“Sa in vivo eksperimentima kao što je bila prohibicija alkohola u SAD 1920-1933, postao je očigledan mehanizam kojim država zabranom korišćenja supstance (nekada čak i iz najboljih namera) izaziva suprotan efekat od željenog. Ukratko, nakon što (1) javnost postane uplašena određenim ponašanjem ili u ovom slučaju supstancom, (2) vlast odlučuje da je zabrani što automatski (3) podiže cenu supstance u pitanju šaljući kriminalnim grupama signal o mogućnosti za profit što dalje izaziva (4) nasilje kao glavni mehanizam očuvanja dominatnog položaja na tržištu.”
Sa podnošenjem predloga za izmenu krivičnog zakonika Republike Srbije koji se odnosi na dekriminalizaciju kanabisovog ulja za korišćenje u medicinske potrebe, u javnom diskursu se ponovo posvećuje veća pažnja pitanju kanabisa, njegove regulisanosti, potencijala za lečenje i po kom od desetine uporednih istraživanja i empirijskih primera koji pokazuju uspešne reforme vezane za regulaciju statusa ove biljke širom sveta. Ovo je pitanje kojim se u Republici Srbiji redovno bave par (ne)organizacija, nekoliko popularnih muzičara kroz tekstove svojih pesama, nepovezani, raštrkani aktivisti i entuzijasti, te oni koji su, jednom ili drugom nezgodom, da li zbog teške bolesti za koju su preko interneta, od ‘šurakovog malog’ ili komšinice sa sprata ispod čuli da može da se leči kanabisom ili time što im je bliži član porodice nekim spletom okolnosti završio u krivično-popravnom sistemu u Republici Srbiji. Zajedničko svim ovim pojedincima je što se, nakon što su se svojom voljom ili nevoljom upustili u bilo kakvo istraživanje, gotovo bez izuzetka susreću sa frustracijom i osećajem bespomoćnosti. Aktivisti i entuzijasti jer su sigurni da je svaki mogući argument na njihovoj strani te nespremni da shvate kako je moguće da drugi to ne vide (za šta je i autor ovih redova ponekad kriv). Oni koji su silom prilika završili u svetu kanabisa shvataju surovost državne regulacije nad ovom biljkom onda kada moraju da pokušaju da je nabave verujući da je možda i poslednje rešenje za neku strašnu bolest koja je zadesila njih ili njima najbliže, te ukoliko su tokom tog procesa upali u nepriliku da budu uhapšeni, ili se pak u toj situaciji zbog možda rekreativne upotrebe našao neko u njihovoj okolini.
Sa in vivo eksperimentima kao što je bila prohibicija alkohola u SAD 1920-1933, postao je očigledan mehanizam kojim država zabranom korišćenja supstance (nekada čak i iz najboljih namera) izaziva suprotan efekat od željenog. Ukratko, nakon što (1) javnost postane uplašena određenim ponašanjem ili u ovom slučaju supstancom, (2) vlast odlučuje da je zabrani što automatski (3) podiže cenu supstance u pitanju šaljući kriminalnim grupama signal o mogućnosti za profit što dalje izaziva (4) nasilje kao glavni mehanizam očuvanja dominatnog položaja na tržištu. Jedan od najočiglednijih i najtragičnijih primera za ovo jeste takozvani “Rat protiv droge” pod vođstvom SAD koji je samo u periodu od 2006-2012 odneo najmanje 60,000 žrtava dok se cifre sa brojem nestalih kreću i do 150,000 osoba. Čisto radi perspektive, samo u 2015. godini je ubijeno više od 33,000 ljudi čineći politiku prohibicije razlogom drugog najvećeg broja žrtava prethodne godine nakon rata u Siriji a većom od one u Iraku ili Afganistanu.
Imajući u vidu količinu vremena koju domaći tabloidi, tabloidne televizije pa čak i poneki tabloidni lekar posvećuju sintetičkim drogama, bilo bi logično da je neko do sada i ukazao na činjenicu da je najveći razlog za pojavu i popularnost “spajsa”, “biljnog tamjana” i drugih sintetičkih kanabinoida upravo ilegalnost kanabisa. Kao što su slučaji masovnih trovanja alkoholom tokom prohibicije u SAD bila česta stvar zbog alkohola spremanog u kućnoj radinosti, tako se i kao neplanirana posledica ilegalnosti kanabisa u Srbiji javlja potreba za alternativama koje su, gotovo uvek, rizičnije po mentalno i fizičko zdravlje korisnika od kanabisa koji ima istoriju korišćenja koja datira do 3 milenijuma p.n.e. Za razliku od kanabisa koji, uz svu poznatu dokumentaciju i istraživanja, ne izaziva psihičke niti fizičke promene ili probleme koji se mogu meriti ni sa mnogim legalnim supstancama kao što je alkohol, sintetička verzija kanabisa izaziva bilo šta od preteranog znojenja satima nakon korišćenja do kardiovaskularne konstrikcije koja može voditi smrtnom ishodu a retko koja je romantična koliko Veliki Getsbi, verovatno jedna od najmanje loših posledica prohibicije alkohola. Ovakve alternative bi postojanjem legalnog tržišta kanabisa bile obesmišljene, na isti način na koji je kućna proizvodnja moonshinea (američke zozovače) bila obesmišljena ukidanjem prohibicije kanabisa u SAD.
