Kao što bi se i očekivalo, ogroman potencijalni gubitak ljudskih života i rizik od teške ekonomske disrupcije, uslovili su da se medijsko pokrivanje pandemije COVID-19 prevashodno fokusira na njene kratkoročne uticaje na zdravlje i privredu. Ipak, kad-tad ćemo morati da počenemo da razmišljamo i o dugoročnijim posledicama ovog virusa, posebno u sferi politike, a literatura društvenih nauka ukazuje na postojanje pozitivne korelacije između rasprostranjenosti bolesti i jačanja autoritarno-nacionalističkih političkih stavova.
Ova teza bi mogla da ima značajne posledice po kontinentalnu Evropu gde se nekoliko država u epicentru zaraze i sa predstojećim parlamentarim izborima već neko vreme suočava sa rastom podrške autoritarnim i nacionalističkim partijama. Mogućnost približavanja tri najjače evropske ekonomije (Nemačka, Francuska i Italija) autoritarno-nacionalističkoj politici i ugrožavanja liberalnog konsenzusa u okviru najvećeg svetskog ekonomskog bloka znači da pandemija COVID-19 može imati značajne političke posledice širom sveta u narednih nekoliko decenija.
Sama teza ima dva osnova. Prvi su rezultati istraživanja koji ukazuju na to da u prisustvu zaraznih bolesti jačaju autoritarno-nacionalističke tendencije kako kod pojedinaca, tako i kod celokupnih društava. Drugi osnov potkrepljuje ovu tezu objašnjavajući da pojačano prisustvo zaraznih bolesti dovodi do pojačane “osetljivosti na gađenje” – psihološki termin koji označava veću verovatnoću da će neko iskusiti gađenje i čije prisustvo umanjuje uticaj onih crta ličnosti koje su u pozitivnoj korelaciji sa liberalnim pogledom na svet. Ako je pomenuto tačno, čini se verovatnim da će pandemija COVID-19 uzrokovati dodatno jačanje autoritarno-nacionalističkih partija.
Dokazi u prilog veze između “rizika od patogena” (psihološki termin za povećanu šansu zaraze nekom bolešću) i autoritarno-nacionalističkih pogleda na svet tiču se i kratkoročnih i dugoročnih ideoloških razlika i nadilaze državne i kulturne granice. Istraživanje iz 2013. godine vršeno sa namerom da preispita postojeću literaturu na ovu temu, našlo je empirijske dokaze za tezu da se razlike u prisustvu autoritarne vlasti između različitih društava, delom mogu objasniti na osnovu ekološke varijacije u prisustvu parazita koji izazivaju zarazne bolesti. Ova korelacija je važila za pojedince iz 30 različitih društava, nezavisno da li su ona moderna industrijska ili lovačko-sakupljačka. Važno je dodati da je kod ljudi suočenih sa rizikom od patogena gotovo odmah dolazilo do povećanja autoritarno-nacionalističkih tendencija.
Kao i ostale opservacije ljudskog ponašanja, vezu između rizika od bolesti i jačanja autoritarnog nacionalizma najbolje je razumeti u evolutivnom kontekstu. Kroz milenijume oblikovanja ljudskog ponašanja evolucijom, naša vrsta se vodila principom konstatnog balansiranja između otvorenosti za nove prilike i ublažavanja rizika od parazita i na osnovu njega određivala svoj odgovor na promenjive društvene norme i pitanja vezana za interakciju sa autsajderima.
Nove prakse, ili sama interakcija sa autsajderima mogu dovesti do inovacija i trgovine. No, isto tako mogu dovesti i do slabljenja tradicionalnih praksi koje su održavale čistoću i kao i povećati potencijalnu izloženost novim bolestima. Iz ove perspektive, jačanje političkog konzervativizma deluje kao logičan evolutivni odgovor na pojačan rizik od infektivnih bolesti.
