“Takva nestabilnost ustavnog poretka koja, nažalost, krasi zemlju, između ostalog, zbog odsustva navedene procedure u njegovoj izradi, te pastirska uloga EU kroz podršku autoritetu zarad očuvanja “mira i stabilnosti u regionu” jesu temelj izgradnje i očuvanja autoritarnih obeležja i tendencija svih vlasti. Na kraju stabilonosac i modernizator silazi među napaćeni narod, u njegovom očima beznadežno zaostao, donoseći mu Veliki spis, a referendumskim izjašnjavanjem stanovništva ponovo glavno postaje da li će se podržati “Vučićev”, “Koštuničin” ili “Miloševićev”, a ne Ustav Republike Srbije.”
Poziv na dijalog o Kosovu i Metohiji[1], ako polazi od ideje da nema tog mehanizma, volje ili ambijenta sposobnijeg da proizvodi diverzitet, temeljnost, preciznost i na kraju optimalnost rešenja kroz preplitanje, dopunjavanje i sudaranje argumentacije od ambijenta slobodne razmene ideja svih zainteresovanih na bazi priznavanja i uvažavanja konkurentskog duha, predstavlja nešto iza čega stojim čvrsto. U tom slučaju nemam problema da kažem da podržavam inicijativu Aleksandra Vučića. Međutim… Odmah na um padaju i sledeće misli – da nije ovaj poziv došao kasno? Da nije proizveden ambijent polarizacije u društvu? Da nije podela na prijatelje i neprijatelje, kako na unutrašnjem, tako i na spoljašnjem planu, ono što krasi dve sučeljene strane? Da nije celokupna argumentacija svedena na dve banalne rečenice – “to je realnost” i “to je srce Srbije”? Da li na kraju, shodno iznetom, ovde nije reč o nečemu što za cilj ima rešavanje pitanja sa kojim se ova zemlja već duže vreme nosi, nego još jedan u nizu teatralnih nastupa? Da li Pontije Pilat pere ruke?
No, da priča bude interesantnija, zahuhtalo se i pitanje promene Mitrovdanskog ustava, kako bi se Srbija uskladila sa EU[2]. Naime, kako ističe ministarka pravde Nela Kuburović, radi se o obavezi preuzetoj sa poglavljem 23 u procesu pristupanja EU. Naravno, simultano pojavljivanje ova dva pitanja je prvenstveno usmerilo pažnju na položaj Kosova i Metohije u budućem Ustavu. Pitaju se ljudi da li je konačno razbijena iluzija o mogućnosti sprovođenja grandiozne vratolomije zvane “i Kosovo i Evropska Unija”? Iskren da budem, meni je od perioda u kojem sam počeo da promišljam o ovom pitanju navedena formulacija dospela na vrh skale ideja rangiranih po odsustvu smisla (naravno, specijalno mesto na toj skali zauzima u prethodnom tekstu izneta ideja “četiri stuba spoljne politike”), a jedina nerazumljivija politika od navedene je bila ona “i Kosovo i Rusija”. Lepu bih im ocenu dao za humor, ali nisam siguran šta to baš znači.
S obzirom na značaj ovih pitanja, moram i sam da iznesem nedoumice i stav. Prvo što mi je zaparalo uši jeste ideja prilagođavanja Ustava potrebama priključenja EU. Umnogome me navedeno podseća na interesantno iskustvo iz moje ulice od pre nekoliko godina (možda i za vreme “one” vlasti, ne mogu da se setim, a nisam ni rad da dušu ogrešim). Radi se o tome da su državni organi u svoj svojoj mudrosti odlučili da oplemene ulicu. Razrovarivši je, i ostavivši da tako “odćuti” par dana, naneli su novu turu asfalta i sve to lepo poravnali. Potom su se dali na preuređenje ulice koja se sa navedenom seče, a razbijeni asfalt nabacali na ovu sveže uređenu. No, kada su sa time završili (ko bi rekao) veliki mislioci u nekoj od kancelarijica opštine su se prisetili da ispod one prethodne ulice treba sprovesti nekakve cevi, pa su morali da prerovare ponovo. Ovog puta su komade starog asfalta užurbano nabacali na ulicu koja je seče, pa ponovo odmorili par dana. Trajalo je to neko vreme, a možete da zamislite kako su sve to doživeli stanovnici naselja. I ne treba ovo da bude nekakvo grandiozno otkriće rasipništva i neorganizovanosti državne birokratije. To je valjda svima jasno i to je pravilo koje svuda važi, samo se stepen navedenog razlikuje.
