Pored sposobnosti govora i uspravnog hoda, ljudska vrsta je jedinstvena i po prirodnom pravu. To je skup prava koja čoveku određuju suštinu postojanja, sleduju mu od prirode i ne mogu biti oduzeta arbitražom ili voljom nosilaca vlasti. Koliki je značaj ovog apstraktnog pojma za savremenog čoveka oslikava se u međunarodnom pravu kao autoritetu koji ga štiti.
Ako čovek ima pravo na život, slobodu i svojinu, zašto je kada brani ova dobra od razbojnika, podvrgnut krivičnom gonjenju? Upravo je Srbija kao bivša socijalistička država primer za zemlju gde se vlasti smenjuju, ali višedecenijski običaj ćutanja na pomenuto pitanje ostaje i rezultira psihičkom i finanijskom iznurivanju ljudi. U procesu kalemljenja socijalizma u obnovljenoj jugoslovenskoj državi, da bi se uspostavio totalitarni režim, bilo je neophodno otuđiti čoveka od sopstvene prirode. Putem indoktrinacije ljudi bi bili naučeni da je privatna svojina rđava, a da oni kao poslušni članovi zajednice nemaju razloga da poseduju oružje, jer uživaju zaštitu državnog aparata. To je kao da vuk ubeđuje stado ovaca da nema razloga da se boje lisica, dok im je on pastir. Manipulacija sprovođena od strane KPJ je dovela do nakaradnih zakonskih načela poput ,,srazmerno iste jačine sile“ kojom se napadnuto lice može braniti bez rizika da bude krivično procesuirano. U praksi ovo znači da će žrtva koja se vatrenim oružjem branila protiv napadača sa nožem, imati teret dokazivanja da nije prekoračila nužnu odbranu, što je izlaže nepotrebnim materijalnim izdacima, stresu i neretko zatvorskom pritvoru. Dolazi do inverzije gde se krivica svaljuje na čoveka koji postupa razumno vođen nagonom za preživljavanjem, voljom da odbrani posed i najvažnije da zaštiti svoju porodicu. Prvobitni delinkvent se viktimizira i uživa zaštitu pozitivnopravne nebuloze.
Loši zakoni su razlog za krivično gonjenje poštenih ljudi koji odgovaraju za ubistvo ili ranjavanje provalnika. Pravnička deontologija u Srbiji grubo narušava čovekovo prirodno pravo da štiti integritet svog doma. Ni privatna svojina kao društvena vrednost nije potpuna, ako ne podrazumeva zakonom određene mehanizme zaštite.
U anglosaksonskom pravu postoji takozvana Castle doktrina kao potpuna garancija nepovredivosti stana. Lice u prostoru u kom obitava može upotrebiti silu protiv provalnika, a zahvaljujući castle doktrini ima pravni imunitet i ne odgovara krivično. Pravni sistemi koji poznaju doktrinu, imaju dodatne zakonske klauzule koje žrtve napada štite od parničnih postupaka zbog posledica tipa: troškova lečenja napadača, nastale materijalne štete, pretrpljenog straha i duševnog bola napadača. U slučaju da je provalnik usmrćen njegovi srodnici nemaju osnov da traže odštetu. Naziv doktrine potiče od stare engleske izreke: „Svakom Englezu dom predstavlja dvorac“, zbog čega bi se prevedeno mogla i nazvati doktrina dvorca ili doktrina zamka. U različitim jurisdikcijama se ovlašćenja koja proističu iz zakonskih propisa o samoodbrani razlikuju i mogu podrazumevati dužnost napadnutog lica da se ukoliko je to moguće povuče na sigurno pre upotrebe sile ili da sme uzvratiti silom bez obzira gde se nalazi dok je boravak na tom mestu legalan. Neke države priznaju pravo na upotrebu sile u cilju odbrane doma, ali zahtevaju povlačenje na javnim mestima. Castle doktrina je blisko povezana sa prirodnim pravom zato što ne daje, već priznaje pravo da čovek vođen gorenavedenim motivima brani ono što mu nijedan autoritet ne može oduzeti. Kako ljudi postupaju po slobodnoj volji, između momenta odvijanja napada i eventualnog dolaska policije može proći tek toliko vremena koliko je razlika između života i smrti za porodicu koja ima, odnosno nema mogućnost da se brani. Argumenti protiv usvajanja ovakvog rešenja su najčešće strah od zloupotrebe i nezadovoljstvo radom istražnih organa. Kao odgovor na oba, država je dužna da razvije forenzičke i balističke kapacitete. Umesto da pravedniji ishodi za građane i omogućavanje odbrane budu razlozi za više ulaganja u sudsku medicinu, trenutni utisak je da se neulaganje koristi kao argument protiv usvajanja ovih zakonskih rešenja.