Čini se da kako kod društava, tako i kod pojedinaca, pojačan rizik od infektivnih bolesti može imati uticaj na osobine ličnosti koje onda utiču na političke stavove. U vreme ovakvog rizika, naše pojačano gađenje umanjuje uticaj “otvorenosti za nova iskustva” koja je inače u pozitivnoj korelaciji sa načelima liberalizma i negativnoj korelaciji sa autoritarno-nacionalističkim stavovima (ova veza važi i na nivou ideologije, kao i na nivou stavova povodom pojedinih političkih pitanja i na nivou partijskih preferencija). Istorijski rizik od patogena tako utiče na nivo političke autoritarnosti jedne zemlje, kao i na društveni konformizam. Čak i kratkoročni rizik ove prirode često može odvesti populaciju dalje od liberalizma, a bliže autoritarnom nacionalizmu.
Teza o evolutivnom balansiranju između liberalizma i umanjivanja rizika od infektivnih bolesti vrlo je korisna za potrebe objašnjavanja konzistentne serije pobeda liberalnih politika, posebno u Evropi. Zdravija i bogatija Evropa je uvek težila ka otvorenijim politikama (jedinstveno EU tržište, Šengenska zona, pluralistička demokratija i liberalni individualizam), a ostatak sveta, to jest, makar delovi pod niskim rizikom od infektivnih patogena, pratili su sličan obrazac. Ova kombinacija konstatnog smanjivanja pretnji i jačanja liberalizma, dodatno pospešena komplementarnim trendovima poput urbanizacije i porasta nivoa obrazovanosti, naterala je konzervativnog autora Eda Vesta da u svojoj knjizi Mali ljudi na pogrešnoj strani istorije oplakuje trend po kome “budućnost deluje progresivistički, a poraz (konzervativizma) kao neupitan, kao deo luka istorije koji nepovratno vodi do progresivističke utopije u kojoj će konzervativizam završiti u istorijskoj kanti za smeće”.
Zaista, deo ljudi na Tviteru tvrdi da će pandemija COVID-19 još dodatno osnažiti pomenuti “luk istorije” pošto će disproporcionalno pobiti pretežno starije glasače. Isti ljudi takođe tvrde da će konzervativni politički lideri širom sveta (poput Skota Morisona u Australiji, Donalda Trampa u Americi i Borisa Džonsona u Ujedinjenom kraljevstvu) pretrpeti političku štetu jer će biti kažnjeni što su bili na vlasti u vreme same pandemije, nezavisno od toga kako budu reagovali na krizu (iako ljudi koji prave ovakva predviđanja uglavnom smatraju da je reakcija pomenutih ljudi na krizu bila loša).
Avaj, čini se da društvene nauke predviđaju upravo suprotno, makar na srednje i duge staze: najverovatnija politička posledica pandemije će biti upravo jačanje autoritarnog nacionalizma. To je upravo ono što se desilo nakon pandemije Španske groznice 1918-1920.
Ta pandemija je bila jedna od najgorih u istoriji, odnevši oko 50 miliona ljudskih života. Usled činjenice da je došla na kraju Prvog svetskog rata i u vreme burnih događaja poput Oktobarske revolucije i hiperinflacije u Vajmarskoj Nemačkoj, teško je izolovati njen poseban uticaj na politiku. No, u godinama koje su joj sledile, Amerika (koja je pretrpela 675.000 smrtnih slučajeva) usvojila je politiku međunarodnog izolacionizma i visokih tarifa, ekstremna desnica je zabeležila značajan porast u Evropi, a u Japanu koji je dosta propatio od bolesti, pojavio se fašizam. Iako je Britanija dobila svoju prvu laburističku vladu 1924, Liberalna partija i sa njom povezana ideologija nestala je tako munjevito da je 1935. Džordž Dandžerfild objavio knjigu sa naslovom “Čudna smrt liberalne Engleske”. Pandemiju Španske groznice sledilo je globalno okretanje od liberalizma ka autoritarnom nacionalizmu.
