Obračun unutar opozicije dobija na zamahu. Jasno je bilo da formirati politiku na principu „mi smo protiv Vučića“ znači završiti u prašini. Imali smo priliku u to da se uverimo devedesetih sa silnim saradnjama i savezništvima koja ništa nisu dala. A nemoguće je u prašinu pasti, a ne podići je. Pa se tako digla prašina propašću saradnje na liniji DJB – PSG. Predsednik pokreta Dosta je bilo (DJB), Saša Radulović, napisao je 24. novembra tekst[1] o svojim susretima sa predsednikom Pokreta slobodnih građana (PSG), Sašom Jankovićem. Od svega što se moglo pročitati najviše pažnje je privukao segment u kome piše: „Ispričao mi je priču o tome kako je Demokratska stranka (DS) 2004. godine krenula u izgradnju paralelne službe bezbednosti, u stvari aparata za praćenje i prisluškivanje, i da je ta služba sada jača, modernija i bolje opremljena od državne i onda kazao: “Mi mislimo da ne bi trebalo da podnosiš ostavku na mesto ministra privrede, već da sačekaš”. Govorio je o tome da treba da se steknu bezbednosni i drugi uslovi i da je do tada bolje da ostanem unutra“. Normalno je sasvim da se javnost zapita prvo čemu navedeni „bezbednosni i drugi uslovi“ treba da posluže, kao i kako to da je gospodin Radulović progovorio o svemu tek nakon tri godine. To su svakako i bila osnovna pitanja postavljana kako Raduloviću u, npr, razgovoru za Balkan info[2] ili razgovoru za Nedeljnik[3], tako i Saši Jankoviću u istom broju navedenog magazina, kao i glumcu Branislavu Trifunoviću u emisiji Zumiranje nedeljnika Vreme[4], te novinaru Srđanu Škoru, takođe u razgovoru za Balkan info[5]. I posle svega toga nije ova tema razjašnjena.
Saša Radulović je insistirao na potrebi da se o tome raspravlja sa Sašom Jankovićem, govoreći kako nema dodatnih informacija osim onih koje je izneo. Zapitan o razlogu progovaranja tek nakon nekoliko pokušaja da uspostavi saradnju sa čovekom koji mu tako nešto saopštava, on daje, u najmanju ruku, neadekvatan odgovor, o kojem nema potrebe ovde pisati, čitaoci se sami mogu sa time upoznati u navedenim izvorima. Odgovor Saše Jankovića je takođe sveden na par rečenica o pokušajima da se podrije njegov ugled i rad PSG-a. Ali interesantne stvari su izneli Škoro i Trifunović. Srđan Škoro, iako sumnja u Radulovićevo pisanje, govori o Jankovićevoj paranoji kada su u pitanju bezbednosne službe, te o „penzionisanim vojnoobaveštajnim oficirima“ koji za PSG rade proveru članova pokreta. Branislav Trifunović podseća na činjenicu da je jedan od osnivača Jugoslovenske levice (JUL) Mire Marković, Zoran Čičak, deo PSG-a, kao i da je Janković koristio streljanu Bezbednosno informativne agencije za susrete sa ministrima vladajuće partije. Da Čičak bude predstavnik „slobodnih građana“ ne treba da čudi. Pa i Jovo Kapičić, udbaš, proslavljen zločinima na Golom otoku, crni, prirodni temelj svake socijalističke države, slavljen kao heroj, postade pred smrt demokrata. No paranoja nije bez osnova, kako Jankovićeva, tako i u pogledu njegove uloge, jer domaće iskustvo sa bezbednosnim službama time, sasvim logično, rezultuje. Dajmo mali okvir i malo činjenica.
