“Pod iznenađenjem podrazumevamo, dakako, samo ona od koje se čoveku smuči i na ovoj vrućinštini dođe da pobegne bilo gde. Samo što dalje. Ali priroda iznenađenja takva je da, sve i da je hteo, nije mogao da pobegne. Makar i na godišnji odmor od desetak dana. Jer, koliko smo shvatili, on i njegovo dete krivi su što dečak boluje od autizma. I zato ne sme da leti do Tivta, letom koji traje tričavih 40 minuta. Da ne ugrožava bezbednost ostalim putnicima. Možda estradnim zvezdama sa našeg podneblja, one su glavni putnici na ovoj trasi? Ili se pod ugrožavanjem bezbednosti misli na obaranje letelice? Potrebna nam je formula da razumemo ovakvu funkciju. Ako nije problem?”
Taman kad je prosečnom čoveku vrelog avgusta 2017. leta gospodnjeg došlo da pomisli kako je, ako izuzmemo večne muke i patnje ovdašnjeg življa, sve što se do sada zbilo postalo donekle „normalno“, pretvoreno u rutinu, kako je navikao na sve – ne lezi vraže – iz pokušaja da maštom pretvori ovakav u neki drugačiji svet – na putu mu se našla činjenica da ovde nikada nije sve kako treba i da uvek ima mesta iznenađenjima.
Pod iznenađenjem podrazumevamo, dakako, samo ona od koje se čoveku smuči i na ovoj vrućinštini dođe da pobegne bilo gde. Samo što dalje. Ali priroda iznenađenja takva je da, sve i da je hteo, nije mogao da pobegne. Makar i na godišnji odmor od desetak dana. Jer, koliko smo shvatili, on i njegovo dete krivi su što dečak boluje od autizma. I zato ne sme da leti do Tivta, letom koji traje tričavih 40 minuta. Da ne ugrožava bezbednost ostalim putnicima. Možda estradnim zvezdama sa našeg podneblja, one su glavni putnici na ovoj trasi? Ili se pod ugrožavanjem bezbednosti misli na obaranje letelice? Potrebna nam je formula da razumemo ovakvu funkciju. Ako nije problem?
Jedanaestogodišnjem dečaku koji boluje od autizma, inače sinu istoričara Čedomira Antića prošle nedelje nije dozvoljeno da leti avionom Er Srbije, jer su supervizorka aerodroma, lekar i menadžerka leta procenili da bi njegovo plakanje moglo da uznemiri ostale putnike.
Dok su Antići čekali u redu za ukrcavanje u avion koji je leteo do Tivta, njihov jedanaestogodišnji sin se rasplakao. Osoblje aerodroma je ovaj simptom autizma videlo kao potencijalnu opasnost za ostale putnike, te je odlučeno da se detetu zabrani putovanje. Pokušavajući da objasni supervizorki koja se drznula da zaključi kako porodica neće putovati, Antić je nekoliko puta ponovio da je plač uobičajena pojava kod obolelih i da takva stanja traju do desetak minuta. Na uporno insistiranje supervizorke, Antić je zapretio tužbom – ali uzalud. Već je bilo odlučeno.
Usledila je samo kratka formalnost gde je, ne predstavljajući se, aerodromski lekar rekao kako je čuo da dečak boluje od autizma i ponovio ono što je već rekla supervizorka. Na hodniku. Kasnije se ispostavilo da je lekar zapravo specijalista medicine rada, a da na pečatu piše doktor medicine. Ovde se nameću dva pitanja. Kako je moguće da se u bilo kojoj zdravstvenoj ustanovi, a kamoli na mestu kao što je aerodrom doktori igraju titulama i zvanjima? Kako to da se običan čovek uzda u ispravnost lekarske dijagnoze i procenu da može ili ne može na let? Drugo pitanje, da li je normalno da se pregledi ovakvog tipa obavljaju u holu aerodroma i da je za dijagnozu dovoljni čuti da dete ima autizam?
