Slike razmontirane pruge nekad glavne železničke stanice u Beogradu su ujedno i slika procesa koji se odigrava, čini se nezaustavljivo, u celoj Srbiji. Istina, železnički saobraćaj u Srbiji je bio u velikom zaostatku. Nepredvidljivost voznog reda je, uz dužinu trajanja vožnji, postala legendarna. Ništa u brzim prugama Srbije nije brzo. Internacionalni železnički saobraćaj je tako značio usporavanje na teritoriji Srbije. Slična stvar, usporavanje, primetna je i u drumskom saobraćaju. Putevi lošeg kvaliteta, loša signalizacija i saobraćajna policija čiji je posao sve drugo osim onoga što je zamišljeno da je posao saobraćajne policije – regulisanje saobraćaja. Pod izgovorom modernizacije i celokupne reforme, svedočimo potpunom suprotnom, upravo de-modernizacijskom procesu i to ne samo u saobraćaju, urbanizmu, privredi, već u svemu, pa i u obrazovnom sistemu.
Agilni ministar prosvete Šarčević, inače vlasnik privatne škole koga je za fotelju preporučilo to što njegovu privatnu školu pohađaju deca predsednika Srbije, u svom resoru rastura pruge. Prošlogodišnja uredba nazvana Umrežavanje škola, najpre se odnosila na pojedine srednje škole u Srbiji. Zamisao je da se školski sistem u Srbiji reformiše tako da se škole za koje se procene da su skupe – racionalizuju tako što će se pripojiti drugima. U prošloj godini je tako zamišljeno da se od nekada 40 srednjih škola, napravi 20, a već od 1. septembra prošle godine tako je pripojeno sedam srednjih škola. Prema odluci o Umrežavanju osnovnih škola, škole koje imaju manje od 400 učenika biće pripojene drugim većim školama na opštini. Ovu racionalizaciju pratiće prazne zgrade nekadašnjih škola, a nas višegodišnje iskustvo uči oprezu i sumnji u to kako će i u šta te zgrade biti preimenovane. Prema dostupnim zvaničnim izjavama, te zgrade će ostati upotrebljene u obrazovne svrhe. Ostaje nejasno zbog čega se onda gase, da bi u nekoj budućnosti postojeći prostor ostao u istoj nameni. Možda u lanac novih privatnih škola? Ne bi li bilo zgodno da postoji jedan paralelni privatni obrazovni sistem osnovnih i srednjih škola, sa centralom u Beogradu gde je sistem već testiran i proveren? Nije isključeno i da će novonastale okolnosti slučajno ići na ruku drugoj mreži, mreži poznanika baš ministra Šarčevića. Ne treba zaboraviti to da je posao sa uvođenjem elektronskih dnevnika (još jedna modernizacija) vredan 1,6 miliona evra dobio upravo Šarčevićev saradnik Andrej Bezjak, o čemu je pisao Krik.
Ostavimo se, ipak, pretpostavki onoga što bi tek moglo da se dogodi sa školskim zgradama širom Srbije i pozabavimo se onim što se trenutno događa. Umrežavanje osnovnih škola u Srbiji na terenu izgleda tako da se đaci iz lokalnih škola prebacuju u druge škole. Tako se meštani Deliblata i drugih sela opštine Kovin sada suočavaju sa time da njihove škole gube pravni status. U strahu da će njihova deca morati da idu i do 12km udaljenu školu, meštani su organizovali potpisivanje peticije koju su predali nadležnom ministarstvu. Iako pojedine škole Deliblata, Mramorka i drugih sela u okolini Kovina nemaju dovoljnih 400 đaka, škola kojoj bi bile pripojene ove seoske, udaljenija je nego što je poželjno i meštani se nadaju da će to biti presudno da se od pripajanja odustane. Ipak, gubljenje pravnog statusa tih seoskih škola dovoljan je razlog za brigu kako će se stvari dalje odvijati.
Iščekujući odgovor na peticiju meštana Deliblata, još jednom vredi razmisliti o posledicama ovakvih postupaka. Već zaparložena srpska sela, ukoliko ostanu bez osnovnih škola – ostaju skoro bez ikakvih uslova za život mladih ljudi i njihovih porodica. I dok smo s jedne strane izloženi neprekidnoj priči o decentralizaciji Srbije, svi postupci aktuelnog režima vode isključivo centralizaciji.
Devastiran obrazovni sistem, ponižavajući uslovi rada nastavničkog kadra i opravdane sumnje u korupciju sa nabavkom udžbenika, digitalizacijom i drugim inovacijama u školama – sada su suočeni i sa pretnjom zatvaranja škola, usled neisplativosti. Meštani mnogih sela širom Srbije sa pravom će se zapitati u opravdanost raznih državnih, kapitalnih i lokalnih investicija i prioriteta. Ukoliko su nam škole neisplative, da li išta drugo može uopšte da bude isplativo? Ukoliko zatvaramo škole zbog malog broja učenika, kome onda gradimo puteve i za koga pravimo „socijalne“ stanove? Ukoliko smo, pak, došli do toga da na zatvaranje škola usled neisplativosti, slegnemo ramenima i nastavimo da gledamo svoja posla, bićemo onaj etnološki materijal koji će nekim budućim društvenim naučnicima pri izučavanju kraja ove države biti od najvećeg značaja.
Tekst je prvobitno objavljen na sajtu dnevnog lista Danas.
Autorka: Milena Marić
O autorki: Master sociolog i preduzetnica. Zainteresovana za Balkan i socio-ekonomske odnose na njemu.
