“Sloboda kritike javnih funkcionera biće istnski moguća kada oslabe pritisci političara na medije i novinare i dok se profesija u celini odvažnije ne pozabavi sopstvenom autonomijom. Tada možemo očekivati da i novinarstvo u Srbiji bude podstaknuto, unutar profesije i angažovanjem javnosti, da krene putem potpunije samoregulacije. Sve dok etičnost ne bude paradigma medijskog izveštavanja i postupanja, naše društvo ne može krenuti putem uspostavljanja istinski demokratskog društva.”
”Štampa, kada je slobodna, može biti dobra ili loša;
ali, izvesno je da bez slobode može biti samo loša.”
Alber Kami
Mediji i medijski sistem kao deo kulturnog i informativnog sistema predstavljaju važan pokazatelj ostvarene slobode i demokratičnosti društva, stoga je etično postupanje u medijskoj realnosti nužan preduslov uspostavljanju demokratije u društvu. Medijski predstavnici imaju posebnu odgovornost prema kulturi i društvu čiji su deo i treba da su svesni da im je dat profesionalni mandat da poboljšaju etičku klimu unutar svojih institucija i društva. U turbulentnim društvenim okolnostima, koja su karakteristična za Srbiju poslednje dve decenije, mediji i njihovi profesionalci su na mnogim iskušenjima koja se tiču objektivnog prezentovanja informacija javnosti, odbrane od političkih i ekonomskih uticaja, kao i ličnih interesa vlasnika medija. Veliko pitanje koje se postavlja jeste imaju li medijski poslenici slobodu da iznose istinu i kritikuju javne funkconere. Sloboda u izveštavanju predstavlja uslov demokratskog procesa jer tačne i pouzdane informacije predstavljaju njegov osnovni sastojak. Stoga su masovni mediji među najuticajnijim preduzećima u demokratskom društvu pošto se nalaze na raskršću između građana i njihovih političkih, ekonomskih i društvenih institucija. Novinari imaju svakodnevni pristup podacima i pokušavaju da pruže tačne informacije građanima, kako bi ovi mogli da donesu inteligentne političke odluke zasnovane na obaveštenosti. Medijski radnici su najizloženiji pritiscima i uticajima, pogotovo političkim i ekonomskim, odnosno svih onih koji koriste medije za sopstvene interese.
SLOBODA NOVINARA KAO PREDUSLOV ISTINITOG IZVEŠTAVANJA
”Novinar mora da poštuje istinu, ma kakve bile posledice po njega, zbog prava javnosti
da istinu dozna.”
Minhenska deklaracija
Ograničavanje slobode u bilo kom domenu predstavlja sužavanje prostora slobode medija kao važnog faktora građanskog društva.[1] Slobodni mediji mogu da korespondiraju samo sa demokratijom, koja funkcioniše kada građani mogu slobodno da se informišu i formiraju svoje mišljenje. Ove osnovne pretpostavke demokratije i slobodnih medija ne mogu da se ostvare u društvima u kojima država i interesne grupe utiču na medije. Mišljenja smo da se upravo to događa u našim okolnostima i da mediji, zbog snažnog političkog i ekonomskog uticaja, ne mogu da istinito informišu javnost o njenim funkcionerima.
U ovdašnjim okolnostima, razumljivo je da je osnovno insistiranje novinara da njihova delatnost bude slobodna, lišena pretnji, ucena i cenzure, pogotovo ako se uzme u obzir teško nasleđe koje ova profesija nosi još iz vremena jednopartijske politike, kao i režima koji je bio aktuelan tokom poslednje decenije XX veka.
Da bi mediji bili etični, neophodno je da istinitost bude njihov prioritet i da u skladu s tim iznose tačne, proverene informacije na nepristrasan način. Kako navodi Alvin Dej (2008:42) čitaoci i slušaoci očekuju od novinara da izveštavaju o istini, mada ne postoji formalni sporazum da se tako radi. Kada novinari iznevere ta očekivanja, opada njihova kredibilnost. Ukoliko se osvrnemo na etički Kodeks novinara Srbije vidimo da se prvi član tiče istinitosti izveštavanja i ističe da je obaveza novinara da tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno izvesti o događajima od interesa za javnost, poštujući pravo javnosti da sazna istinu držeći se osnovnih standarda novinarske profesije. Istina je suštinski važna za demokratski proces jer u demokratskom društvu posvećenom slobodnom protoku informacija, tačnost činjenica je očigledan etički imperativ, čak i kada se nepovoljno odražava na vladinu politiku.