Umesto odgovora, Er Srbija se u svom saopštenju svojski potrudila da privuče što veći broj putnika, pozivajući se na udobnost i sigurnost svojih klijenata, jerbo dečak je postao agresivniji, a nipošto nije smelo da se desi da se bilo ko od putnika oseti nebezbedno. Naravno, svemu tome dodajući da se nekoliko putnika obratilo osoblju kako bi izrazili svoju zabrinutost što Antić demantuje. A i, ako hoćete, zdrav razum.
Mediji su ovih dana dana imali, ruku na srce, više zanimljivih tema, tako da su uspeli da naprave balans i ohlade sa unutrašnjim dijalogom o Kosovu koji će se, ako niste još uvek – uskoro ćete se uveriti, pretvoriti u monolog. No, stvar o kojoj su mediji imali siti da se ispišu jeste još jedan u nizu alarma koji treba da postavimo sebi kao načelno demokratsko, pluralističko i tolerantno društvo, ono o kakvima čitamo u časopisima ili se sa setom sećamo deset dana provedenih u njihovim krajevima (ako smo za to imali para ili ako smo uspeli da se ukrcamo u prevozno sredstvo), rečju – društvo koje sačinjavaju humani pojedinci kojima je u centru pažnje čovek, kao nešto najvrednije i najsvetije.
Posle krvave nedelje u kojoj su izgubljena tri života u, setimo se, „kontrolisanim“ uslovima – mislili smo da je dosta i da je svemu tome došao kraj. Ali, kako to obično biva, velika je kilometraža između mišljenja o zbilji i potonje. U uređenoj državi, u jednom zdravom sistemu čiji je svaki deo organizovan samo i samo u cilju doprinosa celokupnom biću ne bi se desila stvar kao što je ubistvo u Centru za socijalni rad. Ako i pretpostavimo da bi se ipak moglo desiti, onda bi ta zdrava država krenula odmah u rešavanje problema. Kod nas se, koliko vidimo, sve završilo na priči o čudotvornim tasterima. No, ne samo to. Mi smo otišli i dalje. Svaka druga država bi se potrudila da joj se više ne potkradaju ovakvi, ili bilo kakvi propusti kako ne bi izgubila poverenje svojih građana. Kod nas je to ipak malo drugačije. Republika Srbija je većinski vlasnik kompanije Er Srbija. Nakon svega što se izdešavalo u ovoj zemlji, država počinje doslovno da vrši diskriminaciju nad svojim građanima. Analogno energiji u fizici, diskriminacija u Srbiji je neuništiva, već prelazi iz jednog oblika u drugi.
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković se oglasila i pozvala sve roditelje koji imaju slične probleme sa svojom decom da podnose pritužbe ovoj instituciji, zbog činjenice da je diskriminacija u Srbiji zakonom zabranjena. Nažalost, nisam optimističan ni po pitanju prijavljivanja povereniku. Ako živimo u zemlji u kojoj je jedina svrha zakona njihova što veća elastičnost kako bi nastavili da egzistiraju na papiru uprkos svakodnevnom kršenju u praksi u svakoj oblasti, bojim se da ovaj poziv neće u mnogome promeniti stvari.
Predsednica Saveza udruženja za pomoć osobama sa autizmom Vesna Petrović je za Insajder rekla da su u ovom slučaju prekršena prava deteta, jer je diskutabilno da li beogradski aerodrom ima jasno predviđene procedure za probleme ovog tipa. Ona tome dodaje da je u drugim zemljama sveta, i kada dolazi do zabrane, to jasno regulisano pravilnicima i da postoji saglasnost oko takvih postupaka. Dakle, ovaj slučaj bi trebalo da stoji kao podsetnik obolelim od autizma da ostanu kod kuće. Pored toga što su osobe sa autizmom svakodnevno diskriminisane od strane građana, i pored toga što bi bilo logično da institucije stanu na stranu obolelih i pomognu tako što će raditi na poštovanju njihovih prava i širiti svest kod ostalih građana o ovoj bolesti, one su do sada ćutale i prelazile preko ovakvih stvari, a sada i same vrše diskriminaciju i time daju zeleno svetlo kršenju prava autističnim osobama.
