Za mog života je postojala još jedna epidemija smrtonosnog gripa u Sjedinjenim Državama. Grip se proširio iz Hong Konga u SAD, pristigavši u decembru 1968, a dostigavši vrhunac godinu dana kasnije. Na kraju je usmrtio 100.000 ljudi u SAD, uglavnom starijih od 65 godina, dok je na svetskom nivou umrlo više od milion ljudi.
Tih dana je prosečan životni vek u SAD iznosio 70, dok je danas 78 godina. Bilo je 200 miliona stanovnika u poređenju sa današnjih 328 miliona. Radilo se i o zdravijem društvu, sa malim udelom gojaznih u ukupnom stanovništvu. Ukoliko bi bilo moguće izvršiti ekstrapolaciju podataka o smrtnosti na osnovu informacija o populaciji i demografije, danas bismo možda imali 250.000 mrtvih usled zaraze ovim virusom. Dakle, u pogledu smrtonosnosti je ovaj virus bio ubitačan i strašan koliko i COVID-19, ako ne i više, mada ćemo za taj zaključak morati još da sačekamo.
“Tokom 1968/69” navodi Natanijel L. Mojer (Nathaniel L. Moir) u National Interest-u, “pandemija H3N2 je ubila više ljudi u SAD od ukupnog broja američkih žrtava u Vijetnamskom i Korejskom ratu.”
Ovo se odigralo za života svih Amerikanaca starijih od 52 godine. Ja sam tada imao 5 godina i ne sećam se ničega vezanog za epidemiju. Moja majka se seća kao kroz maglu da je bila oprezna, čistila sve površine i podsticala svoju majku i oca da vode računa. Mimo toga, do danas je epidemija uglavnom zaboravljena. Zašto je to tako?
Ništa nije zatvoreno na silu. Škole su najvećim delom nastavile sa radom. Isto je bio slučaj i sa preduzećima. Mogli ste otići u bioskop. Mogli ste otići u kafiće i restorane. Džon Fand (John Fund) ima prijatelja koji ističe da je prisustvovao koncertu Grateful Dead. U stvari, ljudi se ne sećaju i nisu svesni da se čuveni koncert Vudstok (Woodstock) iz avgusta 1969. – planiran u januaru, tokom perioda najveće smrtnosti – zapravo dogodio za vreme smrtonosne pandemije gripa u Americi, koja je svoj globalni vrhunac doživela tek šest meseci nakon toga. Uopšte se nije razmišljalo o virusu koji je, kao i naš današnji, bio smrtonosan uglavnom za populaciju koja ne ide na koncerte.
[*Napomena: u ranijoj verziji je navedeno da škole nisu zatvarane. Međutim, jedan čitalac me je uputio na akademski članak u kojem stoji “ (države) su se suočavale sa zatvaranjem škola”, ali se ukazuje da je ovo bila posledica slabog odziva učenika i studenata. Ova činjenica dodatno ističe to koliko su ljudi bili svesni situacije u vreme bolesti; njihova otvorenost je bila stvar izbora.]
Berze nisu doživele krah zbog gripa. Kongres nije donosio nikakve uredbe. Federalne rezerve nisu preduzimale ništa. Ni jedan guverner nije implementirao mere socijalnog distanciranja, izravnavanja krive (iako je stotine hiljada ljudi bilo hospitalizovano) ili zabrana skupova. Ni jedna majka nije uhapšena zato što je odvela svoje dete u neki drugi dom. Ni jedan surfer nije uhapšen. Ni jedan vrtić nije zatvoren iako je u slučaju tog virusa bilo više smrtnih slučajeva među decom nego danas. Nije bilo samoubistava, nezaposlenosti, niti predoziranja koji bi se mogli pripisati gripu.
Mediji su pokrivali pandemiju, ali ni u jednom trenutku to nije postalo velika tema. Kako Bojan Pančevski ističe u Wall Street Journal-u ”tokom 1968-70 su vesti posvećivale malo pažnje virusu, dok im je fokus bio na događajima poput spuštanja na Mesec i Vijetnamskog rata, kao i kulturnih previranja tokom Pokreta za građanska prava, studentskih protesta i seksualne revolucije.”
