“Kritika koja prati režim SNS-a i Vučića često je samo „opoziciona“, pa je i odgovor stranački, i u njoj se kontinuirano zaboravlja da je, iako u daleko manjoj meri, režim Borisa Tadića delio ključne karakteristike sa režimom Aleksandra Vučića. Klijentelizam i partokratija nisu fenomeni koje poznajemo od 2012. već su nešto što je decenijama dovodilo i održavalo na vlasti razne autokrate. Politika subvencija stranim investitorima u Srbiji je prisutna od 2006. A svaku dosadašnju smenu vlasti, pratila je i smena uredništva nacionalne televizije, kako bi isti ostao „režimski“ i uopšteno prilagođavanje medija vlasti. Isto tako, smenu centralnih vlasti i ranije je pratila i smena vlasti na lokalu, ili makar preletanje odbornika iz nekadašnje u stranku koja ima vlast na republičkom nivou.”
U prethodnih nekoliko dana na ovom blogu našlo se nekoliko izuzetnih tekstova od kojih se kao relevantni za ovaj tekst izdvajaju dva. Prvi je tekst Bobana Stojanovića o centralizaciji finansija jedinica lokalne samouprave[1], a drugi Aleksandre Aleksić o značaju novinarstva u demokratiji[2]. Iz Bobanovog teksta vidimo da između centralne i lokalnih vlasti postoji odnos zavisnosti, te da dugovi brojnih opština po Srbiji rastu a da za takav rasplet događaja ne postoji politička odgovornost. Odnosno, uprkos smanjenim prihodima lokalnih samouprava, njihovo vezivanje za centralnu vlast („Beograd“) se ojačava. Ovo pogoduje nastavku, kod nas stare, prakse pork barrel[3] politike kao mehanizma disciplinovanja na lokalu. Neposlušne opštine tako se lako kazne, ključni infrastrukturni projekti (vodovod, kanalizacija, saobraćajnice) ostaju nedovršeni. Nasuprot njima, lojalne opštine mogu da računaju na veća ulaganja i uopšte, podršku centralne vlasti. Smena vlasti na lokalu ne prolazi bez skandala, tako da opozicioni odbornici ostaju čak i doslovno vezanih ruku. Pravilo je da smenu centralne vlasti u stopu prate smene vlasti na lokalu. Prema izjavama učesnika, ove smene su često nasilne, praćene pretnjama čak i otmicama. U tom smislu, upečatljiva je smena vlasti u Inđiji[4], dugogodišnjem uporištu DS, ali i nedavni događaji u Smederevskoj Palanci[5]. Ne treba sumnjati da su ova dva slučaja samo deo stanja na terenu koji je zbog brutalnosti dospeo do medija i da se zapravo radi o paradigmi principa smene lokalnih vlati.
Iz Aleksandrinog teksta, o važnoj ulozi medija u demokratiji, razumemo i zbog čega nam svima nedostaju korektne i potpune informacije. Slično kao i u politici, kroz finansiranje medija i zarobljeno tržište, vrši se disciplinovanje po režim potencijalno ugrožavajućih elemenata. Kroz politički kapitalizam (vezivanje privatnih kompanija za vlast) omogućena je kontrola oglašivača u medijima. Tako je moguće da kritički nastrojeni mediji gotovo preko noći ostanu bez oglašivača, jednog od glavnih izvora prihoda. Najsvežiji primer ovoga je situacija u Adrija Mediji, izdavaču dnevnog lista Kurir, tabloidu koji u poslednjih par meseci piše protiv vlasti. Tamo su, zbog navodno izmišljenog, duga blokirani svi poslovni računi, čime im je direktno onemogućen rad[6]. Primer indirektnog ekonomskog pritiska je situacija u dnevnim novinama Danas, gde su u relativno kratkom roku oglašivači jednostrano raskidali ugovore[7]. Istovremeno neki uporni i tvrdoglavi novinari takođe mogu da se nađu pred autoritarnom metlom režima i ostanu bez posla, neretko i bezbednosno ugroženi[8].
