Kako je navedeno u uvodnom tekstu o Mojsiju Đukanoviću[1], ovde ću pisati o fenomenu “državnog udara” u Crnoj Gori. Ono što se zbilo 2016. godine nije nepoznato stanovništvu ove zemlje, odnosno deo je oprobane taktike koja se uglavnom primenjuje pred izbore u čiji ishod KPJ/DPS nije sigurna. I mada je napravljen medijski spektakl, koji se lepo nadovezao na sveprisutnu kritiku Ruske Federacije kao zaslužne za sva zla ovoga sveta, površni osvrt na savremeni politički život Crne Gore vrlo efektno dovodi u pitanje priču o FSB-u u lovu na Mojsija. Naravno, ostaje tragična činjenica lakoće sa kojom je gospodin Đukanović izdignut na pijedestal svetlih modernizatora u borbi sa tamom sa istoka, kao istaknuti heroj koji umalo svoju borbu nije platio životom. Kako je jedan izdanak prvo totalitarizma, a potom autoritarizma SFRJ, naučen da operiše u uslovima veštački proizvođenog i kontinuiranog vanrednog stanja, prebačen na stranu boraca za “evropske vrednosti” (šta god to bilo), za mene ostaje turobna misterija. No, pričajmo o “državnom udaru” i krećimo se hronološki.
Dvadeset petog januara 1994. godine policija Crne Gore se prvi put od raspada SFRJ suočila sa “pretnjama po državnu bezbednost” i otpočela akciju u cilju sprečavanja istih. Naravno, kako će se videti u svim navedenim primerima, sa promenama identiteta gospodina Đukanovića, menjala se i priroda “terorista” koji su planirali “državni udar”. U ovoj situaciji su prvo uhapšeni generalni sekretar Stranke demokratske akcije (SDA) Rasim Šahman, ujedno i poslanik u Skupštini Crne Gore, kao i Omer Omerović i Erdan Fetahović. Neposredno nakon njihovog hapšenja, priveden je i Harun Hodžić, predsednik stranke, i to tokom povratka sa razgovora koji je vodio sa tadašnjim predsednikom Crne Gore Momirom Bulatovićem i ministrom pravde Filipom Vujanovićem[2] (na mestu premijera je bio, pogađate, Mojsije Đukanović).
U akciji pod imenom “Lim”, krajem januara i početkom februara, uhapšeno je celokupno opštinsko i republičko rukovodstvo SDA. Operacija je izvedena u kooperaciji bezbednosnih struktura Srbije i Crne Gore, tada konstitutivnih elemenata SRJ. Optužba je išla u pravcu separatizma, pa se, prema pisanju gospodina Šekija Radončića, u saopštenju MUP-a Crne Gore od 31. januara iste godine navodi: “Osmorica ekstremnih pojedinaca iz redova muslimanske nacionalnosti lišena su slobode jer postoji osnovana sumnja da su počinili krivično djelo ugrožavanja teritorijalne cjeline SRJ”[3]. “Srpstvu” gospodina Đukanovića su ovaj put smetali Muslimani/Bošnjaci. Detalje o ophođenju prema uhapšenima možete pronaći u tekstu gospodina Veseljka Koprivice za časopis Monitor od 02. februara 2018[4]. No, ono što nam u najčistijem svetlu prikazuje prirodu ovog nasilništva jeste činjenica da su, nakon što ih je 2005. godine tadašnji predsednik Crne Gore Momir Bulatović abolirao, advokati optuženih tužili državu, a poreski obveznici Crne Gore bili obavezani da isplate odštetu nepravedno pohapšenima[5].
Navedena akcija je bila samo zagrevanje, a na njenom tragu je i 1997. godine, par dana pred drugi krug predsedničkih izbora, sprečen novi pokušaj “državnog udara”. U ovom slučaju je u podgoričkom hotelu “Ljubović” uhapšena grupa od jedanaest muškaraca iz Beograda i Novog Sada, od kojih su svi bili “sa kriminalnom prošlošću i sa zatvorskim kaznama”, pri tome je jedan broj bio “sa ratišta”, dok su drugi činili “pripadnici JSO”[6]. Ove informacije iznosi Mojsije Đukanović u TV duelu sa gospodinom Momirom Bulatovićem, negdašnjim partijskim drugom, a u tom trenutku političkim oponentom u borbi za mesto predsednika. Gospodin Đukanović navodi da su ovi ljudi iz Srbije došli u Crnu Goru kako bi gospodinu Bulatoviću “pružili određene usluge”. Prema navodima portala ИН4С, oni su navodno dobili broj telefona šefa obezbeđenja gospodina Bulatovića, koga je trebalo da kontaktiraju, dok bi im oružje pristiglo od jedne kriminalne grupe iz Nikšića. Na istom mestu pronalazimo i informaciju da su u policiji “priznali da je njihovo zaduženje bilo da “izazivaju uznemirenje i strah kod građanstva, pritisak na birače”[7]. “Građanskom opozicionarstvu” gospodina Đukanovića su ovaj put smetale krimogene strukture vezane za gospodina Miloševića. Pet godina kasnije, 2002. godine, je “Vrhovni sud potvrdio oslobađajuće presude svima koji su tada uhapšeni”, pri čemu je saopšteno “da ništa iz optužnice nije potvrđeno”, osim da su ljudi iz Srbije došli u Crnu Goru[8].