Period SFRJ možemo preleteti. O celokupnoj tvorevini, a posebno Udbi nemam lepih reči. No, to je period inkubacije i razvoja ovog zla. Stvaranjem ideje, mita pravednog mača revolucije, dobismo mučenja i ubistva okivana u zvezde, za kojima se i danas suza pušta, zbog nostalgije, a ne tuge. Komšija postade u takvom sistemu najveći neprijatelj. Uz mnoštvo ljudi, na svojoj koži ovu pravdu osetiše i Borislav Pekić ili Dragoslav Mihailović, koji su o tome obimno pisali. Postoje i mislioci, poput Čedomira Antića, koji smatraju da su već tada bezbednosne službe bile isprepletene sa kriminalom, no da su ti kriminalci odlazili u inostranstvo na „praksu“, a da su njihove sposobnosti procvetale devedesetih. Jedan od njih je bio i Željko Ražnatović Arkan[6]. Ovo još uvek ne znamo sa sigurnošću. Ipak, kad nestade zemlja, ne promeni se sistem, pa tako Slobodan Milošević, zvezda Saveza komunista nastavi sa pogubnom praksom. Ono što je nekada bio šef Saveza komunista, kao de facto glava Službe državne bezbednosti (SDB), postade on. Tako se sa službom prenose i mreža saradnika, kao i arhiv od oko 400.000 dosijea nastalih u SFRJ[7]. Ovaj organ je ostao vezan za jednog čoveka, potpuno nezavisan od bilo kog nadzornog ili regulatornog tela, netransparentan i oslobođen potrebe poštovanja zakonskih procedura.
Unutar SDB je oformljena i Jedinica za specijalne operacije (JSO), tzv. Crvene beretke, dok je budžet celokupnog organa ostao tajna. Izvori njihovih prihoda su podrazumevali sumnjive uvozno-izvozne poslove, ali i šverc droge i oružja. Tako je prema pisanju nedeljnika Vreme 2001. u sefu SDB pronađeno 600kg čistog (93%) heroina[8]. S obzirom da se radilo o najgnusnijem periodu kriminalizovane burazerske ekonomije, nakaradni privredni sistem je podrazumevao spregu vlasti, privrede i kriminala, u kojima je SDB bila osnov. Ova profitabilna mreža saradnje sa mafijom se nije tu završavala, veću su u ovaj organ regrutovani pripadnice mafije, kojima su davane iskaznice, zarad zaštite od policije i sudstva.
O razmerama snage Službe svedoči i činjenica da je 2001. godine ustanovljeno da raspolaže aparatom za praćenje 40.000 razgovora u minutu, kao i da je između 1996. i 1997. nabavljeno dodatnih 3000 komada napredne elektronske opreme za praćenje i prisluškivanje. Njihovi najpoznatiji zločini ipak se odnose na neuspele atentate na predsednika Srpskog pokreta obnove (SPO) Vuka Draškovića, te ubistva novinara Slavka Ćuruvije, kao i nekadašnjeg predsednika Predsedništva Srbije i visokog funkcionera Saveza komunista, Ivana Stambolića.
Ipak, oni petog oktobra 2000. godine nisu preuzeli nasilne aktivnosti protiv demonstranata usled dogovora koji je tadašnji predsednik DS Zoran Đinđić sklopio sa Miloradom Ulemekom Legijom, zapovednikom JSO. Ovaj savez proizlazi i iz sukoba između Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije (DSS), tj. Đinđića i Koštunice, koji proizvodi strateška partnerstva ključna za preživljavanje SDB. Tako se Đinđićeva strana oslanja na Ulemeka, a Koštuničina na Radomira Markovića, pa glavni ljudi dva segmenta SDB, JSO i Državne bezbednosti, ostaju na čelu bezbednosti i na početku novog sistema. Ipak, obojica su se pokazali kao pogubni saveznici. Marković je smenjen 2001. godine, no pretpostavlja se da je dotle imao dovoljno vremena da kompromitujući materijal SDB uništi. Sa druge strane Ulemek nastavlja sa mafijaškim aktivnostima na čelu zemunsko-surčinskog klana. Isti ovaj klan, sastavljen dobrim delom od članova JSO, će, nakon što su osetili da im se steže omča oko vrata, te nakon što su neuspešno pokušali atentat na premijera Đinđića 21. februara 2003, ubiti premijera ispred zgrade Vlade 12. marta iste godine.