Izdvajam ova dva teksta jer nam prikazuju važne aspekte izbornog autoritarizma – kontrolu medija i centralizaciju vlasti. Pristrasno profesionalno, kao najvažniji faktor, onaj koji je cine qua non izbornog autoritarizma, navešću političku kulturu. Iako je tačno da su kritički, čak i ne nužno opozicioni, mediji na udaru režima koji se na njih obrušio svim mogućim sredstvima; Isto kao što je tačno da se centralizacijom vlasti omogućava pogubna pork barrel politika, ono što omogućava obe ove pojave je politička kultura niske participacije građana u vlasti, odnosno njihovo gotovo potpuno isključivanje iz procesa donošenja bilo kakvih odluka. Društvo sa nedemokratskom političkom kulturom koja usporava socijalno učenje, ne može da izbegne autoritarizam.
Kritika koja prati režim SNS-a i Vučića često je samo „opoziciona“, pa je i odgovor stranački, i u njoj se kontinuirano zaboravlja da je, iako u daleko manjoj meri, režim Borisa Tadića delio ključne karakteristike sa režimom Aleksandra Vučića. Klijentelizam i partokratija nisu fenomeni koje poznajemo od 2012. već su nešto što je decenijama dovodilo i održavalo na vlasti razne autokrate. Politika subvencija stranim investitorima u Srbiji je prisutna od 2006. A svaku dosadašnju smenu vlasti, pratila je i smena uredništva nacionalne televizije, kako bi isti ostao „režimski“ i uopšteno prilagođavanje medija vlasti. Isto tako, smenu centralnih vlasti i ranije je pratila i smena vlasti na lokalu, ili makar preletanje odbornika iz nekadašnje u stranku koja ima vlast na republičkom nivou. Pošto se, makar deklarativno, politika vladajuće stranke ne razlikuje od prethodne, stiče se utisak da esenciju opozicione kritike vlasti, posebno one demokratske, čini narativ ogorčenih gubitnika privilegija i moći. Istovremeno, odgovori i reakcije aktuelnih vlastodržaca na kritiku samo dokazuju nedemokratičnost režima.
Ukoliko se teži promeni, lekcija od koje valja krenuti nije razmatranje kako se rešiti aktuelnog autoritarizma, već kako izbeći zamku novog. Iako banalno, izgleda da je neophodno naglasiti da se rušenjem jednog autoritarizma (kao što je bio slučaj sa Miloševićem), ne dolazi do konsolidovane demokratije. Naprotiv, politička kultura koja je generisala jedan autoritarizam, kao što vidimo, u relativno kratkom roku jednostavno može da ga restaurira. Pri bilo kakvoj analizi aktuelnog stanja u Srbiji, ne treba zaboraviti da je Milošević na izborima koje je izgubio ipak osvojio značajan broj glasova. Dakle i taj režim, centralistički i takođe oslonjen na klijentelizam i medijsku blokadu, do samog kraja je uspevao da obezbedi sebi relativno široku podršku. To je, između ostalog, bio i razlog propuštanja prilike za korenitije promene i suštinske reforme nakon promene vlasti. Od tranzicije ka demokratiji, posebno one liberalnog tipa, odustalo se već u prvim godinama nakon Miloševićevog pada. Na put reformi se od tada nije vraćalo. Gotovo dve decenije kasnije to je očigledno, a moglo je da bude jednako očigledno još 2008. sa istorijskim pomirenjem[9]. Pomenute dve decenije praćene su postepenim sve snažnijim pritiscima na medije i sužavanjem slobode svake vrste, dok u poslednjih pet godina, od dolaska SNS-a na vlast, može da se govori o rapidnom uništavanju do iskorenjivanja svih sloboda i demokratskih