Ovime dolazimo i do trećeg slučaja. Tako je 2006. godine, dan uoči prvih parlamentarnih izbora od obnavljanja nezavisnosti, u Crnoj Gori sprečen novi pokušaj “državnog udara”. U policijskoj operaciji “Orlov let” je na području opštine Tuzi (gde, prema popisu iz 2011, većinu čine Albanci, dok ih po brojnosti slede Bošnjaci, pa Muslimani i Crnogorci[9]) uhapšena grupa od 17 Albanaca, optuženih da su uz pomoć OVK sa područja Kosova i Metohije, planirali “terorističke operacije”. Kako se navodi u tekstu Vesne Rajković od 18. septembra 2006. “policija je, izmedju ostalog, zaplenila 13 automatskih i poluautomatskih pušaka, karabina, puškomitraljeza, pet raketnih bacača, pet protivtenkovskih mina, pet sanduka municije, dva snajpera . Od uhapšenih su oduzete i mape Malesije, albanske i zastave Oslobodilačke vojske Kosova”[10]. “Državotvorstvu” gospodina Đukanovića su ovaj put smetali albanski separatisti. Iako je Viši sud u Podgorici 2008. osudio ovu grupu na ukupno 51 godinu zatvora, nakon žalbe Sudu za ljudska prava u Strazburu, presuda je pala u njihovu korist, a poreski obveznici Crne Gore ponovo bivaju obavezani da isplate odštetu pohapšenima[11]. Kako navodi portal Borba, među onima koji su se istakli tokom ove operacije, nalazio se i gospodin Ivan Mašulović[12], koji je domaćoj javnosti postao interesantan nakon što je, kao predstavnik Crne Gore, učestvovao 2018. na obeležavanju “Oluje” u Kninu.
Poslednji u nizu, “državni udar” iz 2016. godine, vam je sigurno poznat. Ono što čudi jeste raskorak između izvedbe i očekivanja. Kada se čovek zagleda u ovakvu istoriju, logično je da očekuje maestralnu izvedbu bilo onoga koji režira ove predstave, bilo onih koji navodno pokušavaju da nasilno preuzmu vlast. No ono što smo dobili zbunjuje na svakom koraku. Prva nesvakidašnje interesantna pojava može se pronaći u obraćanju tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova, gospodina Gorana Danilovića, 16.10.2016. godine. Gospodin Danilović ovde navodi da do momenta obraćanja javnosti “nije dobio zvaničnu informaciju o hapšenju 20 osoba” od Uprave policije[13]. Danilović je, prema pisanju Antene M, pored toga naveo i sledeće: “U 15h sam tražio sastanak sa Stojanovićem”, radi se o direktoru policije Slavku Stojanoviću, “dobio sam informaciju da je na terenu i da nema vremena”[14]. Interesantno.
Ali to nije jedina nesvakidašnja činjenica. Tako tokom gostovanja u emisiji Načisto 20.10.2016. Glavni specijalni tužilac Milivoje Katnić navodi da su bezbednosne strukture “imale kontrolu nad oružjem koje je bilo plan da se unese u Crnu Goru” i da su “to oružje zaustavile na određenoj lokaciji”, odnosno “da je to oružje bilo pod njihovom kontrolom” i da “uopšte nisu dozvolile da to oružje dođe u Crnu Goru”[15] (inače ceo segment ovog intervjua, koji je naveden u fusnoti, ne prati ni najelementarnija načela gramatike i logike, što najbolje oslikavaju reakcije voditelja). Iz ovog intervjua saznajemo i da je oružje trebalo da uđe u Crnu Goru “od granice između Srbije i Albanije”. Sa druge strane, u saopštenju Tužilaštva, objavljenom samo četiri dana ranije, tj. 16.10.2016. godine, stoji informacija da su članovi “kriminalne grupe” uhapšeni “u trenutku kada su pošli da provjere unaprijed pripremljeno skriveno skladište i dopremljeno oružje i municiju”[16]. Dopremljeno oružje, koje nikada nije stiglo u Crnu Goru? Interesantno.
Ovakvu aljkavost primećujemo i kada su u pitanju navodni telefonski razgovori između pripadnika „kriminalne grupe“. Tako, prema navodima Al Džazire, u pojedinim policijskim dokumentima, koji svedoče o navedenim pozivima, stoji da obe osobe uključene u razgovor, a udaljene stotinama kilomentara, raspolažu istim (!!!) brojem telefona i da ga koriste istovremeno[17]. Toliko mnogo nelogičnosti i propusta, koji su temeljno raskrinkani na sajtovima ИН4С, Državni udar[18], emisijama posvećenim ovom pitanju, od kojih možemo izdvojiti gostovanje advokata Dragana Šoća u emisiji Načisto 10.11.2016.[19], prosto ne mogu da stanu u jedan tekst. No, ono što možemo da zaključimo jeste da su se ovaj put “proevropskom i socijalnoodgovornom” gospodinu Đukanoviću isprečili “velikosrpski nacionalizam”, “agresivno svetosavlje” i Rusi.
