“I zaista, ne dolaze više ambasadori kako im volja. Sada se “ide njima na noge”. Potez premijerke Brnabić, predaja transkripta intervjua, koji je dala časopisu Blumberg, ambasadoru Ruske Federacije Aleksandru Čepurinu, svedočanstvo je uvaženosti i ugleda koji Srbija ima kod “najbližih prijatelja”, te najjasniji pokazatelj njenog položaja na svetskoj sceni.”
Dugo su se kao velika sramota “prošlih vlasti” i dokaz o poljuljanom suverenitetu Srbije navodile priče o agresivnim diplomatama zapadnih sila, sklonim nepoštovanju diplomatskih procedura i omalovažavanju čak i najviših predstavnika naše zemlje (kao dokaz se uzimaju i depeše Vikiliksa, recimo 06BELGRADE1959[1], ili pak intervju koji je Zoran Đinđić dao u Banjaluci 21. februara 2003.[2]). Uz to nezaobilazne su i kritike na račun izvršne i zakonodavne vlasti, gde se i jedna i druga vide kao ništa drugo do fasada iza kojih stoji mašinerija za udovoljavanje Zapadu, bilo u vidu prepisivanja i po skraćenoj proceduri prihvatanja zakona EU, bilo u vidu monitoringa MMF-a, čime je Srbija vraćena na onaj stadijum nezavisnosti koji je imala u drugoj polovini XIX veka, bez mogućnosti da proda i jednu jedinu svinju ako to ne dozvoli Austro-Ugarska. Od sadašnje vlasti smo dosta o ovome slušali, te uživali u izjavama o promenama koje slede. I zaista, ne dolaze više ambasadori kako im volja. Sada se “ide njima na noge”. Potez premijerke Brnabić, predaja transkripta intervjua, koji je dala časopisu Blumberg, ambasadoru Ruske Federacije Aleksandru Čepurinu[3], svedočanstvo je uvaženosti i ugleda koji Srbija ima kod “najbližih prijatelja”, te najjasniji pokazatelj njenog položaja na svetskoj sceni. Ali nam govori i da se premijerka ne snalazi u novom ambijentu. No, to ne treba da čudi, jer se niko ne može snaći u tako nakaradnim uslovima. Besmisao spoljnopolitičke orijentacije se odražava na njen položaj, a da sama nije učestvovala u formulisanju iste.
Ipak, nije ovo nov problem. Osvrnemo li se na period vlasti DS-a naići ćemo na politiku četiri stuba, grandiozno zamišljenu, u svim pravcima usmerenu spoljnu politiku koja nam je donela, pogađajte tri puta – ništa. Sa druge strane, na konferenciji „Evropa u više brzina – zapadni Balkan u rikvercu?“ u organizaciji Centra za spoljnu politiku, održanoj 30.6. u hotelu Metropol, Ivica Dačić je u svojoj video-poruci[4] istakao potrebu da se, pored očuvanja stabilnosti i mira u regionu, nastavka EU integracija i očuvanje odnosa sa Ruskom Federacijom i Kinom, obnove i odnosi sa “tradicionalnim prijateljima” iz perioda SFRJ, zemljama Afrike, Azije i Latinske Amerike. Plemenit je to cilj, i ja ne kažem da Srbija ne treba da širi mrežu saradnje i razmene u svim oblastima, međutim ne mogu da pobegnem od utiska da je jedina konstanta u periodu od 2000. do danas upadljivo odsustvo razrađenog, preciznog i konstruktivnoj kritici izloženog puta. Sve što se da primetiti je insistiranje na “evropskom putu” i prijateljstvu sa svima. Ali šta kada taj put i tradicionalna prijateljstva dođu u konflikt? Odgovor je, prvobitno, dala Ana Brnabić u razgovoru za Blumberg[5], međutim odmah ga potom menjajući i time jasno otkrivajući stadijum do kojeg je ova država došla.
