Ako se krajem februara sumnjalo, početkom marta su sve sumnje bile razvejane – iz Kine nam stiže novi virus koji će preplaviti planetu. Zahvaljujući društvenim mrežama do gotovo svakoga doprle su informacije o dramatičnom razvoju događaja u Italiji. Budući da mnogi državljani Srbije rade i studiraju u toj zemlji, mnogo toga smo mogli da saznamo iz prve ruke. Iz nekoliko razloga, koji nisu u fokusu ovog teksta, u Srbiji je odlučeno ne samo da se pandemiji pristupi neozbiljno, već i da se, opravdano sumnja u datum otkrivanja prvog zaraženog u Srbiji. Čemu god da je poslužila ova strategija, razvoj događaja u Evropi doveo je do svojevrsne nepredviđene eksternalije.
Na desetine hiljada državljana Srbije na privremenom radu i studijama u zemljama Evrope pohrlilo je u Srbiju. Jedan drugi čuveni kineski izvozni proizvod, poslovica kaže – Čuvaj se svojih želja, mogle bi da se ostvare. U našu zemlju se, tako, na neodređeno i neplanirano, vratilo na desetine, navodno i stotine hiljada građana koji su poslednjih godina otišli odavde u potrazi za boljim životom. Reakcija je bila gotovo momentalna. Premijerka nas je suočila sa podacima sa granice i evidencijama o karantinu. Od preko 300000 naših građana kojima je određen dvonedeljni karantin, nešto preko 1500 njih ga nije poštovalo. Ovo je izazvalo gnev naše premijerke koji je praćen prigodnim naslovnicama glavnih tabloida, uz nagađanja o broju zaraženih “gastarbajtera”.
Već dan kasnije predsednik je cinično zaključio kako su “oni” došli jer znaju da će ovde imati najbolju i besplatnu medicinsku negu, kakvu u tim razvijenim državama ne bi imali. Drama sa našim državljanima koji su iz raznih razloga ostali van Srbije nastavila se i kasnije, jer su na desetine njih ostali zarobljeni na raznim svetskim aerodromima. Tako je upitnih 5% naših državljana iz inostranstva koji nisu poštovali dvonedeljni karantin uspešno upotrebljeno da se etiketiraju i stigmatizuju svi. Proglašeni donosiocima zaraze, kao grupa, ovi ljudi su danima izloženi botovskom i samoniklom linču svojih sugrađana. Bezbroj njih je osetilo potrebu da na svojim privatnim nalozima na društvenim mrežama objavi da poštuje karantin i da zbog toga još uvek nisu videli svoje roditelje, neki od njih decu i supružnike. Poslednja u nizu izjava o ovoj temi je i Vučićeva skrušena konstatacija da je pustivši državljane Srbije da se vrate u Srbiju napravio “najveću grešku”. Nesumnjivo je ovakav “doček”, kao i ono što je usledilo sa ljudima zarobljenim na raznim svetskim aerodromima, mnoge od njih uverilo da Srbija nije njihova država. Postoji jedna vest za njih – Srbija nije država svojih građana, već oteta država i postoji razlog za ovakav tretman, to je strah.
Autoritarni režim se ničega ne plaši više nego informacija. To naše vlastodršce skoro celu deceniju goni da ugnjetavaju i marginalizuju objektivne i profesionalne medije bilo kakvog tipa (elektronske, štampane, internet). Samo uz potpunu kontrolu informacija moguće je izjavljivati stvari poput toga da je Srbija pandemiju dočekala spremnija nego najrazvijenije države savremenog sveta. Informacije se uspešno kontrolišu i u ovom, digitalnom, dobu. Razvijeni softveri i nepoznat broj “botova” – stranačkih aktivista privremeno na platnom spisku nekog od mnogih javnih preduzeća, a u stvarnosti angažovan na poslovima “internet tima”, svakodnevno zatrpavaju komentarima, dezinformacijama i dogovorenim spinovima svaku vest koja je potencijalno štetna za režim.
U nekontrolisanim situacijama videli smo da je režim spreman da falsifikuje stvarnost gotovo momentalno. Kada je doktor Nestorović na jednoj od prvih konferencija posvećenih pandemiji, našim građanima poručio da se radi o najsmešnijem virusu i uputio ih u šoping u Milano, već par dana kasnije predsednik je izjavio da dotični ništa slično nikada nije izjavio. Gastarbajtere je, međutim, nemoguće kontrolisati na poznati način.
Pokret koji je nastao u Poljskoj 1980-ih i koji je značajno doprineo rušenju tamošnje satelitske ruske vlasti, Solidarnost, začet je, nimalo slučajno u Gdanjsku. Tamošnji lučki radnici su, iako izloženi daleko snažnijoj propagandi i surovijem režimu, videli da im se pred očima razvija novi svet za kojim Istočni blok ozbiljno kaska. Zanemarljivo bolji standard od drugih radnika u poljskim fabrikama u kombinaciji sa informacijama iz prve ruke – od stanovnika i radnika u Gdanjsku napravili su revolucionare čiji je pokret “Solidarnost” doprineo padu totalitarnog režima u Poljskoj. Ova istorijska epizoda nas uči tome da se autokratije poput naše užasavaju informisanog građanina koga ne mogu da zbune i zavedu poluinformacijama.
Desetine hiljada nevoljnih povratnika, sada deli sudbinu svih nas od koje su pokušali da pobegnu. Usled nemogućnosti ponovnog odlaska i ostanka ovde na neodređeno, i ovi građani će uskoro morati da vide očigledno – da Srbijom gospodari klijentelistički režim i da je konsolidovan predatorski sistem čiji je cilj da se što veći broj nas veže za milostinju svemogućih funkcionera na bilo kom nivou.
Nijedan režimski medij neće moći da se takmiči sa pričama iz prve ruke, koje će neminovno krenuti da kolaju Srbijom. Da li je Srbija zaista lider u regionu? Da li su političari razvijenih država po vasceli dan u TV studijima i da li se i u tim državama političari istovremeno lica sa naslovnica tabloida ili se tabloidi bave ljudima iz šou biznisa? Reakcija režima na stotine hiljada naših građana, povratnika iz inostranstva, nema za cilj samo prebacivanje odgovornosti. Ona je panična, na momente histerična i iz nje se očitava strah. Opravdan strah.
Tekst je prvobitno objavljen na sajtu Danasa.
Autorka: Milena Marić
O autorki: Master sociolog i preduzetnica. Zainteresovana za Balkan i socio-ekonomske odnose na njemu.
