“Vansi sigurno ništa protiv ne bi imao da beogradski aerodrom bude jedini koji u Srbiji radi, a na tom putu mu stoji “Konstantin Veliki”.”
Može biti da je došao na dnevni red kao dobra anestezija za kosovsko koprcanje, ili za neki sličan marifetluk epskijeh razmera. Međutim, neko se zaigrao u svojoj računici. Treba skinuti kapu činjenici da je, suprotno očekivanju onih na vrhuški, niški aerodrom postao tema broj jedan u Srbiji. Nimalo prijatna ni za vlast, niti za narod, ova epizoda nažuljala je i jedne i druge, a čini se da je prvima još teže.
Povinuvši se državnoj vlasti, gradski čelnici Niša usvojili su preporuku Vlade Srbije da Grad Niš prenese imovinu, osnivačka prava, sertifikate i ugovore aerodroma “Konstantin Veliki” državi. Po sistemu svi smo naši, samo jaši, uz opasku da je sve u interesu građana Niša i da je niški aerodrom neodrživ bez državne pomoći. Sve to uprkos podacima koji jasno govore da se za nekoliko godina broj putnika povećao sa 1335 koliko je prošlo u 2014. na 331.582 u godini za nama.
Naravno, bez reči o tome da je upravljanje beogradskim aerodromom “Nikola Tesla” dato u ruke francuskom “Vansiju” koji, bajdvej, kao većinski vlasnik firme koja je koncesionar prištinskog aerodroma, upravlja i ovim aerodromom. A niški između njih – kao siroče. Velika je verovatnoća da je Vansiju proradio materinski instinkt, ili bar – onaj maćehe. Zbog toga što primenjuje poznati model poslovanja na ovim prostorima. Kao i sve druge kompanije. A sumnju podgreva činjenica da ugovor o koncesiji još uvek nije objavljen. I pitanje je hoće li biti. Ikada.
Na nekoliko održanih protesta, građani su jasno pokazali da se protive ovakvom velikodušnom poklonu, dočekavši i ministarku saobraćaja Zoranu Mihajlović u “svečanoj” atmosferi, ali i poručivši Aleksandru Vučiću da leti do Merkelove od Niša jer je, kažu, jeftinije.
Sednica na kojoj je trebalo da se glasa o ustupanju aerodroma je odložena, ali ne i protivljenje Nišlija ovom “poklonu”. Najažurniji od njih, Miloš Bošković, član inicijative “Ne damo niški aerodrom” i bivši poslanik DJB.
Skupštinsko zasedanje na kojem je trebalo da se odluči o sudbini aerodroma odloženo je do daljnjeg, uz obrazloženje da pojedinci i interesne grupe dezinformacijama urušavaju kredibilitet grada Niša. Pripadate pojedinicima ili se iza vas krije neka interesna grupa?
Da, ja pripadam interesnoj grupi, a ona se zove “građani Niša”. Interes svih Nišlijki i Nišlija je da aerodrom ostane u vlasništvu grada. Ne postoji nijedan opravdan razlog da aerodrom menja vlasništvo.
Pokret “Ne damo niški aerodrom”, koji pored mene čine i “Nacionalna koalicija za decentralizaciju”, “Proaktiv” i udruženje “Pokret slobodnih stanara” se ne služi dezinformacijama, već isključivo činjenicama koje su opšte poznate, poput one da se aerodrom gradio iz samodoprinosa građana, da ga niko nije hteo kada je loše radio, a da se interesovanje naprasno javlja sada kada posluje sjajno, ali i kada beogradski aerodrom odlazi u ruke koncesionara.
Vidite li u položaju niškog aerodroma, smeštenog između beogradskog, kojim upravlja Vansi, i Prištinskog, kojim upravlja francuska kompanija čiji je većinski vlasnik Vansi, smetnju za dalje „vansiranje“ ovdašnjeg avio saobraćaja?
Nakon dolaska koncesionara u Beograd, definitivno da. Niš bez ikakve sumnje oduzima putnike i prištinskom, a i beogradskom aerodromu. Ali, to je sasvim normalna stvar u Evropi i uopšte ne bi trebalo biti čudno kada se aerodromi u jednom regionu međusobno takmiče. Nažalost, slobodno tržište je mahom nepoznanica na teritoriji Srbije, gde i dalje u mnogim oblastima imate monopole. U ovom slučaju, Vansi sigurno ništa protiv ne bi imao da beogradski aerodrom bude jedini koji u Srbiji radi, a na tom putu mu stoji “Konstantin Veliki”.