Po ovom tragičnom događaju je sprovedena akcija Sablja, sa ciljem razbijanja veze između mafije i SDB. Ipak, istovremeno je ova operacija, produženim vanrednim stanjem, podrazumevala i zloupotrebu neobuzdane moći, te obračun sa opozicijom od strane DS. To rezultuje opadanjem podrške ovoj stranci, te pobedom DSS na parlamentarnim izborima 2003. godine i oformljenjem prve Koštuničine vlade 2004. Koštunica na čelo Službe, koja od 2002. godine nosi ime Bezbednosno informativna agencija (BIA) dovodi Radeta Bulatovića, svog savetnika za bezbednost i čoveka koji je u operaciji Sablja uhapšen, pa pušten nakon 2,5 meseca, usled nedostatka osnova za osudu. Time oživljava pitanje reforme BIA, te optužbe na račun Bulatovića i Koštunice, od toga da je Bulatović davao dokumenta Službe predstavnicima obaveštajne službe Sjedinjenih Država, CIA[9], do toga da je Koštunica direktno umešan u Đinđićevo ubistvo[10]. Bilo kako bilo, Bulatović je ostao na svojoj poziciji, a sa njim i 2/3 starog kadra SDB. Time je Srbija propustila da izvrši reformu ovog sektora po jednom od dva ustaljena principa u zemljama u tranziciji, bilo raspuštanjem postojećeg i stvaranjem novog organa, bilo sprovođenjem temeljne i postupne lustracije, kojom bi bili uklonjeni svi predstavnici starog režima, umešani u navedeno. Reforma je svedena na kozmetičke promene, a direktora BIA, uz velika ovlašćenja koja dobija, biva isuviše vezan za ličnost premijera, tako da je ova funkcija i ceo organ bio i ostao zloupotrebljen od strane vladajuće partije.
E sad, ideja o postojanju paralelne Službe bezbednosti nije nova, a spekuliše se da je Tadićeva desna ruka, Miodrag Miki Rakić bio organizator iste, o čemu u navedenim razgovorima priča i Radulović. 2003. ga je Tadić postavio na mesto savetnika u Ministarstvu odbrane, da bi nakon pobede Tadića na predsedničkim izborima 2004. postao šef kabineta. Bio je i sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, kao i šef Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti, a na kraju i potpretsednik DS. Uz navedene glasine o njegovoj ulozi u formiranju paralelne službe bezbednosti, kao kontre zvaničnoj pod kontrolom DSS, idu i one o njegovoj ulozi u razbijanju Srpske radikalne stranke i formiranju Srpske napredne stranke[11]. Naravno, sve ovo ostaje na nivou glasina. No nije teško zamisliti, ne samo za DS, da se poput slepaca, vođena partijskim i ličnim interesima, domaća politička elita zaista bavi ovakvim aktivnostima. A kada se na to nakalemi nepostojanje funkcionalnih institucija, koje rezultuje svođenjem ovako važnih tema, koje zaslužuju ispitivanje, na tabloidna nagađanja i prepucavanja na Tviteru, stvari postaju još nesigurnije. Navedene optužbe svakako mogu biti pokušaj Radulovića da se, nakon debakla na predsedničkim izborima, pozicionira kao vođa opozicije pred nove izbore. No, ukoliko zaista takav paralelni organ postoji, ovo prestaje biti pitanje reforme bezbednosnih službi i postaje klizav teren, po kojem se Srbija već kretala u periodu koji je kulminirao petooktobarskim promenama, a koji lako može proklizati u ozbiljne sukobe, pa i građanski rat. Sve zarad ograničenog uma, pohlepe i nemara.
[1] http://dostajebilo.rs/moji-susreti-sa-jankovicem/
[2] https://www.youtube.com/watch?v=NHo9gdcIDv0&t=1384s
[3] http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/page/tema-broja
[4] https://www.youtube.com/watch?v=UKpXaLHe1MM
[5] https://www.youtube.com/watch?v=6sAxHZu0LIk
[6] https://www.youtube.com/watch?v=9dxUoC88Wdo&t=1424s
[7] Informacije su najvećim delom preuzete iz knjige Dušana Pavlovića i Slobodana Antonića Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine, posebno od 124. do 140. strane.
[8] http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1256
[9] Vladimir Beba Popović je ovo izneo u razgovoru za emisiju Insajder.
[10] http://www.tacno.net/novosti/sra-popovic-inic-je-ubijen-da-bi-vojislav-kostunica-preuzeo-vlast/
[11] http://www.etrebinje.com/vijesti-sve/arhiva-tekstova-po-kategorijama/region/10680-vikiliks-boris-tadic-i-pokojni-miki-rakic-po-nalogu-cia-a-napravili-sns
Autor: Saša Mirković
O autoru: Programski direktor Centra za antiautoritarne studije. Student master studija sociologije i demonstrator na odeljenju za sociologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Višegodišnji društveni aktvista, suosnivač i bivši član izvršnog odbora Studenata za slobodu – Filozofski fakultet. Zainteresovan za međunarodne odnose i sociologiju politike.