A znate li šta je inače zajedničko ovim udarima? Dva čoveka – doživotni vladar Crne Gore, gospodin Đukanović i njegov pomoćnik, trenutno na onoj mnogo važnoj funkciji i negdašnji šef obaveštajnih službi, gospodin Duško Marković. Kakva slučajnost.
Na sve navedeno se kaleme zabrane ulaska u zemlju[20], spomenik totalitarnom vođi i večnoj inspiraciji gospodinu Đukanoviću[21], hapšenje opozicionih poslanika[22], i tako dalje. Stoga je, verujem, potpuno jasno da je priča o “državnim udarima” i nesvakidašnjoj pretnji koju Rusija predstavlja po stabilnost “regiona” samo još jedna u nizu iluzija koje treba da zatrpaju prostor javne rasprave i kritike. To ne znači da uticaja spolja (i to sa svih strana) nema. Samo bi bilo dobro da pođemo od toga da nam ništa ne znači da budemo slobodni od stranog, ako će domaći da nas jašu. A takav stav nije nepoznat srpskoj misli. To nam efektno pokazuju Božidar Grujović, Dimitrije Davidović, Jovan Ristić, Slobodan Jovanović i drugi.
[1] Dostupno na: https://www.caas.rs/putesestvije-mojsija-dukanovica/
[2] Dostupno na: http://mondo.me/a462847/Info/Crna-Gora/U-Crnu-Goru-se-vraca-SDA.html
[3] Dostupno na: http://montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_od_1990/tajni_ratovi_u_tajnoj_policiji.htm
[4] Dostupno na: http://www.monitor.co.me/index.php?option=com_content&view=article&id=8221:akcija-lim-dvadeset-etiri-godine-kasnije-dravni-zloin-bez-kazne&catid=5883:broj-1424&Itemid=7304
[5] Dostupno na: http://sandzakpress.net/sda-podrsku-milu-dukavicu-zaboravili-su-kakve-je-strahote-priredio-ukidajuci-sda-u-crnoj-gori
[6] Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=wjIt7QZyRIE Od 2:14:20.
[7] Dostupno na: https://www.in4s.net/teroristi-iz-1997-pravosnazno-oslobodjeni-2002/?lang=lat
[8] Dostupno na: https://www.in4s.net/teroristi-iz-1997-pravosnazno-oslobodjeni-2002/?lang=lat
[9] Dostupno na: http://monstat.org/cg/page.php?id=536&pageid=322
[10] Dostupno na: http://www.pcnen.com/portal/2006/09/18/orlov-let-uzdrmao-crnu-goru/
[11] Dostupno na: http://www.pcnen.com/portal/2006/09/18/orlov-let-uzdrmao-crnu-goru/
[12] Dostupno na: https://borba.me/borba-ekskluzivno-otkriva-oluju-slavio-pukovnik-ivan-masulovic-kadar-milana-rocena/
[13] Dostupno na: http://www.srpskenovinecg.com/crnagora/34-cg/48103-danilovic-nemojte-da-slavite-na-ulicama
[14] Dostupno na: http://www.antenam.net/politika/13462-danilovic-kao-ministar-nemam-nijednu-informaciju-stojanovic-odbio-da-se-sastane-sa-mnom
[15] Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=QnuNtGgePn0 Segment o oružju možete pronaći od 14:20 nadalje.
[16] Dostupno na: https://tuzilastvocg.me/index.php/vise-drzavno-tuzilastvo-podgorica/2-uncategorised/308-arhiva-2016-oktobar
[17] Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=Pz5NuBo076g Od 06:44 nadalje.
[18] Dostupno na: https://www.drzavniudar.me/
[19] Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=BIyxbesID_E
[20] Dostupno na: https://www.telegraf.rs/vesti/jugosfera/3004124-crnogorska-policija-zvanicno-potvrdila-srpskim-intelektualcima-je-zabranjen-ulazak-u-crnu-goru
[21] http://balkans.aljazeera.net/vijesti/otkriven-spomenik-titu-u-podgorici
[22] Dostupno na: http://rs.n1info.com/Region/a440111/Uhapsen-Nebojsa-Medojevic.html
Autor: Saša Mirković
O autoru: Programski direktor Centra za antiautoritarne studije. Master sociolog i demonstrator na odeljenju za sociologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Višegodišnji društveni aktvista, suosnivač i bivši član izvršnog odbora Studenata za slobodu – Filozofski fakultet. Zainteresovan za međunarodne odnose i sociologiju politike.
