“Miroslav Lazanski je u intervju za televiziju B92 krajem 2016. godine rekao da nova letelica košta od 38 do 39 miliona dolara, te da bi cena remonta svih šest letelica trebalo da iznosi maksimalno 23, 24 miliona dolara, koliko je, prema njegovim rečima, iznosio i već spomenuti remont za vreme mandata Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije! Dakle, kada bismo sračunali tu prvobitno pretpostavljenu cenu (24 miliona), sa cenom onoga što je urađeno (u programu od 2007.), dobili bi 48 miliona dolara. Da pretpostavimo da bi cena remonta dodatnih osam aviona istog tipa, za koje je rečeno da nam ih poklanja Belorusija, iznosila, za potrebe ove ilustracije naduvanih 50 miliona dolara, to bi ukupno iznosilo 98 miliona. I to dolara, čija je vrednost manja od evra! Pa kuda se dade toliki novac?”
Kao posledica opravdanog nezadovoljstva najvećim delom politika svih vlasti od kraja Hladnog rata do danas javlja se učestala sklonost ismevanju svake politike koja se smatra obeležjem “onih drugih”. U nedostatku ozbiljnih principa, koje menja identitetska politika bazirana na tome da “mi” nismo “oni”, dobijamo sliku obeleženu odsustvom zalaženja u suštinu problema, te “taborskim” razmimoilaženjem, gde “građanski” deo ismeva nabavku vojne opreme, smatrajući takve postupke obeležjem navodno nazadnih, a “narodnjački” obrnuto, prihvatajući svako naoružavanje, ali i priče o neizbežnom, skorom sukobu. Pitajmo ih “a zašto je to tako ljudi”? Koji su vaši argumenti za i protiv toga? Da li je ozbiljno reći “šta će nam vojska, ovo je XXI vek”? Da li je ozbiljno reći da nas ionako može lako pregaziti ko hoće? Isto tako, ko može da izgovori to da će sada NATO tri puta da razmisli? Ili da ovime dolazimo u rang zemalja poput Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske i Nemačke? Kakavi su to argumenti? U tom pogledu, kada govorimo o nabavci borbenih aviona MiG 29 nema potrebe da se gađamo takvim komentarima, prazni su. Nego pogledajmo šta time dobijamo, a šta gubimo.
Nezavisnost ima svoju cenu, a ukoliko se želi voditi politika vojne neutralnosti, onda je cena još veća. Od toga treba poći. Pitanje bezbednosti zemlje, dakle, nije stvar kojom se ozbiljna vlast treba igrati. Stoga smatram da je ideja obnove ruine u koju je srpska vojska pretvorena opravdana, ali da o planu i detaljima treba raspravljati, što pak, na raznim nivoima, stalno izostaje. Država bi trebalo da postoji kako bi na unutrašnjem planu štitila ugovore i svojinu pravosuđem i policijom, ali isto tako i vojskom i diplomatijom u odnosu na spoljašnjost. Uz to, ne samo da ona mora da garantuje bezbednost svom stanovništvu, već i onima koji su u okviru njenih granica u prolazu, pa i na nebu. Dakle, ako neko plaća takse za prelaz preko teritorija naše zemlje, onda mu zauzvrat moramo ponuditi maksimalnu bezbednost u okviru naših mogućnosti. Sa postojećim kapacitetima se ni jedno ni drugo ne može ispuniti. Zato nemojmo u startu ismevati potrebu da se vazdušne snage obnove. Ali pitajmo se da li je ovaj konkretan vid obnove imao smisla?