Postoji doduše kontinuitet u naporima predsednika SNS-a i države Aleksandra Vučića na spoljnopolitičkom planu i nivou organizacije stranke – spajanje nespojivog. Poput spomenute logike u pogledu međunarodnih odnosa, tako se i stranka nastoji organizovati kao opštenarodna, otvorena za liberale, komuniste, nacionaliste, internacionaliste, itd. I sudeći po rezultatima izgleda da ova logika funkcioniše. No, takav uspeh neće biti moguć u spajanju Istoka i Zapada. Jer dok se na unutrašnjem planu susreće sa osiromašenim narodom, velikog potencijala, ali i još veće utučenosti pesimizmom proizišlim iz materijalnog i duhovnog uništenja, kroz godine nakaradne uprave i uvek “čvrstom rukom” vođene državne intervencije (iako se insistira na tome da nam baš to fali, ali nikako da tako nešto dobijemo), na spoljašnjem planu se nosi sa gromadama za koje nema kapacitete, a to potom Srbiji donosi obaveze bez koristi, kako prema Zapadu, tako i prema Istoku (mada, kako čujem, možda bude nečega za dve, najkasnije tri godine). Može da deluje čudno što sam prešao na Aleksandra Vučića, ali dovoljno je baciti ovlašni pogled na njegov intervju za Nedeljnik[6], kako bi se stekao uvid u to ko je ključna ličnost na domaćoj političkoj sceni. Već na prvo pitanje, koje se odnosilo na novu premijerku, predsednik Vučić njene dužnosti svodi na očuvanje onoga što je on napornim radom postigao. I ne samo to, već potvrđuje (prethodno pokušavši da opovrgne) iskaz Zorane Mihajlović o podeli zaduženja između Brnabićeve i Dačića, gde će se ona baviti ekonomskim, a on političkim pitanjima (jer to je “logično”). Uz činjenicu da je premijerka nestranačka ličnost, a i verovatno ne baš popularna među kadrovima najjače stranke, pa da time pretnja unutarstranačkog cepanja na pro-predsednik i pro-premijer tabor neće biti problem, te da će sarađivati sa Dačićem u vršenju svojih dužnosti, nije teško zaključiti gde će moć biti koncentrisana.
Vratimo se nazad na prethodno razmatrano, tj. spoljnopolitičko usmerenje Srbije i transkript. Na pitanje televizije N1[7] o mišljenju povodom ovog događaja predsednik Vučić je rekao da nije upućen, kao i da ga to ne interesuje, jer zna šta premijerka misli i želi, kao i na kom putu je Srbija. Međutim, uz dužno poštovanje, moj problem je što ja to ne znam, niti mogu da razumem (a verujem da nisam jedini). A time dolazimo do ključnog problema, koji se ne odražava samo na spoljnu politiku. Radi se o svođenju onoga što nazivamo država, a što bi trebalo da se odnosi na teritoriju, sa jasno određenim granicama, stanovništvo na toj teritoriji, kao i vlast (proizišlu, u demokratskim okvirima, iz volje stanovništva) koja upravlja tom teritorijom, a koja bi trebalo da podrazumeva čitav niz funkcija i institucija koje se koordinišu, te međusobno nadziru i ograničavaju, na prezime – Milošević, Tadić, Vučić ili bilo koje drugo. Nije sporno da individue mogu raspolagati fantastičnom energijom, znanjem i veštinom, da svoj autoritet vođa može iskoristiti za sprovođenje elemenata demokratske politike, već to što se u uslovima odsustva mehanizama kontrole i sankcije možemo osloniti samo na njegovo poštenje ili dobru volju, što se u uslovima odsustva funkcionalne podele vlasti, institucija demokratske ustavne države i meritokratskog principa lišavamo pozitivnog, kumulativnog efekta dejstva kreativnog potencijala kojim stanovništvo ove zemlje raspolaže, već i što sasvim sigurno možemo tvrditi da ono prezime koje sledi trenutno vladajućem neće nastaviti putem kojim smo se dotle kretali. Ne obavezuje ga i ne usmerava cilj koji se želi postići ili kontrolorski rad medija, civilnog sektora, sudstva, itd, već samo želja da se sopstvena slika u zvezde okuje, a usput i sebi vernima zarada obezbedi. Dovoljno je veliko iskustvo Srbije sa takvim osobama, da bi mogli da zaključimo da nam čvrsta ruka neće doneti ni poštenje ni kontinuitet, pa na kraju ni plod. A čak i kada bi poštenja bilo, upozoravajuće odzvanja misao Miltona Fridmana da koncentrisana moć nije bezazlena usled toga što su namere onih koji je koncentrišu dobre.
