Kraj godine je, čini se, najbolji trenutak da se okrenemo iza i vidimo šta smo uradili. Kako smo počeli ovu godinu, šta smo radili tokom nje, a kako iz nje izlazimo i šta će nam od nje ostati u sledećoj ili sledećim. Lista je predugačka. Ne zna se, doduše, da li prevagu u toj mrtvoj trci odnose data obećanja, ili je pak trijumfovao spisak onih drugih. Onih koja nisu ispunjena. Lažna. Laka za varenje. Pogodna u dnevno – političke svrhe.
Uprkos tome što su savremenim hroničarima društva ruke napunjene još, sada nam već dalekog februara, i to licitiranjem između dva aduta naprednjaka, Vučića i Nikolića, kampanjom i predsedničkim izborima, protestima koji su ih pratili, zastrašivanjem studenata, progonom novinara i svih onih koji se usude da misle drugačije. Dodajmo tu i Makedonce i Francuze, sa sve izborima na Kosovu. Ali nije zgoreg pomenuti i Sinišu Malog i njegovu famoznu smenu. Dobro, mišljenja sam da će se tetka iz Kanade naljutiti ako je ne pomenem bar u jednoj rečenici.
I tako do, kao što vidite, beskonačnosti. Ovde se nikad ne spava, i ovde se u svakom trenutku, pa čak i dok pišem ove redove, sprema neki famozni scenario. No, ono što smo dobili na samom kraju godine, kao šlag na tortu ili, što zli jezici kažu, poslednji ekser u kovčeg, jeste set obrazovnih zakona kojim je Narodna skupština republike Srbije još jednom dokazala da je jednoglasna u jednom – nedopuštanju opoziciji (ma kakva ona bila) da se čuje njen glas.
Skupština Srbije početkom novembra usvojila je Zakon o dualnom obrazovanju. Prema mišljenju zakonodavca, dosadašnji model u kojem su učenici srednjih stručnih škola pohađali određeni broj časova praktične nastave nije dao neki rezultat kojim bismo se ponosili, te je dualno obrazovanje idealna zamena za, što se kaže, bajato i izanđalo školstvo. Međitim, pitanje svih pitanja jeste da li je nama u ovom trenutku, pored svih beda i zala sa kojima se suočavamo, bio neophodan jedan ovakav zakon? I zašto će svako ko se usudi da postavi pitanje koje se nameće po logici stvari biti proglašen stranim plaćenikom?
Situacija je isuviše jasna. Roditelji dece koja će tek upisivati srednju školu (Zakon počinje da e primenjuje od početka školske 2019/2020) ili bar veći deo njih, preokupiran je brigom za egzistenciju, te se postavlja pitanje da li su uopšte upoznati sa činjenicom da će njihova deca možda učiti školu u Srbiji na švajcarski način, što je već samo po sebi bolno. Nešto se ne sećam da je bilo ko od onih koji su učestvovali u donošenju Zakona poslao poziv roditeljima da se uključe u debatu o ovom bitnom pitanju. Nešto nalik unutrašnjem dijalogu o Kosovu, samo što se usuđujem da zamislim stvarni dijalog, a nek tek neki monolog koji je lagana uvertita za priznanje priznatog. Poenta priče, zavadi pa vladaj. Ili u ovom slučaju, skreni pažnju sa bitnog na golu egzistenciju i – udri.
Kao ideja našem Zakonu o dualnom obrazovnaju poslužili su zakoni tog tipa u državama koje su daleko iznad nas po bilo kojim kriterijumima. Nije potrebna fakultetska diploma kako bismo zaključili da ono što je slučaj u Švjacarskoj, Nemačkoj i Austriji, neće zaživeti u zemlji kao što je Srbija. Zapravo, možda i hoće. Ali ne na račun Srbije. Već kao ogranak kompanija koje dolaze iz ovih zemalja. Da prikupe ono što je ostalo.
Dualno obrazovanje je sistem kojim je predviđeno da se srednjoškolsko obrazovanje odvija u dva pravca: teorijskom nastavom i radom kod poslodavca. U praksi će to izgledati tako što će učenici određeni deo vremena provoditi u školi slušajući teorijsku nastavu, a drugi deo raditi u stvarnoj kompaniji. U tom kontekstu, naš zakon je identičan sa zakonima pomenutih zemalja.
Međutim, i ovaj zakon nas nije poštedeo činjenice da živimo u veoma nakaradnom sistemu. Ključna razlika između jednog dualnog obrazovanja u Srbiji i u Švajcarskoj je to što je cilj celog projekta u prvom slučaju (nešto poput naizgled primamljivih oglasa za praksu od koje odustanemo posle dva dana) razvijanje timskog duha, osećaja pripadništva kolektivu, odgovornosti i obaveza, dok je glavna stvar u drugom slučaju – dobijanje posla po završetku škole.
U Srbiji, dakle, nije cilj stvoriti radno sposobnog građanina koji će od onoga za šta se školovao moći da dobije siguran posao. Ogolimo li stvar još malo, videćemo da će ovakav sistem pogodovati isključivo velikim kompanijama čiji ćemo profit kao i do sada, praksa je pokazala, nositi na svojim grbačama. Kako? Pa tako što će poslodavci svake godine primati nove grupe učenika koji će u njihovim firmama biti 4 godine i posle toga biti ostavljeni kod najbližeg avio prevoznika. Đaci će za to vreme biti plaćeni 70 % minimalne cene rada, što je negde oko 90 dinara. I možda poenta svih poenti ovog zakona (koja naravno nije napisana), ovaj zakon će stvoriti ljude koji će se zadovoljiti ma kakvom platom koja se zove plata. Neka je i 1000 dinara, ali je imam. Jedino gore od toga da živiš u Srbiji je da te uče da ti je dobro sve dok ti daju mrvicu sa stola. Doduše, tek da ne budem toliko maliciozan, sa proklamovanih 50 % u nacrtu zakona, cena rada povećana je na 70 % minimalca u usvojenom Zakonu.
