da se unapređuje. Kako sebe tako i svoje usluge. To je mnogo efikasniji način borbe protiv sive ekonomije od bilo kakvog povećavanja kazni i slično.
Možemo pretpostaviti da bi se stalo na put još dvema pojavama koje se kao veliki bauk predstavljaju danas u Srbiji. Govorimo o odlivu mozgova i umiranju srpskog sela. Možda bi mogućnost da stvore nešto svoje tu gde su rođeni zadržalo mlade visokoobrazovane ljude od bezglavog bežanja odmah nakon završetka studija, ili dok su studije još u toku. Dok bi se bavljenje poljoprivredom (ili nekom drugom delatnošću) na selu više isplatilo. Za sada ovo ostaju samo pretpostavke.
Verovatno najkrupnija promena koja bi se desila je promena percepcije države. Više državu ljudi ne bi shvatali kao velikog gospodara koji vedri i oblači sudbinama svojih podanika, već bi je shvatili kao servis koji služi da odredi pravila igre. Naravno pored svega potrebno je još dosta poraditi na vladavini prava, ali o tome nekom drugom prilikom.
Baš zbog toga što bi se promenila uloga države, i ljudi bi imali više slobode što nijednoj autoritarnoj vlasti ne odgovara teško je biti optimista. Tačno je da zakone i liberalizaciju sistema donosi država, ali to mora da krene odozdo, od naroda. Ekonomske slobode mogu biti dobar temelj za traženje većih sloboda u drugim oblastima, počevši od medija pa do svih ostalih škakljivih tema u srpskom društvu. Mnogi smatraju da su ekonomske slobode temelj svih drugih sloboda, ili da niko nije slobodan dok nije ekonomski slobodan. Tačno je da neke države u Južnoj Aziji imaju visoke ekonomske slobode a male građanske, to ne sme da nas obeshrabri jer trenutno nam nisu na zavidnom nivou ni jedne ni druge.
Liberalizacija tržišta i rast ekonomskih sloboda su verovatno najbezbolnije rešenje koje Srbija može da iskoristi. Taj lek je pomogao mnogim državama i da se obogate i da njihovi građani postanu slobodniji. Teško je poverovati da smo mi neki toliko specijalni slučaj gde to ne bi funkcionisalo.
Na kraju, ono što menja društvo jesu dela retko reči, i pored toga što reči mogu imati uticaj na delanja. Tako da, naše nije da se samo prepustimo delovanju istorije već da budemo i deo te istorije i uradimo nešto da bi živeli u slobodnijoj državi.
Autor: Vuk Dinić
O autoru: Student treće godine sociologije Filozofskog fakulteta u Nišu. Č