No, tragično je što i pristup planiranoj izradi Ustava na ovo liči. Diletantizam u njegovom sprovođenju, koji bi zablistao prepravkom postojećeg u skladu sa trenutnim zahtevima u procesu priključenja EU, a onda ponavljanjem procesa svaki put kad se nosioci vlasti sete da su nešto propustili zabrinjava mnogo više od asfaltiranja ulice, iako je logika ista. Pa valjda je nužno postaviti princip, odrediti kakva se država želi, na čemu ona treba biti bazirana, pa onda u skladu sa navedenim izraditi Ustav, pri čemu njegova priroda mora biti ugovorna, te se mora sazvati ustavotvorna skupština, a o njemu mora odlučivati kroz javnu raspravu, dok bi u navedenu raspravu trebalo uključiti sve političke aktere, civilni sektor, predstavnike naučnih, ali i kulturnih institucija, a ne da ga određena instanca vlasti donosi kako bi “nas dovela u red” u skladu sa standardima EU (a sva obeležja trenutne vlasti mi govore da će upravo tako i biti). Takva nestabilnost ustavnog poretka koja, nažalost, krasi zemlju, između ostalog, zbog odsustva navedene procedure u njegovoj izradi, te pastirska uloga EU kroz podršku autoritetu zarad očuvanja “mira i stabilnosti u regionu” jesu temelj izgradnje i očuvanja autoritarnih obeležja i tendencija svih vlasti. Na kraju stabilonosac i modernizator silazi među napaćeni narod, u njegovom očima beznadežno zaostao, donoseći mu Veliki spis, a referendumskim izjašnjavanjem stanovništva ponovo glavno postaje da li će se podržati “Vučićev”, “Koštuničin” ili “Miloševićev”, a ne Ustav Republike Srbije.
Druga opasnost se može zapaziti na osnovu iskustva sa Zoranom Đinđićem, kojeg se Aleksandar Vučić od stupanja na vlast, priseća u pozitivnom svetlu. Daleko mudriji i inteligentniji od mene su se ovime bavili, pa zato ovde prenosim misli Aleksandra Molnara[3]. U sopstvenoj ustavnoj inicijativi za 2003. Đinđić donosi tri ključne novine. Prvenstveno, banalizovanje podele vlasti svođenjem pozicije predsednika na protokolarnu funkciju, te zaštita premijerove (Đinđićeve) “suverene diktature” (termin Karla Šmita). Decentralizacija zemlje sa ciljem trajnog ustavnog redefinisanja statusa Kosova i Metohije je bila drugo obeležje, a na trećem dolazi raskid sa prethodnim ustavom, ali i demokratijom, jer je novi trebalo da samostalno donese parlamentarna većina pod njegovom kontrolom. U nastavku Molnar piše: “Ista procedura trebalo je da bude primenjena i 2005, nakon otcepljenja južnog dela Kosova i Metohije, ali i 2009, u fazi finalizacije priprema za ulazak Srbije u Evropsku uniju. Na taj način Srbija bi bila ustavno “spakovana” i “izručena” Evropskoj uniji, a suvereni diktator je mogao da odahne”. Navedene godine ne treba da zbunjuju, autor u svojoj knjizi temeljno objašnjava viziju Zorana Đinđića, te za razumevanje treba konsultovati knjigu. Ovde je važnije drugo. U svađama oko statusa Kosova i Metohije, te u zanosu mesijanske ideje o brzinskom ulasku u EU, ne treba zaboraviti da Srbija vrlo lako može ostati i bez njih i bez demokratije. Najtragičnije bi bilo da se sve što je dugom borbom i radom postignuto preda u čvrste ruke vođe koji će rešavati goruća pitanja. Ubeđen sam da narod koji se svesno lišava svoje slobode zarad privida sigurnosti od budućnosti, ako je ima, ništa ne može očekivati.