Ideja o modernizaciji nije nova, a neki od planova su podrazumevali i eventualnu nabavku aviona F 18, Eurofighter Typhoon, F 16, JAS 39 Gripen, MiG 29 ili SU 30[1], što se moglo čuti još za vremena vlasti DS i DSS, kada je remontovano 5 letelica MiG 29, od kojih se jedna srušila 2009, kada su živote izgubili pilot Rade Ranđelović, koji je istom upravljao, te, na zemlji, vojnik Milan Ulemek[2]. Ukoliko predlagane modele posmatramo spram cene[3], ove opcije deluju pre kao šala nego kao mogućnost, posebno kada se radi o Jurofajteru, F 18-ici i Gripenu. Jasno je da je u pogledu cene MiG 29 najpristupačniji, mada se iznose i drugi argumenti u prilog njegovoj nabavci, poput postojećeg iskustva članova naše avijacije u radu sa navedenom letelicom i činjenice da je domaća oprema sastavljena od, tj. bazirana na sovjetskoj/ruskoj tehnologiji. Sa druge strane, cena od 185 miliona evra[4] za remont 6 letelica, kada je vrednost novog aviona oko 25 miliona dolara deluje zabrinjavajuće. Miroslav Lazanski je u intervju za televiziju B92[5] krajem 2016. godine rekao da nova letelica košta od 38 do 39 miliona dolara, te da bi cena remonta svih šest letelica trebalo da iznosi maksimalno 23, 24 miliona dolara, koliko je, prema njegovim rečima, iznosio i već spomenuti remont za vreme mandata Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije![6] Dakle, kada bismo sračunali tu prvobitno pretpostavljenu cenu (24 miliona), sa cenom onoga što je urađeno (u programu od 2007.), dobili bi 48 miliona dolara. Da pretpostavimo da bi cena remonta dodatnih osam aviona istog tipa, za koje je rečeno da nam ih poklanja Belorusija[7], iznosila, za potrebe ove ilustracije naduvanih 50 miliona dolara, to bi ukupno iznosilo 98 miliona. I to dolara, čija je vrednost manja od evra! Pa kuda se dade toliki novac? Lazanski, naknadno, u intervjuu za TV Pink, kao opravdanje iznosi informaciju da su u cenu uračunati i rezervni delovi, te najsavremenije rakete vazduh-vazduh i vazduh-zemlja[8]. Ne znam kako bi on komentarisao danas svoj odgovor da “nemamo mi tih para” na zapažanje voditeljke sa B92 da se spekuliše o ceni od 60 miliona dolara, ali meni se čini da ispade, s obzirom da je očekivano vreme trajanja ovih resursa od 10 do 14 godina, “skuplja pita no tepsija”.
Naravno, ne samo da se, s obzirom na navedene brojke, radi o besmislenom potezu, već je potpuno prirodno da se pokrenu pitanja pronevere, zloupotrebe, krađe. No, ono što me duže muči, jer se radi o problemu na kojem zloupotrebe cvetaju, nije samo odsustvo javne rasprave i transparentnosti, kao preduslova optimalnosti odluke, već beskičmenjaštvo u koje je vrh svih elemenata Republike Srbije, pa time i vojske, zapao. A to najbolje možemo videti kroz istorijsku komparaciju, jer postoji jedna osoba u srpskoj vojnoj istoriji koja sa pravom nosi status nacionalne legende, mada sam ja mišljenja da taj status nije stekla putem onoga što se uz njeno ime prevashodno vezuje. Vojvoda Živojin Mišić, koji nakon svoje uloge za vreme Velikog rata prerasta u nacionalnu gromadu, ostao je pre svega upamćen po izuzetnoj hrabrosti, vojničkoj veštini i svojim komentarima o budućnosti novostvorene države, nakon posete Hrvatskoj 1919. godine. U tom pogledu patriotizam i vizionarstvo jesu njegove karakteristike na kojima današnji (samozvani) rodoljubi insistiraju. Međutim, važno obeležje njegovog rada se