Italija je verovatno najbolje mesto za početak razmatranja kako će pandemija COVID-19 promeniti Evropsku i globalnu politiku. Ova zemlja je sa ubedljivom pobedom populističke desnice na parlamentarnim izborima 2018, već osetila punu snagu političkih previranja u poslednjih nekoliko godina. Već postojeći osećaj Italijana da u odnosu sa EU izvlače deblji kraj, zajedno sa decenijama ekonomske stagnacije i bivanjem na frontu skorašnje migranske krize, dodatno je pojačan percepcijom da ih je EU ostavila na cedilu tokom aktuelne pandemije COVID-19.
Vođa populističke desnice, Mateo Salvini, iskoristio je ovu priliku da progura svoju autoritarno-nacionalističku retoriku, iskoristivši izbijanje virusa za poziv na čvršće granice i tvitovao: “Kada je Evropa bila u neprilici, Italija je uvek davala… Sada kada mi tražimo pomoć, sve ostale zemlje počinju da zatvaraju svoje granice.” Reakciju Italijana je teško proceniti, ali je jasno da italijansko vojno vazduhoplovstvo nosi italijansku trobojku dok leti, a ne zastavu EU, kao i da ljudi sa terasa u toku karantina pevaju italijansku himnu, a ne evropsku Odu radosti. Ovakav razvoj događaja se može pokazati kao plodno tle za Salvinijevu kampanju za predstojeće izbore.
Ako se sa treće najveće evropske ekonomije okrenemo ka drugoj, videćemo da i u Francuskoj pred predsedničke izbore 2022. jačaju populističke tendencije. Marin Le Pen, vođa desničarskog Nacionalnog Fronta (Rassemblement national), preuzela je vođstvo u istraživanjima javnog mnjenja nakon što je podrška Makronu počela da opada sledeći proteste Žutih prsluka. Počela je sa svojom kampanjom u kojoj tvrdi da će okončati nasilje i haos dok se poziva na patriotizam i pre nego što je pandemija došla u Evropu. Od početka izbijanja COVID-19, kao i Salvini, iskoristila je priliku da pozove na ukidanje EU sistema otvorenih granica.
Čak i u najačoj evropskoj ekonomiji i stožeru okupljanja EU, Nemačkoj, čini se da vlada visok rizik od političke disrupcije nakon COVID-19 pandemije. Desničarskoj Alternativi za Nemačku (Alternative für Deutschland) porasla je popularnost na prethodnim izborima, posebno na siromašnijem istoku zemlje. Sa izborima zakazanim za oktobar 2021, vladajuća Demohrišćanska unija (Christlich Demokratische Union Deutschlands) je ugrožena na saveznom nivou od strane porasta popularnosti AfD-u, što je izazvalo sumnje u partijsko vođstvo i najverovatniju kandidatkinju za kancelarku. Sa 15% koliko istraživanja javnog mnjenja daju AfD, vođa ove partije u nemačkom parlamentu iskorisio je priliku da za pandemiju COVID-19 okrivi “dogmu otvorenih granica”. Goldman Saks se složio sa procenom kancelarke Merkel da će 70% Nemaca biti zaraženo virusom. Posledice nacionalnog i globalnog karantina, najverovatnije će najteže pogoditi ekonomiju baziranu na izvozu, izrazito zavisnu u odnosu na globalne robne tokove i panevropsku trgovinu.
Primarne i sekundarne ekonomske posledice virusa takođe mogu ponuditi plodno tle za evropske autoritarne nacionaliste. Populisti su istorijski uglavnom profitirali od ekonomskih padova, posebno od depresija kakve će najverovatnije uslediti u zemljama koje su najjače pogođene virusom. U Švedskoj, desničarske Švedske demokrate već vode u istraživanjima javnog mnjenja pred izbore 2022, a u Grčkoj (gde su izbori zakazani za 2023.) populisti sa anti-EU retorikom beleže izborne uspehe već skoro deceniju. Čak i u zemljama koje virus nije napao tako jako kao Italiju, povećani rizik od patogena i predstojeće ekonomske posledice pandemije najverovatnije će doneti poželjnu izbornu klimu za nacionalističke partije.