Prema istraživanju „Small Arms Survey“ iz 2007. od 175 zemalja na listi, Srbija je zauzela drugo mesto. U proseku na svakih 100 stanovnika, njih 58 poseduje vatreno oružje. Ispred naše države su jedino SAD. Kao posledica svih ratnih sukoba koji su se odvili na ovim prostorima građani su naoružani, ali su usled socijalističke ideologizacije ostali uskraćeni za kulturu oružja, koja do dan danas nije razvijena u Srbiji. Glavni razlog za to je nepostojanje političke volje sa vrha da se promene stari propisi. Tako se tek novembra 2017. u Narodnoj skupštini Republike Srbije javio predlog o dopuni Krivičnog zakonika, kojim bi se u članu 19 posle stava 3 dodao i stav 4 koji glasi: ,,Učinilac koji je prekoračio granice nužne odbrane odbijajući od svog dobra ili dobra drugoga istovremeni protivpravan napad koji je izvršen pod pretnjom upotrebe vatrenog ili hladnog oružja i to neovlašćenim prodorom ili pretnjom da će prodreti u učiniočev stan ili zatvorene prostorije, neće se kazniti.“ Smislenost predloga je u lišavanju tereta dokazivanja koja žrtva napada ima ukoliko rani ili ubije provalnika. Osim toga, predlog je u saglasnosti sa drugim vrednostima koje Ustav Republike Srbije štiti poput prava na život, privatnu svojinu i nepovredivost stana.
Predlagač je nezadovoljan zbog toga što se u Srbiji glasa na mig i na zvonce, a ne za predloge koji nude konkretna rešenja. Nušić možda nije živ da vidi parlament Srbije danas, ali jesu ljudi kojima je naneta velika nepravda, poput Saša Bogeskog koji je smrtno ranio provalnika kako bi zaštitio suprugu i maloletnu ćerku. Taj čovek će do kraja života nositi teret da je ubio drugoga. Umesto da bude priznat kao heroj zato što je učinio ono što bi svaki razuman čovek za svoju porodicu, Bogeski je proveo 30 dana u pritvoru i ima postupak pred sudom koji traje već petu godinu i stvara mu finansijske troškove. Kakvu to poruku šalje maloletnom ženskom detetu koje bi trebalo biti bezbrižno, zato što ima oca koji će je zaštiti?
Slična je i priča starine Miroslava Tirnanića iz Krnjeva, koji je instinktivno reagovao da bi zaštitio suprugu, pucavši na dvojicu provalnika prilikom pokušaja da protivpravno uđu u njihov porodični dom. Tada je jedan od provalnika zadobio prostrelnu ranu. Delinkventi su pušteni da se brane sa slobode, a stari gospodin je bio mrcvaren od strane Javnog tužilaštva, poslat na psihičku evaluaciju i zaprećeno mu je robijom do petnaest godina.
Ovo su samo dva primera koja su dospela u žižu javnosti. U oba slučaja su priče podigle građane na noge, samo da bi ih sačekao još jedan šamar – Srbija i dalje nema zakon o peticiji. Odsustvo sluha nosilaca vlasti je poslužilo za igranje sa sudbinama čestitih ljudi, što navodi na razmišljanje koliko smo zapravo slobodni?
Izvori:
[1] https://fee.org/articles/john-locke-natural-rights-to-life-liberty-and-property/
[2] http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/1330696/imamo-li-pravo-na-samoodbranu.html
[3] https://en.wikipedia.org/wiki/Castle_doctrine
[4] http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/predlozi_zakona/713-3426_17.pdf
[6] https://en.wikipedia.org/wiki/Estimated_number_of_guns_per_capita_by_country
Autor: Milan Pešović
O autoru: Student Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i lokalni koordinator European Students for Liberty.