U etičkom Kodeksu novinara Srbije navedeno je da novinar ne sme slepo da veruje izvoru informacija i mora da vodi računa o tome da ti izvori često slede svoje interese ili interese društvenih grupa kojima pripadaju. Javnost mora da bude obaveštena o neposrednoj koristi koju izvor može ostvariti od objavljivanja informacije. Ukoliko su izvori informacija portparoli političkih stranaka taj podatak mora da se navede jer je moguć njihov direktan ili indirektan uticaj na objektivnost izveštavanja.
POLITIČKI I EKONOMSKI UTICAJI NA NOVINARE KAO UZROK KRŠENJA ETIČKIH STANDARDA
U Etičkom kodeksu novinara Srbije naglašava se kako novinari treba da se odupru svim spoljašnjim pritiscima koji imaju za cilj da ih odvrate od osnovne odgovornosti da javnost istinito, pravovremeno i svestrano informišu. Pod ovim se podrazumeva odbrana od ”uplitanja” javne vlasti u novinarski posao. Takođe, podrazumeva se odbijanje svih koruptivnih ponuda i raznih vidova potkupljivanja, neposrednih ili posrednih. Na tom odbijanju, ili prihvatanju gradi se ili ruši integritet novinara i kredibilitet profesije. Jedan od najočitijih i najkonkretnijih aspekata rada novinara jeste da novinar ne sme izvlačiti nikakvu korist iz obavljanja svoje profesije, što važi za odnos novinara prema izvorima od kojih dobija informacije. Novinar ne sme prihvatiti ni da ga potkupe da bi o nečemu govorio, niti da bi o nečemu ćutao. U praksi su situacije daleko maglovitije. Novinarima se daju primamljive ponude kako bi se postiglo objavljivanje blagonaklonog članka ili povoljne informacije iz kojih se može izvući dobit. Time se bave agencije za komuniciranje specijalizovane za razna preduzeća i državne ustanove. Cilj je da se mediji pretvore u „pukog distributera” određene informacije koju fabrikuje neko drugi. Direktne žrtve takvog postupka su istina i pravo javnosti da je sazna.
Etika u novinarstvu ponajviše se kosi sa političkim i ekonomskim interesima i često od istih biva poražena. U članu tri Kodeksa novinara Srbije navodi da ’’politički i ekonomski interesi ne smeju da utiču na uređivačku politiku, na način koji bi imao za posledicu netačno, neobjektivno, nepotpuno i neblagovremeno informisanje javnosti.’’ Svedoci smo da se pojedini štampani i elektronski mediji u javnosti percipiraju kao ’’poslušnici’’ određenih političkih partija. Dešavalo se da se neki dnevni listovi osnivaju uoči izbora i nedvosmisleno potenciraju određenu političku stranku. Jasno je da su u tom slučaju narušeni osnovni etički principi.
Pitanje političkog marketinga i etike obuhvata razmatranje etičke dimenzije političkog marketinga kao koncepcije komercijalizovane varijante političke propagande i onog što politički marketing obuhvata – ’’principe utvrđivanja strategije marketinških kampanja, strategije promocije, efekte kampanja, itd.’’[2] U etičkom Kodeksu novinara Srbije eksplicitno se navodi da se svaki vid komercijalnog oglašavanja kao i političke propagande, koje nisu jasno označeni, smatraju teškim prekršajem standarda profesionalnog postupanja novinara.
Profesionalni kodeks novinarske etike trebalo bi da udovolji zahtevima po kojima treba obezbediti čitavoj populaciji tačnu, istinitu i potpunu informaciju, kao i da zaštititi one koji se profesionalno bave informisanjem od svih oblika pritisaka ili prinude koji bi ih sprečili da pružaju javnosti informacije definisane na ovaj način ili bi ih podsticali da rade protiv svoje savesti.
Etička pitanja se javljaju kada se komercijalnim interesima omogući da dominiraju nad drugim društvenim obavezama. Drugi ugao posmatranja veze između etike, politike, manipulacije i medija mogla bi biti vizura u kojoj se u našem medijsko-političkom sistemu beleži sve više novinara i ostalih medijskih stvaralaca koji se u različitim funkcijama uključuju i postaju ključni akteri političkog života. Uticaj koji vlada vrši na masovne medije spolja, ima nekoliko dimenzija. Vlada je za masovne medije glavni informativni izvor. Protok informacija od vlade do masovnih medija donosi korist obema stranama. Vladi je potrebno da ima pristup medijskim kanalima kako bi informisala široku javnost o svojim programima i davanjima. Masovnim medijima su informacije, kojima ih ona snabdeva, potrebne kao odmah upotrebljiv izvor medijskog sadržaja na temu tekućih i poslova od javnog značaja. Međutim, ova uzajamna uslužnost stvara i međusobnu zavisnost čija je glavna mana u tome što javni interes može da isklizne iz svoje povlašćene sile koja pokreće medije, u korist trampe usluga vlade i medija. Zbog vremenskog ”škripca” i ograničenosti izvora, poslenici medija su skloni da se previše oslanjaju na saopštenja za štampu i pripremljene papire koje im vlada prosledi. Propustom da zavire u ono što je iza ovih obznana, medijski kanali rizikuju da posluže kao vladina propagandna oruđa.