Jedna od prvih kompanija sa kojom je Ministarstvo potpisalo ugovor jeste Gorenje iz Valjeva. Sećate se, to je ona firma u kojoj se jedna radnica usudila da nažulja strpljenje predsednika Aleksandra Vučića.
Postavlja se i pitanje kakva je budućnost univerziteta? Osim što je ova oblast dovoljno devalvirana takođe nedavno usvojenim Zakonom o visokom obrazovanju, sistem dualnog obrazovanja predstavlja povod da se zapitamo koliki će broj učenika koji završe školu ovom modelu imati želju da nastavi dalje obrazovanje? Pretpostavka je da će daleko manji broj učenika koji idu u srednje stručne škole težiti statusu akademskog građanina.
Neosporno je da je našem školstvu neophodna reforma. U prilog tome govore brojna istraživanja. Prema Pisa testiranju, đaci u osnovnim školama u Srbiji sa znanjem kasne gotovo godinu dana za đacima iz, na primer, Hrvatske i Slovenije. A znanje i naučeno su glavni parametri na osnovu kojih se meri kvalitet školstva.
Uprkos činjenici da imamo loš sistem obrazovanja, koji je neefikasan, skup i nekvalitetan, iz koga ne izlaze zadovoljni ni učenici, niti nastavnici, mi smo se drznuli da menjamo sistem srednjoškolskog obrazovanja.
Primera radi, troškovi po jednom đaku u osnovnoj školi iznose oko 150.000 dinara. Još jedna bitna osobina našeg školstva je da se, uporedo sa smanjenjem broja učenika, povećava broj nastavnika koji nemaju pun fond časova.
Kao pokušaj rešavanja ovakve situacije, članovi Libertarijanskog kluba, predstavili su poslanicima u Narodnoj skupštini svoj program vaučerizacije, koji se ogleda u sledećem: država za svako dete izdvoji određenu sumu novca, roditelji sa tom sumom novca biraju u koju će školu upisati svoje dete (državnu ili privatnu) i na taj način se povećava efikasnost obrazovanja, dok se istvremeno smanjuju troškovi. Pritom, u ovakvom sistemu nema osnova za diskriminaciju, budući da svi u samom startu raspolažu jednakim resursima i podjednakim pristupom obrazovanju. Na ovaj način bi se stvorila konkurencija među školama te bismo za rezultat imali škole koje se trude da što više povećaju kvalitet svog rada, kako bi privukle veći broj učenika. Članovi Libeka predstavili su ovaj projekat narodnim poslanicima u martu 2015, pri čemu su neki od njih bili saglasni sa ciljem istog, da bi projekat u julu iste godine bio predstavljen tadašnjem ministru Verbiću, koji je pokazao interesovanje za dalje pregovoranje o ovom pitanju. Međutim, uprkos isnteresovanju i debatama koje su usledile, program vaučerizacije je sve do danas ostao – program.
Gostujući na tv N1, Akademik Dušan Teodorović rekao je da Zakon asocira na ideju da se Srbija napravi zemljom jeftine radne snage, odnosno da predstavlja marginalni oblik obrazovanja kojim se za velike investiture proizvide fah idioti.
Najzad, nije na odmet pomenuti i činjenicu da sam zakon drugačije gleda na učenike u Srbiji, u odnosu na zakone u ostalim zemljama. Primera radi, prema rečima trgovinske savetnice pri Ambasadi Austrije Erike Teoman Brener, u Austriji se na učenike ne gleda samo kao na puke učenike (kao što je to slučaj kod nas), već su oni zapravo i radnici u kompaniji sa svim beneficijama: imaju osiguranje, doprinose, garantuje im se da neće raditi prekovremeno. Kako dodaje savetnica, ovakav model jeste nešto manje od ugovora o radu, ali je svakako više od jedne obuke, od kakve govorimo u Srbiji, tim pre što đaci i nakon završetka obrazovanja, ako to žele, ostaju u kompanijama.
U međuvremenu, pre nego što Zakon o dualnom obrazovanju nađe svoje otelotvorenje u praksi, roditeljima ne bi bilo loše da pristupe svojoj deci na drugačiji način i pričaju o gimnazijama onako kako naš zakonodavac priča o dualnom obrazovanju. Možda uspeju, ima još vremena. Kad već ne mogu da pobegnu u neku Švajcarsku ili Nemačku.
Jer, samo u Srbiji prolazi reforma od “krova” ka “temelju”.
Dragi učenici, srećan rad!
Autor: Stefan Petrović
O autoru: Student treće godine novinarskog smera na Fakultetu političkih nauka sa interesovanjem za izučavanje međunarodnih odnosa. Autor tekstova u dnevnom listu „Danas“ i na portalima. I kad je gotovo, za mene, znaj, tek tad je počelo. Mišljenja da je od „sigurnog“ partijskog uhlebljenja poželjnije kritičko, slobodno i pluralističko društvo. Interesovanja: unutrašnja politika, spoljna politika, socijalna politika. Neprevaziđene teme: demokratija, tranzicija, egzistencija, izbori, nezadovoljstvo, (ne)poštovanje prava, raskorak između proklamovanog i (ne)učinjenog, sloboda, jednakost, otvorenost društva… Pravi derbi predstavlja drugi krug predsedničkih izbora. Studenti FPN-a najpre se školuju da postanu politikolozi. Političari su nešto drugo. Skoro izrodi…