Povodom ovog slučaja, zaštitnik građana se obratio Direktoratu civilnog vazduhoplovstva kako bi obavio inspekcijski uviđaj u cilju utvrđivanja da li su prava deteta prekršena, što će se saznati iz izveštaja zaštitnika. Ostaje nam još samo da se nadamo da ovaj slučaj neće dobiti epilog afere „helikopter“ ili Savamala. Ali samo da se nadamo. *Pola sata nakon objavljivanja ovog komentara, Direktorat civilnog vazuhoplovstva se, zadovoljivši zahtev zaštitnika građana, obratio saopštenjem u kojem ističe da je dečak udaljen sa aerodroma zbog toga što nije bio spreman za let. Aio-prevoznik je, vele oni dalje, ispoštovao sve odredbe, a Antići pri kupovini karata nisu obavestili osoblje o bolesti svog deteta. Čedomir Antić pak, komentarišući ovo saopštenje, kaže da neće odustati od tužbe i izražava nadu da će svi neophodni dokazi (snimci kamera, izjave svedoka…) kojih nema u ovom saopštenju – ugledati svetlost dana na sudu.
Nakon svega, a da slika bude što jasnija, Er Srbija je pozvala Antića na razgovor na kojem mu je saopšteno da ne podnosi tužbu – jer je neće ni dobiti. Da, nisu se izvinili Antiću zbog neprijatnosti i skandala, već su mu samo rekli da – neće dobiti tužbu. Samo, ne bi bilo loše pitati kako menadžment Er Srbije zna da Antić neće dobiti tužbu i zašto će zaštitnik građana preskočiti ovu opasku?
Zbog svega rečenog, ne čudi da u ovoj zemlji postoji neko ko je zaboravio zakletvu položenu Hipokatu. Naime, Nebojša Krstić, samoprozvani medijski ekspert, neuspeli muzičar i lekar po obrazovanju, inače desna ruka Aleksandra Vučića (odnosno svake vlasti) je na svom Tviter nalogu našao za shodno da prekori Antića zbog toga što koristi ovaj slučaj u svrhu ličnog promovisanja. Iz njegove perspektive, način promocije jednog istoričara jeste činjenica da ima bolesno dete. Toliko.
Ako bismo želeli da rezimiramo sve rečeno, morali bismo da spakujemo kofer i da molimo boga da nas u nameri da odemo iz zemlje u kojoj se prava građana svakodnevno sistematski krše ne zadesi čak ni prehlada. U suprotnom, svaki naš postupak u težnji da institucije počnu da poštuju prava građana biće okončan i u roku od odmah stavljen ad acta. I naravno, propraćen ružičastim naočarima medijskih eksperata na jedan, u najmanju ruku, sraman i neljudski način. I bićemo na vreme upozoreni da „nećemo dobiti tužbu“.
Volim svoju zemlju, ako ni zbog čega drugog, a onda zbog toga što će neka nova deca u neko novo vreme imati školski primer svega onoga što ne sme da zadesi jednu državu.
Sa autističnom decom ćemo lako.
Opasno je živeti u autističnoj državi.
Svako dobro!
Autor: Stefan Petrović
O autoru: Student treće godine novinarskog smera na Fakultetu političkih nauka sa interesovanjem za izučavanje međunarodnih odnosa. Autor tekstova u dnevnom listu „Danas“ i na portalima. I kad je gotovo, za mene, znaj, tek tad je počelo. Mišljenja da je od „sigurnog“ partijskog uhlebljenja poželjnije kritičko, slobodno i pluralističko društvo. Interesovanja: unutrašnja politika, spoljna politika, socijalna politika. Neprevaziđene teme: demokratija, tranzicija, egzistencija, izbori, nezadovoljstvo, (ne)poštovanje prava, raskorak između proklamovanog i (ne)učinjenog, sloboda, jednakost, otvorenost društva… Pravi derbi predstavlja drugi krug predsedničkih izbora. Studenti FPN-a najpre se školuju da postanu politikolozi. Političari su nešto drugo. Skoro izrodi..