UMESTO ZAKLJUČKA
Političari su vredni vesti, a dnevno pokrivanje političkih događaja suštinski je deo sadržaja masovnih medija. Međutim, funkcija medija i njihov uticaj na komunikacione procese u društvu su, čini se, i vazniji i veći nego oni političara, zbog toga što su političari, po pravilu, deo medijske, a ne lične stvarnosti čoveka. Građanin retko ima priliku da doživi političara neposredno, kao npr. na predizbornim mitinzima, nego ga recipira kroz medijski filter koji ga nužno predstavlja selektivno. Tako mediji imaju moć i nad političarima, jer oni prema uređivačkoj politici odlučuju na koji način će političari biti prikazani. Mediji mogu da manipulišu, komentarišu ili potpuno prećute govor političara, a jedno od pravila medijske komunikacije glasi – onog što nema u medijima, ne postoji u javnosti.
Masovni mediji su karakteristični učesnici u političkoj, ekonomskoj, socijalnoj i kulturnoj dinamici društvene moći. Mediji su sveprisutni u našim životima i u najmanju ruku razumno je zaključiti da oni utiču na naše ponašanje na način koji tek treba odrediti i kome treba posvetiti pažnju.
Sloboda kritike javnih funkcionera biće istnski moguća kada oslabe pritisci političara na medije i novinare i dok se profesija u celini odvažnije ne pozabavi sopstvenom autonomijom. Tada možemo očekivati da i novinarstvo u Srbiji bude podstaknuto, unutar profesije i angažovanjem javnosti, da krene putem potpunije samoregulacije. Sve dok etičnost ne bude paradigma medijskog izveštavanja i postupanja, naše društvo ne može krenuti putem uspostavljanja istinski demokratskog društva.
Reference
[1] Vasović, M. PROPAGANDNE (UBEĐIVAČKE) TEHNIKE U SLUŽBI MANIPLUACIJE JAVNIM MNJENJEM, u knjizi ETIKA JAVNE REČI U MEDIJIMA I POLITICI, Beograd, 2004. str. 245
[2] Slavujević, Zoran Đ: POLITIČKI MARKETING I ETIKA, u knjizi ETIKA JAVNE REČI U MEDIJIMA I POLITICI, Centar za liberalno demokratske studije, Beograd, 2004. str. 116
Literatura
- Alvin Dej, Luis: ETIKA U MEDIJIMA, Klub Plus, 2008.
- Grupa autora: ETIKA JAVNE REČI U MEDIJIMA I POLITICI, Centar za liberarno-demokratske studije, 2004.
- Korni, Daniel: ETIKA INFORMISANJA, Clio, 1999.
- Lorimer, Rolend: MASOVNE KOMUNIKACIJE, Clio, 1998.
- Kodeks novinara Srbije – uputstva i smernice, Fondacija Konrad Adenauer
- Minhenska deklaracija o pravima i obavezama novinara Evropske zajednice
Autorka: Dr Ana Stevanović
O autorki: Narodna poslanica pokreta Dosta je bilo u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Maturirala u Petoj beogradskoj gimnaziji. Diplomirala 2008. godine menadžment i produkciju u pozorištu, radiju i kulturi na Fakultetu dramskih umetnosti, u Beogradu. Doktorirala na temi psihologije menadžmenta i liderstva, organizacionih inovacija ustanova kulture i psihologije kreativnosti na istom fakultetu. Od 2004. godine aktivno učestvuje u organizaciji istaknutih kulturnih događaja, a ponajviše se bavila komunikacionim strategijama i odnosima s javnošću sarađujući sa najvećim filmskim festivalima u zemlji. Kao jedan od najboljih studenata bila je stipendista Ministarstva prosvete i nauke RS, Skupšine Grada Beograda, Republičkog zavoda za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka, Eurobanke EFG i Vlade Republike Grčke na Aristotelovom Univerzitetu u Solunu. Objavila oko petnaest naučnih radova u domaćim i međunarodnim naučnim časopisima u kojima je istraživala teme poput medijske cenzure i etike medija, psihologije liderstva i komunikacionih strategija. Preko 12 godina u oblasti kulture i umetnosti na poziciji menadžer za komunikacije.
