Početkom februara Evropska komisija je objavila novu Strategiju proširenja za Zapadni Balkan, koja Srbiju (zajedno sa Crnom Gorom) vidi kao moguće članice 2025. godine, ali istovremeno naglašava da neće dozvoliti ulazak Srbije sve dok se ne postigne pravno obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa sa Kosovom.
Dve nedelje nakon toga, sedamnaestog februara, Kosovo je proslavilo desetogodišnjicu svoje jednostrano proglašene nezavisnosti.
Dijalog Beograda i Prištine otpočeo je pod pokroviteljstvom EU u Briselu 2011. godine kao tzv. “tehnički” dijalog, koji je potom 2013. godine postao “politički” dijalog. U prvoj, “tehničkoj” fazi, potpisan je niz sporazuma koji su se pre svega bavili slobodom kretanja građana, regionalnim predstavljanjem i vladavinom prava. Kao deo političkog dijaloga, 2013. godine je potpisan Prvi sporazum o principima regulsanja normalizacije odnosa koji ima petnaest tačaka, danas poznat kao Briselski sporazum. Sve ukupno, tokom skoro sedam godina pregovaranja, potpisano je četrdeset i četiri različita sporazuma.
Potom, pregovori Srbije sa EU su zvanično otvoreni u januaru 2014. godine, dok su u decembru 2015. godine otvorena prva dva poglavlja, od kojih je jedno bilo Poglavlje 35 – Ostalo, koje se suštinski odnosi na normalizaciju odnosa sa Kosovom. Time je postalo jasno da će odnos Beograda i Prištine biti jedno od ključnih, a ujedno i najtežih pitanja tokom procesa pristupanja Srbije Evropskoj uniji.
Kao rezultat, u poslednjih nekoliko godina je prisutna retorika o neophodnosti normalizacije odnosa sa Prištinom od strane (pojedinih) predstavnika vlasti i opozicije. Međutim, dok se sa jedne strane potreba za normalizacijom odnosa i učešće u dijalogu koristi kao dokaz proevropske orijentacije naših političara pred stranim partnerima, sa druge strane su veoma često prisutne izjave i akti koje nimalo ne doprinose unapređenju loših odnosa. Primer su česte i zapaljive izjave mnogih ministara u Vladi Srbije (pre svega Aleksandra Vulina i Ivice Dačića), kao i sada već poznat i, malo je reći, neukusno dekorisan voz “Kosovo je Srbija” koji je prošle godine u januaru izazvao tenzije između Beograda i Prištine.
Utisak je, dakle, da se sa jedne strane pritisak EU koristi da se opravda učešće u dijalogu, dok se sa druge strane radi veoma malo, odnosno gotovo ništa, da se suštinski unaprede odnosi između Beograda i Prištine, tačnije između građana Kosova i Srbije.
Da li smo se pomakli od nule?
Beograd i Priština su do sada potpisali sporazume koji se, između ostalog, odnose na razmenu oficira za vezu, razmenu katastarskih knjiga, carinske pečate, priznanje univerzitetskih diploma, osnivanje Zajednice srpskih većinskih opština, integraciju pravosuđa, telekomunikacije i energetiku, da spomenemo samo neke. Implementacija potpisanog je spora i nedovoljna, ali ipak ima određenih pomaka. Tako će Kosovo u junu 2018. dobiti novi +383 pozivni broj, dok su se pravosuđe severa Kosova i policija integrisali u kosovski pravosudni sistem. Takođe, građanima koji poseduju kosovska dokumenta je olakšano putovanje u/kroz Srbiju, dok je sa druge strane pitanje registarskih tablica ipak ostalo nerešeno.
Međutim, za sada dva najspornija sporazuma su onaj o energetici i osnivanju Zajednice većinskih srpskih opština. Jedan od uzroka za teškoće u primeni sporazuma je karakteristika samog procesa dijaloga, a to je sklonost da se potpisuju sporazumi kojima nedostaje jasnoća, što ostavlja dosta prostora za različite interpretacije i što ponekad stvara potrebu da se pregovara ispregovarano.
Ipak, uprkos sastancima na političkom nivou, poslednja runda dijaloga se održala u decembru 2016. godine, nakon čega su između ostalog izbori i u Srbiji i Kosovu uticali na zastoj u dijalogu. Planirani nastavak je prekinut 16. januara nakon vesti o ubistvu Olivera Ivanovića. Naredni sastanak u Briselu je najavljen za 19. mart.
Dakle, Srbija i Kosovo su, zahvaljujući okviru evropskih integracija i politici uslovljavanja, iskoračili u pregovore, istina sa različitim očekivanjima i krajnjim interesima, ali je normalizacija u nekim aspektima ostvarena. Setimo se samo koliku je buru u javnosti 2012. godine izazvalo rukovanje tadašnjih premijera Kosova Tačija i predsednika Borisa Tadića, dok su susreti sadašnjih predsednika Srbije i Kosova u Briselu već postali rutinska pojava. Ipak, svaki korak napred u normalizaciji je obično praćen jednim korakom unazad.
Pomiriti želje i realnost
Pritisak EU da se odnosi Kosova i Srbije unaprede pred građanima Srbije se uzima kao izgovor za sve potpisano i sprovedeno, dok se pregovori predstavljaju kao “rat drugim sredstvima” u kojima samo jedna strana može da pobedi. Nacionalistička retorika nažalost opstaje koja i dalje Kosovo posmatra kao teritoriju, uz potpuno neuvažavanje iskustva građana albanske nacionalnosti, ali i same realnosti, imajući u vidu da Kosovo funkcioniše potpuno nezavisno od Srbije skoro dvadeset godina (od 1999. godine).
