“”Gašić nikada sebi ne bi poželeo da kleči, a ni novinarki kojoj je to rekao, ali je to rekao i zato treba da snosi odgovornost, uz sve poštovanje za dobar rad koji je pružio kao ministar odbrane”, rekao je tadašnji premijer Aleksandar Vučić. Nakon ove bure, imali smo priliku da budemo svedoci još jedne demonstracije Vučićeve samovolje kada je istog tog čoveka postavio na mesto direktora Bezbednosno-informativne agencije – BIA. Nakon što je zbog svog seksističkog komentara “služio kaznu” godinu i četiri meseca, veliki vođa je procenio da bivši ministar odbrane ponovo zaslužuje značajnu funkciju, ni manje ni više nego šefa najveće obaveštajne službe Republike Srbije.”
Ovih dana se iznova postavlja večno kontroverzno pitanje – šta stvarno znači sloboda govora? Kada je Guglov inženjer, Džejms Damor dobio otkaz zbog seksističkog viralnog dokumenta, mnogi alt-right aktivisti su napravili pometnju na internetu tvdnjama da je time ugroženo njegovo pravo slobodnog izražavanja odnosno da je prekršen prvi amandman ustava Sjedinjenih Američkih Država.
Džejms Damor je u svom memorandumu od deset strana koji je prosledio zaposlenima u kompaniji Gugl između ostalog izjavio da u poslovima informacionih tehnologija ima manje žena zbog različitih bioloških karakteristika muškog i ženskog pola. Prema njegovim rečima, biološke karakteristike žena, kao što su manjak asertivnosti i sklonost ka anksioznosti su glavni razlozi rodne disproporcije u svetu tehnološkog preduzetništva. Ukratko, Džejms je takođe zaključio da žene nisu ispunjene ovim, visokostresnim i visokoplaćenim poslovima, jer na taj način ne mogu imati dobro balansiran život.
Bez obzira na očiglednu netačnost njegovih seksističkih izjava, kritičari Gugla su potegli argument da ova kompanija nije stvarno inkluzivan poslodavac zbog toga što su otpustili Damora i zaključili da je njegovo osnovno ljudsko pravo – sloboda govora – time ugroženo.
Seksizam i sloboda govora u Srbiji
Početkom decembra 2015. godine, tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić je izneo krajnje neumesan seksistički komentar dopisnici B92, koja je tokom pres konferencije čučnula da bi se sklonila iz kadra snimatelja. Videvši potez novinarke Gašić je prokomentarisao: “Volim ove novinarke koje ovako lako kleknu”.
Gašić je, dva meseca nakon incidenta, na sednici Skupštine petog februara 2015. jednoglasno smenjen sa mesta ministra odbrane.
“Gašić nikada sebi ne bi poželeo da kleči, a ni novinarki kojoj je to rekao, ali je to rekao i zato treba da snosi odgovornost, uz sve poštovanje za dobar rad koji je pružio kao ministar odbrane”, rekao je tadašnji premijer Aleksandar Vučić.
Nakon ove bure, imali smo priliku da budemo svedoci još jedne demonstracije Vučićeve samovolje kada je istog tog čoveka postavio na mesto direktora Bezbednosno-informativne agencije – BIA. Nakon što je zbog svog seksističkog komentara “služio kaznu” godinu i četiri meseca, veliki vođa je procenio da bivši ministar odbrane ponovo zaslužuje značajnu funkciju, ni manje ni više nego šefa najveće obaveštajne službe Republike Srbije.
Ko je u pravu?
Sloboda govora po definiciji znači pravo izražavanja vlastitih stavova i razmišljanja bez straha da će te neko pri tome pokušati sprečiti ili zbog toga kazniti. Sloboda govora je ključna za svako stabilno demokratsko društvo, ali tu se postavlja ključno pitanje: gde su postavljene granice slobode govora ako one postoje i da li svako može javno da kaže baš sve što misli? Postavlja se pitanje da li sloboda govora znači to da svako treba da ima mogućnost neometanog širenja toksičnih ideja? Različita društva ovo pitanje rešavaju na različite načine.
Osnovni principi liberalne demokratije se ne smeju ugrožavati, ali isto tako jedno razvijeno društvo ne sme da dopušta rasističkim, seksističkim i homofobičnim idejama da se neometano šire u javnom diskursu, jer one nisu bezopasne i imaju stvarne posledice. U Srbiji gde dominantni diskurs obuhvata stigmatizaciju seksualnih i rodnih manjina vidimo stvarne posledice kada te osobe pokušaju da prijave nasilje ili diskriminaciju. Dolazi do toga da i državni organi koji su dužni da reaguju na njihove tužbe ne žele da sarađuju i pomognu.
Sloboda izražavanja u Americi uključuje i govor mržnje, ali kada je u pitanju Amerika, radi se o jednom relativno razvijenom društvu (ako posmatramo globalno) gde država ne mora nužno da cenzuriše – govor mržnje je moguće regulisati drugim društvenim mehanizmima, a jedan od njih jeste tržište. Zbog toga velike kompanije kao što je Gugl imaju inkluzivnu politiku i politiku netolerancije prema ovakvom ponašanju.
U slučaju Gugla protiv Džejmsa Damora u pravu je institucija ugovora – još jedna tekovina liberalne demokratije od neprocenjive vrednosti. Damor je svojim memorandumom prekršio zvanični kodeks ponašanja ove privatne kompanije zbog čega je, potpuno legalno, dobio otkaz.
Gašićeva smena je takođe legalna i ispravna odluka. Naš problem je to što moć za donošenje takvih odluka u Srbiji ima samo jedna osoba – tada premijer, a sada predsednik republike, Aleksandar Vučić. Koliko god Gašićeva smena jeste razlog za aplauz, ne smemo izgubiti iz vida činjenicu da u Srbiji sloboda govora ne postoji. Nju ne štiti ustav, nju ne štiti institucija ugovora, ona zavisi od volje autoritarnog vođe.
Kada pogledamo kakvi su sve ispadi i incidenti su prolazili nekažnjeno tokom Vučićevog mandata na mestu premijera, jasno nam je da je Gašićeva smena bila arbitrarna odluka koja je u tom trenutku odgovarala Vučiću.
Adam Gopnik je za New Yorker napisao, a Peščanik je preveo: „Američki odnos prema slobodi govora ima svojih prednosti – on se zasniva na stavu da uplitanje države u razdvajanje prihvatljivog od neprihvatljivog mišljenja vodi ka ukidanju slobodne rasprave u društvu.“ I ovde vidimo ključnu razliku između Gašićevog i Damorovog slučaja. Dejmsa Damora je otpustila privatna kompanija zato što je prekršio ugovor, Gašić je smenjen zato što je tako hteo čovek-država.
I dok se u Američkoj javnosti vodi žustra rasprava o slobodi izražavanja u jeku rasnih netrpeljivosti, sada verovatno najvažnija u poslednjih dvadeset godina, priča o slobodi govora u Srbiji nas dovodi do jednog, pomalo depresivnog, ali prostog zaključka – ovde je svaka rasprava o granicama slobode govora uzaludna, jer ona ne zavisi od toga što je napisano u ustavu ili listovima ugovora.
Autorka: Ana Jakšić
O autorki: Ana Jakšić je radi kao novinarka za VICE Srbija i studira sociologiju. Društvenim aktivizmom se bavi od 2013. godine u organizacijama kao što su Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji i European Students for Liberty. Trenutno je i na poziciji direktorke za komunikacije Centra za antiautoritarne studije. Interesuje se za društvene medije, popularnu kulturu, pitanja roda i seksualnosti.