izostavlja iz vida, obeležje koje današnji “patriotizam”, filtriran poluvekovnim komunističkim zlom, te hibridom koji je ono izrodilo, koji i danas imamao, ne može da detektuje. A ono se odnosi na svest da se sloboda ne postiže samo u borbi sa velikim carstvima, već pre svega za nosiocem moći u zemlji. Pa se ne pamti koliko je vojvoda Mišić izolovan bio od strane vojnog i političkog vrha, ali koliko se hrabro i odlučno nosio sa besmislom njihovih postupaka, u koje su umišljene veličine sigurne bile. Ne pamti se njegovo suprotstavljanje kako vojvodi Putniku, tako i kralju Aleksandru. I to u više navrata. Ne pamti se da je prkosio insistirajući da niko od njih nema pravo da se povlači i za sobom ostavlja ratnu opremu koju je srpski narod, kao i njihove plate, kroz poreze obezbedio, a da se pre toga ne iskoriste svi kapaciteti do kraja i omogući povlačenje istom tom narodu koji je i njemu i kralju (!) poslodavac. Ne pamti se da je zbog njegove, vreme je pokazalo, dobro promišljene odluke o taktičkom povlačenju pred Kolubarsku bitku pao Beograd, to srce Srbije. Da je znao da će Poćorek i Austro-Ugarska proći isto kao što bi prošao i Aleksandar i Srbija da se nastavilo sa besmislenom politikom održavanja do krajnjih granica rastegnutog fronta zarad očuvanja simbola. Da gladan i bos vojnik ne može ništa, makar i 300 Beograda iza sebe imao. Da je opstanak zemlje i naroda bitniji od priče o velikom kralju koji prestonicu nije dao. Ne pamti se ni da je u mirnodopskom periodu nastavio da prkosi tom umišljenom velikanu, izazivajući njegov autoritet na svakom koraku, a sve u službi stanovništva Srbije. A takvog predstavnika elite je izrodio onaj duh, sklonost i svest srpskog naroda koji je omogućio i Dimitrija Davidovića, Slobodana Jovanovića, Miloša Savčića, Jevrema Grujića i druge, sve gledajući prema Zapadu i voleći slobodu svoju više nego bilo šta drugo.
Iako su se nakon njega javljali junaci, više nije bilo onih čija bi se veličina ogledala u konstruktivnom prkosu autoritetu (pučisti od 1941. to sigurno nisu bili) i svesti o svojoj dužnosti, koja se ne svodi samo na vojevanje, ali smo dobili puzače, tihe pred najvećim sinom svih naroda i narodnosti, jer kvalitet više nije bio bitan, već se samo računalo koliko dubok naklon neko vođi može da pruži. Tako danas oni koji su vojne škole požrtvovano završavali, kroz rigorozan trening sebe disciplinovali i svojim delima pokazali da su i sa nesagledivo jačim spremni da se bore stoje mirno i tiho pred grlatim i naduvanim, spremnim da proklamuju da se Oluja i NATO agresija zbog njihovog mudrog vođstva i srpske vojne sile neće ponoviti, ali dovoljno bezobraznim da kažu da za borbu sa huliganima nemaju snage. Pa dok vojnik grca u nemaštini i osećanju obeščašćenosti, vođa sa njim simbolički pati, spavajući u kasarni, a ministar vojni nebom gospodari – 23 puta do tetke u Kanadu i nazad.
Da ne grešim dušu ipak, bilo je i odvažnih, poput general-potpukovnika Zdravka Ponoša[9], kojeg je tadašnji predsednik Boris Tadić razrešio dužnosti 2008. godine, nakon što se ovaj sukobio sa tadašnjim ministrom odbrane Draganom Šutanovcem, otkrivajući nepostojanje nacionalne strategije bezbednosti, kao i plana odbrane zemlje u slučaju agresije, te sveopšte rasulo u vojsci do kojih je politika te vlasti dovela. U treptaju oka je smenjen sa pozicije načelnika Generalštaba i pao u zaborav.
