Već tokom same predsedničke kampanje bila je uočljiva disproporcija medijske zastupljenosti pojedinih kandidata. Predsednička kampanja iz premijerske fotelje omogućila je tako Aleksandru Vučiću, kandidatu koalicije okupljene oko SNS-a, gotovo apsolutnu dominaciju u svim informativnim emisijama. Međutim, nije samo funkcija omogućila Vučićevu sveprisutnost i utisak da je jedini kandidat. Turneja i masovni mitinzi u svim gradovima Srbije, više produkcijski zahtevnih i skupih spotova, na hiljade bilborda, tapetiranje plakatima, izborni štabovi, kao i veličanstvena završna konvencija u Beogradskoj Areni bile su jasan pokazatelj da su u Vučićevu kampanju uložena značajna sredstva.
Tokom tzv. predizbornih mitinga u gradovima širom Srbije, na društvenim mrežama pojavljivali su se snimci stotina turističkih autobusa koji su razvozili „pristalice“. Ubrzo je postalo jasno da je i publika na mitinzima angažovana, plaćena ili uslovljena gubitkom/dobijanjem radnog mesta od lokalnih odbora SNS-a. Besprekorna SNS mašinerija ništa nije prepustila slučaju i nije se oslanjala na rizik dobrovoljne masovne podrške. Sinhronizovano sa grandioznim mitinzima, na kojima se sa profesionalno osvetljenih bina i dobro ozvučenih govornica premijer-predsednički kandidat obraćao ne plaćenoj publici, već gledaocima informativnih emisija režimskih medija, SNS „aktivisti“ su obilazili svaki stan i telefonirali svakom građaninu Srbije i prikupljali „sigurne“ i kapilarne glasove. Mrežu ovih aktivista uglavnom su činili honorarno angažovani administrativni radnici u javnim preduzećima ili oni kojima su ta radna mesta obećana. Nije, međutim, skupocena kampanja donela pobedu Aleksandra Vučića u prvom krugu. Značajna sredstva i, u poređenju sa drugim opozicionim kandidatima skupu predsedničku kampanju vodio je i zamalo Gensek UN Vuk Jeremić, pa je njegov rezultat bio poražavajući i gotovo deset puta manji od rezultata Aleksandra Vučića. Ono što drugi kandidati nisu imali, a Vučić jeste, su sve poluge partokratije.
Svedočili smo demonstraciji sile partokratije, ujedinjenih „običnih“ ljudi u odbrani svojih radnih mesta i osvojenih pozicija. Svedočimo sada njenoj novoj destruktivnoj fazi u kojoj postaje jasno da se partokratija ne završava samo u zapošljavanju podobnih i sigurnih glasača, već se proteže i na potpunu kontrolu sudstva i masovnu društvenu kriminalizaciju.
Sumnje u to da je kampanja Aleksandra Vučića koštala više nego sve ostale, potvrđene su ubrzo objavljivanjem troškova. Analize medijske zastupljenosti pokazale su takođe Vučićevu dominaciju. Ono što je ubrzo izazvalo dublje sumnje, one u neregularnost finansiranja ove predsedničke kampanje, bili su spiskovi donacija građana. Kroz donacije građana tako je prikupljeno preko 2 miliona evra, ili oko trećina ukupnih troškova Vučićeve kampanje. Ovaj iznos možda ne bi budio dodatne sumnje da se u detaljima pojedinačnih donacija nije nalazio svuda isti iznos od 40.000 dinara. Dodatno, taj iznos su, kako se ispostavilo, uplaćivali i „simpatizeri“ SNS-a koji su ujedno i primaoci socijalne pomoći.
Iako medijski, samim tim u većoj meri i društveno, nevidljiva opozicija reagovala je relativno brzo po objavljivanju troškova kampanje, postavljajući poreklo novca kao temu. Agencija za borbu protiv korupcije uputila je zahtev da Tužilaštvo istraži slučaj. Ispostavilo se da oni koji bi trebalo da reaguju po savesti i iz sumnje – službe za organizovani kriminal i tužilaštvo, reaguju onako kako je u interesu vlasti. Istovetni donatorski iznosi pokriveni ličnim podacima 6789 građana, bili su dovoljno „pokriće“ za troškove kampanje.