Stoga zajkjučak mora biti sledeći. Ne interesuje nas šta Vi znate ili želite. Interesuje nas precizan, potpun i javno izložen plan spoljnopolitičkog usmerenja naše zemlje. Želimo da kritikujemo što je loše i da podržimo što je ispravno. Ako Vas interesuje moje mišljene, ono je prosto – Srbija je Zapad, samo to može i biti. No, to ne znači da treba pristajati na bilo šta što se postavi pred nju, niti da se treba zakrviti sa nekim drugim, jer nam to tako neko kaže. To takođe ne znači da zagovaram ulazak u EU ili NATO, daleko od toga. Mislim na filozofiju liberalne demokratije i njene proizvode (iako ona nije jedino što je Zapad proizveo, ali jeste pobednička i, iskustvo pokazuje, ispravna filozofija). To treba da budu aršini spram kojih će Srbija formulisati svoju spoljnu politiku, vodeći se sopstvenim interesima i vrednostima, a ne neodgovornošću pojedinaca na vlasti ili zastrašivanjem o bezalternativnosti i genetskom sklonošću haosu na “brdovitom Balkanu”, niti zamazivanjem očiju mitologizovanim predstavama večnog prijateljstva i srodnih duša. Jer ono što ovim drugim dobijamo je sedamnaest godina državnog puta ka EU čiji je jedini proizvod opadanje popularnosti iste (pri čemu treba istaći da drugi izvor ovog pada leži u samoj EU) ili situaciju u kojoj premijerka jedne, navodno suverene zemlje, mora da se pravda ambasadoru druge zemlje zbog politike koju želi da vodi. Šta li nam u ovom trenutnku iskustvo sa Sretenjskim ustavom znači? Činjenice nam takođe govore i da u odnosu sa velikanima samostalno nemamo nikakve šanse, te da možemo i da učimo od drugih o tome kako sve te izazove rešiti. Ja bih počeo od Višegradske grupe.
[1] https://archive.org/stream/06BELGRADE1959/06BELGRADE1959_djvu.txt
[2] https://www.youtube.com/watch?v=a4__F3im7o0&t=1217s
[3] http://rs.n1info.com/a281360/Vesti/Vesti/Ana-Brnabic-predala-Cepurinu-transkript-intervjua-za-Blumberg.html
[4] https://cfp.org.rs/2017/07/06/video-zapis-konferencije-evropa-u-vise-brzina-zapadni-balkan-u-rikvercu/
[5] https://www.bloomberg.com/news/articles/2017-07-03/serbia-will-pick-eu-over-russia-if-made-to-choose-premier-says
[6] http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/vucic-za-nedeljnik-imam-i-u-porodici-ljude-koji-su-bili-protiv-ane/
[7] http://rs.n1info.com/a281592/Vesti/Vesti/Aleksandar-Vucic-o-Ani-Brnabic-i-transkriptu.html
Autor: Saša Mirković
O autoru: Programski direktor Centra za antiautoritarne studije. Student master studija sociologije i demonstrator na odeljenju za sociologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Višegodišnji društveni aktvista, suosnivač i bivši član izvršnog odbora Studenata za slobodu – Filozofski fakultet. Zainteresovan za međunarodne odnose i sociologiju politike.
[/fusion_text][/fusion_builder_column][/fusion_builder_row][/fusion_builder_container]