institucija. Za takvo stanje ne mogu da budu odgovorni samo, svakako loši, političari i lideri stranaka. Takav rasplet zahteva saučesnika i uspešno ga već dugo vremena pronalazi u karakteru srpske političke kulture. U tom smislu, Aleksandar Vučić je u pravu kada govori loše o građanima Srbije i glasačima, svestan da mu to politički neće naneti nikakvu štetu. Dok je u drugim državama izborni autoritarizam društvena pošast i posledica negativnih ekonomskih trendova, u Srbiji je takav režim omogućen saradnjom sa najgorima među nama. SNS ima gotovo 700.000 članova, i sa time funkcioneri ove stranke vole da se hvale. U pervertiranoj verziji demokratije i države u kojoj živimo, dostignuta je isto tako pervertirana stabilnost. Zadatak opozicije stoga nije narušavanje stabilnosti (ma koliko ona bila izopačena), već spremnost da kada se ovaj teror jednom okonča (a okončaće se) opozicija bude dovoljno pribrana i svesna važnosti trenutka. Samo u tim kratkim prekidima, pauzama između dva autoritarna režima u Srbiji, postoji prilika za političku emancipaciju. U suprotnom, dok se ne promeni matrica političke kulture u pravcu razvijanja civilnog društva (ne samo organizacija civilnog društva, NVO, već razvijanje vrednosti civilnog društva u celom društvu), Srbija će večito tavoriti sa autoritarnim režimima.
[1] Boban Stojanović „Problemi u lokalnim finansijama: primer autoritarne vladavine i populističke komunikacije“ https://www.caas.rs/blog-boban-stojanovic-problemi-u-lokalnim-finansijama-primer-autoritarne-vladavine-i-populisticke-komunikacije/ pristupljeno 8.8.2017.
[2] Aleksandra Aleksić „Novinarstvo je stub demokratije?“ https://www.caas.rs/blog-aleksandra-aleksic-novinarstvo-je-stub-demokratije/ pristupljeno 8.8.2017.
[3] http://www.businessdictionary.com/definition/pork-barrel-spending.html pristupljeno 8.8.2017.
[4] Smenu lokalne vlasti u Inđiji obeležili su i fizički obračuni političkih suparnika: http://rs.n1info.com/a52100/Vesti/Indjija-Nije-bilo-rasprave-o-smeni-vlasti.html pristupljeno 8.8.2017.
[5] Nedavna inicijativa opozicije za smenu lokalne vlasti u Smederevskoj Palanci bila je bezuspešna, ali takođe propraćena navodnim otmicama, karantinima za odbornike i pretnjama: http://rs.n1info.com/a281141/Vesti/Vesti/SNS-odveo-odbornike-u-karantin.html pristupljeno 8.8.2017.
[6] Ako ostavimo po strani moralnu dimenziju solidarnosti sa redakcijom Kurira, razlozi za pritisak kroz koji prolazi ova kompanija nedopustivi su: https://www.slobodnaevropa.org/a/28602101.html pristupljeno 8.8.2017.
[7] O indirektnom ekonomskom pritisku na Danas, kao i tada aktuelnoj akciji čitalaca na društvenim mrežama, pisano je na Cenzolovki: https://www.cenzolovka.rs/trziste/gradanska-odbrana-medija-akcija-na-fejbuku-duplirala-tiraz-danasa/ pristupljeno 8.8.2017.
[8] O diskreditaciji pojedinih novinara i o svom iskustvu pisao je i novinar Srđan Škoro: http://rs.n1info.com/a199260/Vesti/Vesti/Predstavljeno-dopunjeno-izdanje-knjige-Vucic-i-cenzura.html pristupljeno 8.8.2017.
[9] Tada su predsednici SPS-a i DS-a potpisali tzv. Deklaraciju o pomirenju. Izvor: http://www.blic.rs/vesti/politika/pomirenje-ds-i-sps/g5j0jhs pristupljeno 8.8.2017.
Autorka: Milena Marić Blagojević
O autorki: Master sociolog i preduzetnica. Zainteresovana za Balkan i socio-ekonomske odnose na njemu.