Kao lek za ovakvo stanje daje se ideja naoružavanja i vraćanja obaveznog služenja vojnog roka, koje se sa oduševljenjem prihvata. Neki to hvale jer veruju da će nam tim putem omladina očvrsnuti, neki pak jer ideju obaveznog služenja prepoznaju kao posledicu potrebe da se narod osposobi za otpor vlastima. No ja u to ne verujem. Za mene se time, u trulom sistemu, po visokom trošku, stvara kadar, zatrovan lažnim osećajem veličine, nesposoban da u vlastodršcima prepozna izvor zla u koje smo dospeli. Sloboda od vlasti, ali i agresora se čuva drugim putem, za čiju spoznaju ne moramo da gledamo u pravcu SAD ili Švajcarske, već nazad u istoriju Srbije. Slobodu čuva kako opremljen, disciplinovan i ponosan vojnik, tako i naoružan građanin, ponosan na svojinu koju je on ili neko njegov izgradio/zaradio. No, ko je lud o tome da priča, kad se moramo baviti nadolazećom agresijom, verovatno iz pravca Zagreba. Kao da su oni u išta boljoj situaciji.
Zaključimo dakle. Ne samo da “nikad viđeno opremanje srpske vojske” deluje kao ozbiljna prevara ili barem kao budalasta investicija, već se ono odvija na truloj bazi. Zagušen ekonomski sistem, rasipničko ponašanje, korupcija i kriminal na jednoj, a utučenost i besparica vojnika na drugoj strani nisu osnov na kojem se reforma može vršiti. Čak i kada bi bilo sredstava za nabavku aviona F 22 ili SU 57, nevidljivih lovaca pete generacije, krajnji rezultat bi ponovo bio krah. Jer kuća se ne gradi od krova ka temelju. Stoga bi, bojim se, sudbina onih koji će tim MiG-ovima upravljati mogla biti poput one pokojnog pilota Radeta Ranđelovića, koji je u smrt otišao pokušavajući da tek remontovanu, skupo plaćenu letelicu spase. Stoga bi arogancija političke elite, zbog koje se u nebesa izdiže, mogla biti Ikarov let. Samo što ćemo tu sudbinu svi deliti.
[1] http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/8968/dan-avijacije.html
[2] http://www.pressonline.rs/info/politika/71595/tragedija-na-vojnom-aerodromu-pao-mig-29-poginuli-pilot-i-vojnik.html
[3] F 18 Hornet oko 55 miliona USD; Eurofighter Typhoon oko 60 miliona USD; F 16 Fighting Falcon oko 47 miliona USD; Saab JAS 39 Gripen oko 60 miliona USD; Mikoyan MiG 29 oko 25 miliona USD; Sukhoi SU 30 oko 47 miliona USD; cene preuzete sa sajta https://www.aircraftcompare.com/ na kojem je moguće vršiti interesantne komparacije savremenih borbenih letelica.
[4] https://www.slobodnaevropa.org/a/ruski-migovi-srbija/28769621.html
[5] http://www.b92.net/video/kaziprst.php?yyyy=2016&mm=12&dd=16&nav_id=1211029
[6] General Dragan Katanić je u intervjuu za nedeljnik Vreme od 25. januara 2007. godine naveo da je za srpsko vazduhoplovstvo u datom procesu izdvojeno 30 miliona dolara kako za remont 5 MiG-ova 29, tako i za remont Antonova 26 i helikoptera.
[7] https://tangosix.rs/2017/28/01/dordevic-za-politiku-belorusija-poklanja-lovce-pvo-sisteme-pregovara-se-o-s-300-ruska-donacija-mig-ovi-29-u-martu-ili-aprilu-u-momi/
[8] http://pink.rs/vesti/41950/lazanski-dolazak-mig-ova-29-je-dobar-posao-za-srbiju-sada-smo-vrh-u-evropi-video
[9] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2008&mm=12&dd=30&nav_id=336976
Autor: Saša Mirković
O autoru: Programski direktor Centra za antiautoritarne studije. Student master studija sociologije i demonstrator na odeljenju za sociologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Višegodišnji društveni aktvista, suosnivač i bivši član izvršnog odbora Studenata za slobodu – Filozofski fakultet. Zainteresovan za međunarodne odnose i sociologiju politike.