Vratimo se sada u javnosti dominantnoj temi Kosova i Metohije. Mnogi su se do sada oglasili, od političara (npr. Saša Janković[4], Đorđe Vukadinović[5]), preko Patrijarha Irineja[6], a kako stvari stoje, imamo i novu prevaru sa izmišljenim iskazom predsednika SANU[7], što je svakako zabrinjavajuće. No, treba pozdravljati iznošenje stavova, ne odbacivati ih bez sagledavanja njihove argumentacije. Već spomenuta podela na prijatelje i neprijatelje kojoj su skloni najekstremniji predstavnici, kako one strane koja podržava priznavanje nezavisnosti, tako i one koja smatra da su KiM neotuđivi deo Srbije, jeste velika tragedija i poguban pristup, na kojem se gradi autoritarizam. Skrivanje iza “evropejstva” prvih ili “duhovnosti” drugih ne menja suštinu. I kod jednih i kod drugih, u uslovima manihejskog sagledavanja stvarnosti, rešenje može biti samo čvrstom rukom vođen obračun sa “neprijateljem”, kako unutrašnjim, tako i spoljašnjim. Ali kako se sa time nositi? Kako ne zapadati u emocionalnu zamku, s obzirom da se radi o tako važnom pitanju, što je delom posledica nesumnjive uloge koju KiM ima u srpskoj istoriji i nacionalnom identitetu, a delom činjenice da su vlasti svesne potencijala koji ovo pitanje ima u stvaranju razdora među nezadovoljnima onda kada se približe u borbi protiv korupcije, narušavanja pravnog poretka, raspada ekonomije, tapkanja u mestu posmatrano iz spoljnopolitičke perspektive, nepoštovanja prava na slobodu govora, privatnu svojinu, potragu za srećom, itd. Mišljenja sam da je to moguće samo ako insistiramo na konkretnim odgovorima. Poštujući stav svih, te njihovo pravo da ga iznesu, postavljajmo pitanja. Pa tako onima koji kažu da je “to realnost sa kojom Srbi treba da se pomire” slede ona poput: Šta to znači za Srbe iz severnog dela KiM, a šta za one iz južnog? Šta ćemo sa svojinom i povratkom onih koji su proterani? Šta ćemo sa državnom imovinom? Šta ćemo sa kulturno-istorijskim nasleđem Srba na KiM? Da li to znači da prihvatamo međunarodni poredak zasnovan na nasilju? Šta ćemo sa kontrolom prelaza i kako da se ophodimo prema “državi” čija privreda počiva na kriminalu i korupciji? Šta ćemo sa diplomama fakulteta sa KiM, o čijoj prirodi svi nešto znamo? Onima koji pak kažu da je to “srce Srbije” slede ona poput: Kako planirate da se nosite sa 1,8 miliona stanovnika KiM koji se sa time ne slažu? Kako planirate, sada kada su došli na prag potpune nezavisnosti, da ih uvedete u sistem Republike Srbije? Kakve će posledice vaše akcije imati po srpsko stanovništvo KiM, njihove živote, slobodu, svojinu? Koliko će sve to koštati (i to ne samo materijalno) ostatak Srbije? Kako planirate da uvedete red na ovoj teritoriji u hipotetičkoj situaciji ponovnog spajanja? Kako mislite da se nosite sa silom koja iza njihove nezavisnosti stoji? I ako je zamisao da se stvari ostave onakvim kakve su, šta sve Srbija time gubi, a šta dobija? Naravno, mnoštvo drugih pitanja postoji, a skrivanje iza “jasnih istina” ne treba prihvatiti kao ozbiljan argument.
U jednu stvar sam ubeđen. Srpskim misliocima se ne može prigovoriti da nisu iznalazili alternativne scenarije za rešavanje ovog problema. Čitajući malo o navedenom naišao sam na sledeće predloge: model Hongkonga (kao odgovor na predlagani model dve Nemačke), model Severne Irske (o tome možete čitati u Nedeljniku od 13. jula[8]), model Južnog Tirola, model Alandskih (Olandskih) Ostrva, Kondominijum (Dušan Proroković), Asimetrični kondominijum (Slobodan Antonić), itd. Na kraju, ishitrenim proglašenjem nezavisnosti “Republike Kosovo”, te zakulisnim igrama domaćih vlasti, dobismo šta dobismo. Polupriznatu, kriminalizovanu, nefunkcionalnu teritoriju KiM i zakrvljenu domaću elitu (iako je stanovništvo, treba istaći, ubedljivo većim delom protiv priznavanja nezavisnosti), ali i uvek pogodan osnov za demagoške zloupotrebe i mobilizaciju stanovništva na bazi uzburkanih emocija, koje drže oko građana daleko od ruinirane ekonomije, institucija, sprege države i kriminala, rasipničke državne uprave i kvazitržišnih privrednih uslova.