Građani su 10. aprila simbolično glasali „protiv poklanjanja aerodroma državi. Koliko su oni informisani i upoznati sa mogućim epilozima ove priče, ali i svesni važnosti „izlaska na ulicu“?
Masovnost protesta govori u prilog tome da građane ova tema jako muči i da su dosta dobro upoznati sa problematikom. Ljudi su se još bolje informisali kada smo prvim protestom uspeli da skrenemo pažnju gotovo svih većih medija širom zemlje.
Što se tiče epiloga i samih protesta, tu su bitne dve stvari: prvo, da se ova odluka donosi u Nišu, na sednici Skupštine Grada. Dakle, Nišlije odlučuju o tome. Drugo, protesti treba da traju, ali ne svakog dana, kako se ne bismo umorili, već treba biti spreman za svaku sednicu i sačekati odbornike ispred skupštine, kako bi dobro razmislili koga predstavljaju i u čije ime glasaju.
Da li bi članstvo koje ste imali u pokretu DJB unekoliko pomoglo oko organizovanja protesta?
Proteste organizuje pokret “Ne damo niški aerodrom” koji je do sada imao dovoljno kapaciteta da izgura sve što smo planirali od akcija. Nemamo saradnju ni sa jednom partijom, pa ni sa DJB, ali su svi političari i članovi partija dobrodošli na proteste kao građani.
Koliko su važne podrške ostalih inicijativa i grupacija, poput inicijative Ne da(vi)mo Beograd, ili Lokalnog fronta?
One su važne jer doprinose našoj vidljivosti u njihovim sredinama. Takođe, jako puno znače i iskustva koja oni imaju u borbi u svojim gradovima, a koja i mi možemo da iskoristimo ovom prilikom.
Vaš pokret je pre za studiju kojom bi se utvrdilo da li je zaista potrebno “podržaviti” aerodrom, nego li za referendum. Koliko je verovatno da ova ideja bude otelotvorena u stvarnosti?
Bilo bi sjajno kada bismo dobili studiju, urađeno od strane nezavisnih stručnjaka, o tome šta je najbolje uraditi sa niškim aerodromom, ali sam poprilično siguran da od toga neće biti ništa. Jedan razlog za takav ishod je taj što je ovo zapravo politička odluka, nema baš veze sa ekonomskim indikatorima. Drugi je što bi ta studija najverovatnije pokazala ono što vlasti ne bi nikako išlo u prilog.
Da li je bilo poziva sa nepoznatih brojeva od kada su počeli protesti, ili bilo kakvog drugog narušavanja Vaše bezbednosti i integriteta?
Nije bilo i nadam se da neće biti. Ovo je borba oko koje trenutno postoji jako veliki konsenzus. Mislim da su čak i oni koji uvek glasaju za Vučića, protiv toga da Niš pokloni aerodrom Republici. To nam daje na težini, a verujem i da odvraća vlastodršce od prljave igre. Na kraju krajeva, čak i kada bi krenuli tako nešto da rade, mnogo brojeva telefona bi morali da okrenu, jer sam ja samo jedan šraf od mnogo u organizaciji koja trenutno vodi proteste.
Autor: Stefan Petrović
O autoru: Student treće godine novinarskog smera na Fakultetu političkih nauka sa interesovanjem za izučavanje međunarodnih odnosa. Autor tekstova u dnevnom listu „Danas“ i na portalima. I kad je gotovo, za mene, znaj, tek tad je počelo. Mišljenja da je od „sigurnog“ partijskog uhlebljenja poželjnije kritičko, slobodno i pluralističko društvo. Interesovanja: unutrašnja politika, spoljna politika, socijalna politika. Neprevaziđene teme: demokratija, tranzicija, egzistencija, izbori, nezadovoljstvo, (ne)poštovanje prava, raskorak između proklamovanog i (ne)učinjenog, sloboda, jednakost, otvorenost društva… Pravi derbi predstavlja drugi krug predsedničkih izbora. Studenti FPN-a najpre se školuju da postanu politikolozi. Političari su nešto drugo. Skoro izrodi…