Jedino što su vlade radile je bilo prikupljanje podataka, praćenje i čekanje, podsticanje testiranja i vakcinisanja i tako dalje. Medicinska zajednica je preuzala primarnu odgovornost za ublažavanje epidemije, što se od njih i očekuje. Postojalo je široko rasprostranjeno uverenje da bolest zahteva medicinski, a ne politički odgovor.
Nije kao da smo imali vlade koje nisu želele da intervenišu u drugim oblastima. Imali smo Vijetnamski rat, državu blagostanja, javno stanovanje, urbanu obnovu i uspon Medikera (Medicare) i Medikejda (Medicaid). Imali smo predsednika koji se zaklinjao da će iskoreniti siromaštvo, nepismenost i bolesti. Vlada je bila nametljiva kao i uvek. Ali, zbog nečega se nije razmišljalo o potpunom zatvaranju.
Što pokreće pitanje: odakle ova razlika? Odgovor na to ćemo tražiti decenijama.
Da li je razlika u tome što imamo masovne medije koji opsedaju naše živote stalnim notifikacijama čije pištanje dopire iz naših džepova? Da li je došlo do promene u svetonazoru koja je rezultovala time da sada smatramo da je politika odgovorna za sve aspekte života? Da li ovde postoji politički element, u smislu medijskog prenaduvavanja krize kao osvete Trampu i jadnicima? Ili je naše preterano obožavanje prediktivnog modeliranja izmaklo kontroli, do te mera da dozvoljavamo jednom fizičaru sa sumanutim modelima da zastrašivanjem tera svetske vlade u narušavanje ljudskih prava milijardi ljudi?
Možda je sve ovo imalo uticaja. A možda postoje i neke mračnije i gadnije sile, kako veruju teoretičari zavere. Bez obzira na to, svi navedeni moraju da nam pojasne neke stvari.
Na osnovu ličnog sećanja mogu reći da su moji otac i majka bili deo generacije koja je verovala da je razvila sofisticiran pogled na viruse. Shvatali su da je putem oboljevanja manje ugroženih ljudi dolazilo ne samo do ojačavanja imunog sistema, već je to doprinosilo i umanjivanju učinka bolesti postizanjem “imuniteta stada”. Imali su ceo protokol koji je pomagao detetu da se oseća bolje tokom bolesti. Ja sam dobijao “igračku za obolelog”, neograničeni sladoled, mazali su mi konjsku mast na grudi, imao sam ovlaživač vazduha u sobi i tako dalje.
Stalno su mi čestitali na izgradnji imunog sistema. Davali su sve od sebe da ostanu srećni tokom mojih virusa, istovremeno se maksimalno trudeći da me sprovedu kroz bolest. Da smo se koristili vladinim merama izolacije tada, kao što ih koristimo danas, Vudstok (koji je promenio muziku za sva vremena i koji i danas odjekuje) se nikada ne bi dogodio. Koliko prosperitet, kultura, tehnologija, itd. gube zbog ove nemani? Šta se desilo od tada do danas? Da li je postojalo neko izgubljeno znanje, kao u slučaju skorbuta, kada smo posedovali sofistikaciju, da bi potom znanje bilo izgubljeno i da smo morali ponovo da saznajemo?
Zbog COVID-19 smo se vratili na razumevanje sveta i političke mere srednjeg veka, čak i u 21. veku. Sve je to jako čudno. Kontrast između 1968. i 2020. ne može biti veći. Oni su bili pametni. Mi smo idioti. Ili su makar naše vlade takve.
Autor: Džefri Taker je redakcijski direktor u Američkom institutu za ekonomska istraživanja. Autor je više hiljada članaka u stručnoj i popularnoj literaturi, kao i osam knjiga na 5 jezika, od kojih je najnovija Tržište te voli (The Market Loves You). Ujedno je i urednik Najbolje od Mizesa (The Best of Mises). Bavi se pitanjima ekonomije, tehnologije, socijalne filozofije i kulture.
Izvorni tekst je ovde.
