Ne dešava se često da oko nekog slučaja, javnost bude gotovo nepodeljena. Poslednji takav, nakon petogodišnjeg procesa, okončan je u februaru ove godine oslobađajućom presudom. Mirno porodično veče u domu Bogeskih je pre pet godina, u maju 2013. narušio osuđivani provalnik Vladimir Manić. Primetivši upad u stan, supruga Bogeskog je čak u dva navrata zvala policiju. Braneći sebe, svoju porodicu i dom, naoružan kuhinjskim nožem, Bogeski je Maniću zadao smrtonosne rane.
Krug – delo, žrtva i počinilac za policiju bio je dovoljan da Bogeski provede mesec dana u pritvoru, a za Tužilaštvo da podigne optužnicu zbog prekoračenja nužne odbrane. Čim je slučaj dospeo u novine, organizovana je on-line peticija za Saškovo oslobađanje i izmenu zakona o samoodbrani koju je potpisalo skoro 40.000 ljudi. Nakon mesec dana pritvora, dvogodišnje zabrane napuštanja teritorije Republike Srbije i procesa koji je trajao pet godina, Bogeski je oslobođen optužbe za prekoračenje nužne odbrane u samoodbrani. Ipak, ni ovaj slučaj koji je privukao veliku pažnju javnosti i gotovo nepodeljeno mišljenje o krivici, nije doprineo zakonskim izmenama kojima bi se omogućilo pravo zaštite privatne svojine.
U rukama stanovnika Srbije ima 3.050 miliona komada oružja, što Srbiju čini državom čiji je svaki drugi stanovnik naoružan. Upotreba tog naoružanja u samoodbrani i zaštiti privatne svojine, u slučaju ljudskih žrtava i ukoliko provalnik nije bio naoružan, tretira se kao krivično delo prekoračenja nužne odbrane. Bogeskom je prvobitno pretila zatvorska kazna od 15 godina. Ukoliko je politizacija i privatizacija policije dovela do toga da, pod izgovorom nedostatka resursa i kapaciteta, policija ne može da omogući ispunjenje svoje osnovne funkcije – zaštiti građane, zbog čega se to pravo ne bi dalo građanima samim? Kakve bi bile moguće zloupotrebe liberalizacije zakona o samoodbrani?
O tim i drugim pitanjima razgovaralo se na tribini održanoj 21. maja na Fakultetu političkih nauka, koju su organizovali Studenti za slobodu. Jedan od zaključaka tribine na kojo je učestvovao ekonomista i narodni poslanik Aleksandar Stevanović je i to da će samo mogućnost upotrebe oružja u samoodbrani doprineti oprezu kriminalaca i nasilnika. Odnosno, drugačijoj proceni potencijalne štete u pljački. Postojeći zakonski okvir na izvestan način štiti provalnike, što kriminal čini isplativom praksom sa malim rizikom po život. Rizikovati život u provali, smatraju učesnici tribine, doprinelo bi odustajanju od provala i manjoj stopi ugrožavanja imovine. Razgovarali smo o tome se Aleksandrom Stevanovićem.
CAAS: Na koji način bi se predupredile potencijalne zloupotrebe civilnog hapšenja i kakve bi, po vašem mišljenju, te zloupotrebe mogle da budu?
Aleksandar Stevanović: Zloupotrebe su uvek moguće, ali ako zakonom jasno definišete šta je preduslov da se desi civilno hapšenje – zakon treba da definiše i koje su konsekvence ako radite civilno hapšenje mimo neophodnih preduslova. Dakle, stvar je toga koliko kvalitetno napravite zakon. Naravno, uvek ostaje problem sa našim sudskim sistemom ali to je nešto drugo. Ne možete praviti zakon sa pretpostavkom da sud neće znati primeniti na pravi način ili da će procesi trajati nerazumno dugo.
CAAS: Kad već govorite o primeni zakona, naše iskustvo nam pokazuje da umemo da napravimo zakon ali da ga relativno loše primenjujemo, odnosno da je njegova implementacija često problem. Šta bi ovaj zakon činilo drugačijim?
Aleksandar Stevanović: Ne možete odustati od donošenja zakona, bilo da su jako dobri ili bilo da su prihvatljivo dobri, samo zbog toga što smatrate da u praksi neće biti primenjeni. Ako ste u zakonodavnoj vlasti, vaša aktivnost jeste da pripremite dobre zakone i da ih doterate u završnom delu zakonodavnog procesa. Možda, za promenu, što trenutno nije praksa i da kontrolišete izvršnu vlast. Na to imate pravo, ali to kod nas u praksi ne funkcioniše baš najbolje. Svedeno je na formalnost – izvršna vlast pošalje izveštaj a naša Skupština je trenutno takva da većina uglavnom sve aminuje i jako je srećna time kako izvršna vlast radi. Ponekad je u stvari pitanje – ko koga bira.
CAAS: Tokom tribine ste rekli da treba ići na one aspekte zakona oko kojih postoji izvesna podrška u društvu. Šta bi, po Vašem mišljenju, moglo da doprinese uvećanju podrške za celu ideju instituta samoodbrane?
Aleksandar Stevanović: Mislim da je dovoljno ono što već jeste većinski stav u Srbiji. Potpuno sam siguran u to da većina u Srbiji i jeste za to da imate pravo na samoodbranu na način na koji je to predloženo u zakonu. A rešenje je da jednostavno imate kampanju. Činjenica jeste da većina ljudi jeste za nešto, ali da im to nije veoma bitno čini ceo proces veoma komplikovanim da uspe. Dakle, potrebno je ljudima objasniti da im je to mnogo bitnije nego što misle u datom momentu.
CAAS: Na čemu se temelji argumentacija podrške institutu samoodbrane? Ukoliko pogledamo, recimo, SAD gde takav institut postoji ali uprkos tome imate stabilnu stopu kriminala. Mogućnost samoodbrane, čini se, ne doprinosi smanjenju stope kriminala. Da li je opravdano očekivati da će naoružani pojedinci, ljudi koji imaju pravo da oružjem brane svojinu, uticati na pad stope kriminala?
Aleksandar Stevanović: Radi se o kulturološkim razlikama. Ipak, mislim da će uticati iz prostog razloga što vam neće biti lako da se opredelite da se bavite kriminalom, znajući šta može biti potencijalna konsekvenca. Porediti Srbiju i SAD je drugačije, jer SAD su nastajale na način na koji su nastajale i ima konstantni priliv stanovništva koji nije domicilno i koji se teže uklapa u društvo kolikogod da je Amerika široka i velika. Srbija je potpuno drugačija. Srbija nema te slabosti koje imaju SAD, a mogla bi otkloniti neke slabosti koje postojeće rešenje nužne samoodbrane proizvodi. Nije tu reč o stotinama slučajeva godišnje, ali je tragično i da 20 ili 30 ljudi godišnje ima probleme zbog postojećeg instituta nužne samoodbrane.