Predlog za dekriminalizaciju korišćenja kanabisovog ulja je svakako korak koji zaslužuje poštovanje, koliko zbog opsega i uticaja koji bi mogao da potencijalno nastane u slučaju dobre implementacije ovog zakona, toliko i zbog ponovnog aktiviranja teme koja se odnosi na stotine, potencijalno i desetine hiljada, teško bolesnih ljudi u Republici Srbiji. Ovakve uredbe koje se odnose na medicinsku upotrebu ulja od kanabisa su bile usvajane, ali vrlo oskudno implementirane u susednim zemljama kao što su Makedonija ili Hrvatska. Činjenica da su mnogi naši sugrađani koji boluju od terminalnih bolesti kao što je rak, oboljenja kod kojih se kanabis koristi radi olakšavanja simptoma kao što je multipla skleroza ili epilepsija ili onih koji koriste kanabis da bi ublažili druge simptome osuđeni da se pored činjenice da kupuju proizvod koji ni po čemu nije prilagođen njihovim simptomima, potencijalno sumnjivog porekla i kvaliteta, cene koje se kreću i nekoliko desetina više od onih na postojećim legalnim tržištima (Kolorado, Nevada), susreću i sa potencijalnim krivičnim postupkom je problem koji veoma dobro oslikava besmisao postojeće situacije u pravnom sistemu Republike Srbije.
Ipak, ovo može biti samo jedan korak ka senzibilnijoj politici prema korisnicima zabranjenih supstanci. Pitanje koje se neumitno postavlja sledeće jeste ukoliko ta supstanca, u ovom slučaju kanabis, jeste manje štetna od supstanci kao što su alkohol, te da je najveći deo problema koji kanabis izaziva, apsurdno, prohibicija kanabisa koja vodi nasilju kroz organizovani kriminal koji kontroliše tržište, sintetičkim zamenama, te nedostatak informacija i edukacije kako korisnika, tako i donosioca odluka i medicinskog osoblja koje konsekventno vode problematičnijim obrascima korišćenja, koji je razlog što donosioci odluka ne pokušavaju da primene primere iz prakse koji bi dozvolili Srbiji da pre svega ispuni odgovornost prema svojim građanima i obezbedi im sigurnost i zaštitu, te priliku da rano usvoji primere dobrih praksi. Portugal i Češka Republika su odlični primeri koji pokazuju kako je dekriminalizacija svih narkotika dovela do značajnog smanjenja broja korisnika koji zloupotrebljavaju supstance, broj nasilnih slučajeva povezanih sa narkoticima se smanjio, sudovi i kazneno-popravni sistem su postali daleko manje opterećeni i pogubni po budžet, a korisnici koji su do tada bili posmatrani kao kriminalci su postali ljudi sa zdravstvenim problemom kojima je omogućena edukacija i pomoć kako bi postali produktivni pojedinci. U Sjedinjenim Američkim Državama imamo priliku da posmatramo sve veći broj saveznih država predvođenih Koloradom koje nakon medicinske marihuane dozvoljavaju i komercijalno tržište kanabisa i njegovih preparata, kreirajući celu jednu novu industriju i omogućavajući milionskom tržištu pristup proizvodu bez nuspojava prohibicije kao što su potencijalno opasan proizvod ili nasilje povezano sa organizovanim kriminalom u isto vreme stvarajući na hiljade poslova i prosperitet za celu zajednicu.
Reći će, Portugal je daleko, Kolorado još dalje. Da ste se kojim slučajem zadesili u Estoniji 1992. godine, ne biste veliku razliku videli u odnosu na Jugoslaviju tih meseci – redovi za hleb su bili dugi, rafovi prazni a budućnost neizvesna. Tek malo više od dve decenije kasnije Estonija je postala jedna od najprosperitetnijih zemalja u regionu i predvodnica na polju e-uprave. Estonija je uspela da učini to tako što je donosila reforme na poljima tržišne regulacije i lokalne i državne uprave koje su predstavljale primenu najnovijih praksi i modela u sistemu koji je zaostajao par decenija za razvijenim zemljama ranih devedesetih. Estonija je shvatila da ukoliko želi da popravi svoju ekonomsku perspektivu mora da što pre usvoji najbolje prakse koje postoje umesto prateći put koje su druge zemlje bivše SSSR odlučile da slede. Kroz proces modernizacije zakonodavstva i usvajanje najboljih praksi koje su postojale, ova baltička država je postala predvodnik na polju smanjenja birokratije direktno vodeći prosperitetu građana Estonije – nešto što je bilo nezamislivo samo deceniju ranije. Neki od tih predloga su delovali radikalno, ali njihov uspeh na svim prethodnim primerima je bio neupitan. To i dalje znači da predlog izmene zakona kakav imamo danas treba podržati. Ali isto tako, gledajući u sutra, treba imati u vidu pozitivne primere koje viđamo u Portugalu, Češkoj, Koloradu ili Vašington, uzeti u obzir troškove koje ilegalnost kanabisa izaziva te promisliti gde bi Republika Srbija mogla da bude ako bi se usudila da bude predvodnik u regionu u ovakvoj vrsti reformi. Moguće je da dekriminalizacija korišćenja i uzgajanja kanabisa zvuče kao jedan jak, a za mnoge i gorak lek. A ako je lek gorak, treba ga popiti iz što manje gutljaja.
Autor: Aleksandar Kokotović
O autoru: Aleksandar Kokotović je programski direktor European Students For Liberty, mreže od preko 400 grupa i organizacija širom Evrope koje za cilj imaju promovisanje ideja slobodnog tržišta i individualne slobode. Pokretač je inicijative za legalizaciju kanabisa “Legalizuj”, a u užoj sferi interesovanja su mu odnos države prema zabranjenim i kotrolisanim supstancama, ekonomija deljenja i uticaj tehnologije i popularne kulture na političku misao.
[/fusion_text][/fusion_builder_column][/fusion_builder_row][/fusion_builder_container]