Nedavno je, međutim, BIRN došao do izjava pojedinih građana sa spiska donatora. Prema njihovim svedočenjima, novac koji su uplaćivali nije njihov, već im je predat „na ruke“ ili uplaćen na tekući račun od lokalnih odbornika SNS-a sa molbom da bude uplaćen na namenski račun kao donacija za predsedničku kampanju. Botovske divizije na društvenim mrežama su reagovale spremno i po komandi iz centrale – istraživanje je utemeljeno na nekoliko sumnjivih izvora, umesto što BIRN istražuje predsedničku kampanju SNS-a, bolje da se posveti izvoru i tokovima novca drugih kandidata. Po ovom pitanju izjasnio se i Vučić, izjavom da je kampanja „čista kao suza“ i da njega ne finansiraju tajkuni i kriminalci, pa da mora da pere novac. Jer upravo o pranju novca je ovde reč.
Postoji dakle spornih najmanje 2 miliona evra, uloženih u Vučićevu kampanju i opranih kroz partokratsku mrežu. Budžet SNS-a u predsedničkoj kampanji bio je veći od budžeta svih ostalih kandidata zajedno i najveći deo ovog novca je uložen u marketinške svrhe. Skupu SNS kampanju ne treba gledati kao odlučujući faktor koji je omogućio pobedu na predsedničkim izborima, već kao testiranje i pripremu te pobede upravo kroz mehanizme finansiranja i organizovanje partokratske mreže aktivista. U tom smislu, izbori nisu bili pokradeni, ali jesu bili namešteni.
U ovoj aferi je, ipak, manje zabrinjavajuća činjenica da je SNS kroz pojedinačne donacije građana „oprao“ preko 2 miliona evra. Duboko je uznemiravajuća druga činjenica koja je očigledna – u ovome su učestvovali „obični“ građani, administrativni, prosvetni i drugi zaposleni preko lokalnih SNS odbora. Oni su samo deo dobro podmazanog partokratskog mehanizma koji melje pred sobom svaku naznaku nezavisnosti od centralne vlasti i omogućava autokratski režim. Iz ovoga se suštinski element partokratije, građani koji su spremni da učestvuju u organizovanom kriminalu, bez čijeg demontiranja opozicija ni na jednim izborima neće imati šanse. Sada vidimo da negativna selekcija u partokratiji, gde je moguć uspon nestručnog lojalnog kadra na visoke i odgovorne pozicije, nije najveća šteta koju čini društvu. Vidimo da su i opozicija, i mediji i Agencija za borbu protiv korupcije nemoćne pred nereagovanjem službi koje se bave organizovanim kriminalom i sudstva a koje su takođe u u partijskom vlasništvu.
Učinjena šteta se ne završava u kao suza čistih dva miliona evra, već u potpunom rasturanju institucije nezavisnog sudstva. U praksi ovo znači da će partijsko sudstvo, koje bi trebalo da bude jedna od tri nezavisne grane vlasti, postupati isključivo po partijskom nalogu i u interesu partije. Isti građani koji su saradnjom sa SNS-om sebi omogućili radno mesto, snose odgovornost za druge nepravde koje su ili će biti učinjene prema svima ostalima. Partokratija je tako omogućila partijsko sudstvo u kojem će SNS biti zadužen za (ne)sprovođenje zakona i gde će se presude donositi umesto u sudnicama, na partijskim sastancima.
U ovim okolnostima opoziciji ne preostaje mnogo opcija. Naivno je očekivati da će se od uhodanog i oprobanog mehanizma osvajanja apsolutne vlasti odustati. Jednako je naivno očekivati da bi skuplja kampanja značila pobedu, osiromašenost opozicije nije dakle najveća prepreka uređenijem društvu i demokratskom kursu Srbije. Prepreka tome su građani koji, usled medijske blokade, ne razumeju u čemu saučestvuju. Medijsku blokadu opozicija neće probiti aktivnostima na društvenim mrežama, već najpre energičnom terenskom kampanjom čija će okosnica morati da bude politički emancipatorska. Sam Vučićev poraz po sebi, ne donosi ništa novo i ništa bolje. Vučić jeste u pravu kada govori o „promeni svesti i etike“, ali na toj promeni mora da poradi opozicija autokratskom režimu. Za ovo je neophodan veliki entuzijazam onih građana koji ispadaju iz partokratskog sistema i svesno ne učestvuju u njemu. Pitanje koje je sada pred opozicijom jeste koliko je takvih glasača i da li postoji entuzijazam za mukotrpan volonterski terenski rad.
Autorka: Milena Marić Blagojević
O autorki: Master sociolog i preduzetnica. Zainteresovana za Balkan i socio-ekonomske odnose na njemu.