Na kraju, kao i prošli put želim da iznesem jasno lični odnos prema ovoj temi i, možda, doprinesem dijalogu, jer to je jedino pošteno. Iako nisam imao problema sa razumevanjem značaja KiM za identitet Srba, iako nisam imao problem sa razumevanjem činjenice da je Srpska pravoslavna crkva očuvala ovaj identitet u vreme robovanja Osmanlijama, a da su religijske svetinje sa tog prostora ono kroz šta se sećanje na periode srednjevekovnog uspona održalo, da je teritorija oduzeta agresijom, a ne “bombardovanjem”, iako nisam imao problem sa jednakim značajem materije i duha, jesam sa očuvanjem ideje da je duh religijski. Za mene su, braćo, knjige, a ne zvona i praporci duh jedne nacije. Stoga u zemlji u kojoj PMF kao fakultet najzaslužniji za spektakularno visoku poziciju Univerziteta u Beogradu na Šangajskoj listi deluje kao gulag, u kojoj studenti biologije nemaju svoj fakultet, u kojoj 30 000 visokoobrazovanih napusti zemlju na godišnjem nivou, problemi duha leže izvan teritorije Kosova i Metohije. Isto tako, za zemlju koju krase pljačkaške privatizacije, u kojoj se nekritički dodeljuje titula “preduzetnika” osobama sumnjive prošlosti, u kojoj su porezi samoubilački visoki, u kojoj je glavni ekonomski um činovnik u hrpi obrazaca kojem uvek fali još jedan, u kojoj se ne poštuje neotuđivo pravo na privatnu svojinu, u kojoj je temelj ekonomske filozofije fiziokratizam, pa se slavi poljoprivreda i krompir javlja kao glavni adut u eri pametnih tehnologija i misija za Mars, a sve vreme pljuje po nekakvom neoliberalizmu koji nam je zlo doneo, ni sav lignit ovog sveta, a kamoli onaj sa Kosova i Metohije, ništa ne bi značio, jer ekonmski eksperti u vlasti suštinu ne bi dotakli. Suština problema ovde nema veze sa KiM. Ali to ne znači da je ovo pitanje beznačajno. Samo govorim o tome da je logika takva da uspešno, razvijeno društvo, sa jasnim ciljem može da se nada očuvanju prostora koje smatra svojim. I opet, učimo od drugih – nije Ujedinjeno Kraljevstvo svoju materijalnu i duhovnu snagu izvlačilo iz Folklandskih Ostrva, već je zahvaljujući svojoj materijalnoj i duhovnoj snazi svoju teritoriju održalo. A zamislite šta ona znače Britancima, a šta Kosovo i Metohija znače Srbima. I pored svega rečenog još jedna misao. Ne vidim mehanizme kojima bi se bilo koji ishod dijaloga koji ne podrazumeva priznavanje KiM mogao primeniti. Bojim se da ovaj dijalog može biti samo domaća rasprava bez nekog posebnog efekta na ovaj prostor, ali sa efektom na naš odnos prema njemu. No, Srbiju kao ustavnu (liberalnu) demokratsku državu možemo imati.
[1] http://www.blic.rs/vesti/politika/ekskluzivno-autorski-tekst-predsednika-aleksandra-vucica-za-blic-zasto-nam-je/v7xgl6q
[2] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=07&dd=12&nav_category=11&nav_id=1281929
[3] Molnar, Aleksandar (2010) Sunce mita i dugačka senka Karla Šmita, Službeni glasnik, Beograd (str. 278-279)
[4] http://rs.n1info.com/a286321/Vesti/Vesti/Jankovic-o-dijalogu-Vucic-se-kukavicki-zaklanja-iza-naroda.html
[5] http://www.nspm.rs/hronika/djordje-vukadinovic-unutrasnji-dijalog-na-koji-se-vucic-poziva-je-farsa-koja-treba-retroaktivno-da-legitimise-odluku-predaji-pozicija-na-severu-kim-albanskoj-strani.html?alphabet=l
[6] http://www.blic.rs/vesti/politika/patrijarh-irinej-ono-sto-se-pokloni-zauvek-je-izgubljeno-zato-ne-smemo-pokloniti/wlwpsk7
[7] http://www.nspm.rs/hronika/vladimir-kostic-nisam-davao-nikakav-intervju-u-protekle-tri-nedelje-niti-sam-se-izjasnjavao-o-predlogu-aleksandra-vucica.html
[8] http://www.novinarnica.net/novine/nedeljnik/2017-07-13/38042
Slika na vrhu strane: Ecce homo, Antonio Ciseri, 1871.
Autor: Saša Mirković
O autoru: Programski direktor Centra za antiautoritarne studije. Student master studija sociologije i demonstrator na odeljenju za sociologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Višegodišnji društveni aktvista, suosnivač i bivši član izvršnog odbora Studenata za slobodu – Filozofski fakultet. Zainteresovan za međunarodne odnose i sociologiju politike.