U zemljama poput Ujedinjenog Kraljevstva, SAD i Australije, čini se da nema mnogo naznaka da će vladajući konzervativci biti kažnjeni. Donald Tramp i pored široko rasprostranjene kritike njegovog odgovora na krizu, beleži stabilan rast podrške i ujedno koristi virus za argumentaciju u prilog niže imigracije; podrška Borisu Džonsonu opstaje, a rejting njegove partije nikada nije bio jači, a Skot Morison je ponovo preuzeo vođstvo kao najbolji mogući premijer među partijskim vođama u istraživanjima javnog mnjenja.
Zemlje engleskog komonvelta, kao i azijske liberalne demokratije poput Japana i Južne Koreje će možda skrenuti u autoritarno-nacionalističkom smeru, no njima fali kontekst bureta baruta prisutan u kontinentalnoj Evropi u kojoj nailazimo na zapaljivu kombinaciju povišenog rizika od infektivnih bolesti (dodatno pojačanog negativnim ekonomskim posledicama) i rastuće podrške autoritarno-nacionalističkim opozicionim partijama. Kakve će biti posledice po Evropu i svet?
U EU, namanje dramatičan scenario je da će libearlni, integracionistički lideri poput Emanuela Makrona i Angele Merkel biti primorani da uspore ili čak promene pravac dalje evropske integracije. Sa predstojećim izborima, pojačana podrška nacionalističkim partijama, primoraće mejnstrim partije u čudne i potencijalno teško funkcionišuće koalicije, otvarajući time vrata za još jači potencijalni uspeh nacionalistima na izborima sredinom i krajem decenije.
Sledeći korak bi mogao da bude kraj Šengenske zone otvorenih granica, smanjena ekonomska koordinacija, kao i smanjeno pridržavanje budžetskih ograničenja u Evrozoni. Tako brzo nakon Bregzita, ovakav razvoj bi predstavljao ogroman izazov za budućnost EU.
Još veći izazov predstavljao bi potencijalni izlazak Italije ili Francuske iz EU, kao i zahtev za temeljnom reformom Evrozone i jedinstvenog tržišta. Iako bi EU verovatno preživela potencijalni izlazak Grčke, izlazak njene druge ili treće najveće ekonomije ili njihovo odustajanje od daljih integracionističkih težnji, značio bi ozbiljnu egzistencijalnu opasnost. Iako je Marin Le Pen odustala od svoje ranije pozicije Fregzita, ona i dalje poziva na “kontrolu imigracije, ekonomski patriotizam, kao i razumni protekcionizam”. Salvinijeva Liga je još evroskeptičnija – obnovila je svoju kampanju za izlazak Italije iz EU u decembru 2019, time napustivši umereniju poziciju koju je sledila dok je bila u vladi.
Za sada se političari i glasači fokusiraju na minimizaciju užasnih ljudskih gubitaka od pandemije COVID-19. No, sledeći literaturu društvenih nauka koja nam govori da povišeni rizik od patogena preusmerava glasače ka autoritarnom nacionalizmu, kao i uzimajući u obzir fragilnost nekih od najjačih evropskih ekonomija, možemo zaključiti da bi potencijalna politička posledica pandemije mogla biti i ne tako nepoznata smrt liberalne Evrope. To je razvoj događaja čije bi se posledice osećale godinama.
Autor: Džejmi Martin, bivši specijalni savetnik vlade Ujedinjenog Kraljevstva. Na Tviteru: @jamieamartin1
Originalno objavljeno na portalu Quillette 26.3.2020.