Kao ilustracija, prema poslednjim podacima, Kosovo ima 1,8 miliona stanovnika, od čega je većinsko albansko (93%), dok Srbi čine nekoliko procenata populacije, odnosno ima ih oko 120 000.[1] Takođe, Kosovo ima najmlađu populaciju u Evropi i više od 50% stanovništva je mlađe od 25 godina. Bez obzira na ishod Briselskog dijaloga, Kosovo sa svojim institucijama, nazivali ih privremenim ili ne, nastaviće da funkcioniše na teritoriji na kojoj je danas i bez želje da bude integrisano u Srbiju.
Istina, unutrašnji dijalog iniciran od strane predsednika Vučića u maju prošle godine navodno ima za cilj da “približi želje i realnost”, odnosno da omogući najrazličitijim akterima da se uključe i daju doprinos rešavanju odnosa sa Kosovom, kako bi krajnji sporazum imao najširi mogući društveni konsenzus uzimajući u obzir interese i srpske i albanske strane. Međutim, kako su neki već ocenili, unutrašnji dijalog više liči na saslušanje, usled nespremnosti predstavnika vlasti da se upuste u otvoreni i iskren razgovor o mogućnostima uređivanja odnosa sa Kosovom. Tako da smo do sada čuli samo predloge različitih učesnika unutrašnjeg dijaloga koji liče na probne balone različitih scenarija, ali nismo čuli nijedno moguće rešenje koje bi bilo prihvatljivo za obe strane, kao ni pojašnjenje termina sveobuhvatne normalizacije odnosa.
Stoga, dok sa jedne strane, deklarativno imamo pokušaj normalizacije, sa druge se insistira da je Kosovo deo i biće deo Srbije, iako, kao što se videlo nakon ubistva Olivera Ivanovića, institucije Srbije ne vrše nikakav autoritet i nemaju nadležnost na teritoriji Kosova.
Put ka Briselu vodi preko Prištine
Prema poslednjim najavama, početkom aprila predsednik Vučić će izaći pred građane Srbije sa predlogom rešenja za Kosovo, kao rezultat unutrašnjeg dijaloga. Za sada nema indicija šta će biti sadržina tog rešenja, mada kako je sam predsednik rekao ono je “moguće samo ako su obe strane zadovoljne, ili barem delimično.“
Šta god da bude predlog, svi su izgledi da će bilo koji budući sporazum koji za cilj ima normalizaciju odnosa biti predstavljen kao rezultat pritiska EU i ustupaka koje je Srbija primorana da napravi. Međutim, ne treba zaboraviti da naša država, osim sporazuma sa Kosovom, treba da obezbedi i vladavinu prava i reši sve bilateralne sporove pre ostvarivanja članstva u EU. Imajući u vidu trendove u poslednjih nekoliko godina koji zapravo ukazuju na sve veće smanjenje demokratskih sloboda i na urušavanje već slabih institucija uz jaku spregu organizovanog kriminala i politike,[2] zaključak koji se nameće je preambiciozan i nerealan okvir koji je dat Srbiji u novoj Strategiji proširenja.
Stoga, moguća su dva scenarija. Prema jednom, neiskrenost napora da se obezbedi članstvo Srbije u EU, tačnije nespremnost da se smanji politizacija i korupcija na gotovo svim nivoima vlasti i administracije, ali i da se obezbedi sloboda medija, može da dovede do zloupotrebe pitanja Kosova. Drugim rečima, umesto odsustva reformi, navodni zahtevi EU ili njenih pojedinih članica da prizna nezavisnost Kosova, može da se uzme kao izgovor za nepostizanje pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa, odnosno kao izgovor za usporavanje pristupanja Srbije EU.
Ako ipak sa druge strane, članstvo u EU zaista bude cilj nad ciljevima, naši predstavnici će verovatno u narednim mesecima i godinama testirati crvene linije kako bi se ispunio samo onaj najmanji minimum standarda koji je neophodan da bi se zadovoljili zahtevi EU, odnosno njenih država članica. Ipak, istinski napor da se odnosi poboljšaju i da se smanji distanca između Srba i Albanaca kroz suočavanje sa onim što je rađeno u ime svih nas tokom devedesetih godina, verovatno će izostati kao još jedna propuštena prilika u odnosu Srbije prema Kosovu.
Reference:
[1] Tačan broj Srba koji žive na Kosovu nije dostupan i predmet je procena, jer su opštine na severu bojkotovale popis sproveden 2011. godine.
[2] Sama Strategija proširenja upozorava na fenomen „zarobljenih država“ na Zapadnom Balkanu ukazujući na jaku spregu kriminala i vlasti i mešanje javnog i privatnog interesa.
Autorka: Katarina Tadić
O autorki: Katarina je diplomirala na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, na smeru Međunarodni odnosi, nakon čega je završila master studije iz oblasti ljudskih prava i demokratije u Jugoistočnoj Evropi na Univerzitetu Bolonja. Tokom master studija stažirala je u Kosovskom institutu za istraživanje i razvoj javnih politika (KIPRED), a osim toga 2016. godine je učestvovala je u istraživanju Fonda za otvoreno društvo o procesu izgradnje institucija na Kosovu. Od 2015. radi kao istraživačica u Centru za evropske politike u Beogradu.
Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Friedrich Naumann za slobodu. Tekst je isključivo stav autora i ne odražava stavove fondacije Friedrich Naumann za slobodu.
