Sećam se kada sam kao mala igrala Sims. Nikada nisam imala one unapređene, nove verzije. Držala sam se jedinice. Gradila sam kuće, nameštala, premeštala, i najvažnije – koristila onu caku da imam što više para. Sve fer i sve pošteno. Sećam se da mi i pored tolikih virtuelnih novčića u donjem levom uglu (ako se dobro sećam) igrica i nije bila toliko zanimljiva. Napravim neku tamo kuću, pazarim nameštaj, i onda kreće zabava. Kad bi krenula ta zabava, ja bih isključila igricu. Onda bih počela ispočetka. Da se malo poigram. Kao malo dete kojem brzo dosadi igračka pa je baci, i pređe na novu. Sruši nešto što je neko napravio, pa krene dalje.
Tako meni izgleda i Beograd. Kao Sims, ali neka unapređena zanimljivija verzija. U kojoj se masovno gradi. I gradi. I gradi…Nema kraja. Niču zgrade, neboderi, osvajamo nebo zgradama. Makar nečim. Dok hodamo po betonu, čini se kao da smo oni likovi iz igrice kojim neko klikom na miša upravlja. I u ovoj igrici, čini se ima one cake da brzo nakupiš novac.
Samo što je naš Sims realnost. Beograd je za samo šest godina ostario. Promenio se. Izbrazdao se. Nije više onaj stari.
A šta se sve promenilo…
Dimitrije više nije u centru pažnje. Sada uživa u Maloj noćnoj muzici. Zimi uz irvase. Leti mu možda neko dobaci iz automobila. Ne, to su ipak gužve na kružnom toku. Dimitrije je leti, ipak, sam. Osmatra svoj beton i spreda i otpozadi. To je, ako se ne varam, prvo što se promenilo. A možda me samo pamćenje ne služi kako treba. Baciću novčić za sreću u fontanu, pa možda pamćenje počne bolje da me služi. Ako ne uspe, čekaću da Cvetni trg procveta…
Do tada, u jednoj od atrakcija Beograda, preko puta Kneza, sunce više ne pozdravlja krošnje kao lane. A uskoro neće ni onog visokog gospodina što gleda preko reke. Ide čovek na neki zahvat.
Kad se vrati, živeće na većem igralištu. Mahaćemo mu sa druge strane reke. Iz vazduha.
Radovi u toku i sa ove, stare strane reke. Zabrojala sam se kada ćemo šetati kraj drvoreda. Po vrelim betonima i asfaltima. Od Narodnog do Narodnog.
Trolama nećemo, do daljnjeg. Metroom, svakako, ne možemo. Vozovi? Ne znam gde je stanica. Ona stara je odavno zatvorena. A biće, koliko sam upućena, i glavna autobuska. Seli se na Novi Beograd. Doseliće se Stefan Nemanja. Do tada će na keju da vrvi od mušterija. A neko će, kao s Avale, praviti fotografije s glavnog nebodera….
Kažu da ne možeš dva puta ući u istu reku. I da sve teče i sve se menja. Tuđe odluke, odlučene u naše ime, i te kako utiču na nas.
Ne mislim da ne treba graditi. Ali mislim da postoje važnije stvari od fontana. Kao na primer kanalizacija.
Ali, možda se u svom ovom malteru, slučajno, nađe i neko seme. Ili dobijemo neku, unapređenu, osvešćenu, verziju Simsa…
Autorka: Miljana Miletić
O autorki: Diplomirana novinarka, završila master studije organizovanog kriminala i bezbednosti pri Univerzitetu u Beogradu. Glavna i odgovorna urednica sajta Kulturni kišobran. U slobodno vreme piše pesme i čita knjige. Sarađivala na emisiji Odgovor koja se emitovala na Tv Prva. Zainteresovana za kulturu, politiku i političko nasilje.
