Uloga medija u savremenom društvu je od suštinskog značaja. Stepen medijske slobode pravi razliku u izbornim rezultatima. U manje razvijenim sredinama, sa lošijom infrastrukturom, medijski sadržaj može da dopunjava nedostatke obrazovnog sistema ili nepristupačnost umetničkih sadržaja. Mediji se sa dobrim razlogom smatraju jednim od glavnih stubova demokratije, a u društvima poput našeg oni mogu da budu temelj.
Međunarodni dan slobode medija, 3. maj, ove godine Srbija dočekuje u katastrofalnom stanju. Mala ostrva, nezavisni lokalni mediji u Srbiji, gase se sistematski i tiho. Potpuna kontrola nad institucijama i vlasti na lokalu ovaj proces čine jednostavnim i sve bržim. Štrajk glađu Maje Pavlović, direktorke i vlasnice novosadskog Kanala 9, samo je najsvežiji dokaz istinitosti brojnih istraživanja prema kojima je očigledan dramatičan pad slobode medija u Srbiji.
Dok se u sve malobrojnijim nezavisnim lokalnim medijima i njihovim asocijacijama saopštenja i reakcije samo nižu, u glavnim srpskim medijima o ovome se ne govori. U slučaju većih pritiska domaće javnosti i međunarodne zajednice zabrinute za stanje srpskih medija, i pritisci na Kanal 9, poput pritisaka na Vranjske, pokriveni su papirima i zamuljenim birokratsko-pravnim procedurama.
Maja Pavlović se odlučila na ovaj očajnički korak drugi put u poslednjih godinu dana. Nakon raznih već uobičajenih pritisaka, poput otkazivanja oglašivača i nedostupnosti lokalni vlastodržaca, frekvencija ovog TV kanala preimenovana je iz lokalne u regionalnu. Preimenovanje je značilo višestruko uvećanu taksu, od čak 600 000 dinara mesečno, koju lokalna TV stanica ne može da priušti. Kako žalbe i instuticionalni načini rešavanja problema nisu urodili plodom, TV kanal je zapao u dugove zbog kojih im je konačno blokiran račun. Slučaj Kanala 9 je paradigma lokalnih medija u Srbiji, a situacija nije posebno bolja ni za medije koji se profesionalno bave pitanjima od nacionalnog značaja.
Selektivna primena zakona i instrumentalizacija svih poluga vlasti rezultirala je visokom uniformnošću medijske scene. Mnoge konferencije za štampu sa nameštenim pitanjima zbog kojih se neretko prekidaju programi televizija sa nacionalnom frekvencijom cinični su igrokazi i poruga profesionalnim novinarima u Srbiji.
Jedna od prvih lekcija novinarstva, zanatsko pravilo o pisanju vesti, podrazumeva to da vest mora da odgovori na čuvenih 5W (who/ko, what/šta, where/gde, when/kad, why/zašto). Bez odgovora na ova pitanja vest nije kompletna. Ovih dana vest o stanju medijskih sloboda u Srbiji bi glasila – Mediji u Srbiji nisu slobodni jer bi njihova sloboda direktno ugrožavala autokratski režim. Za Srbiju bi sloboda medija značila i slobodu svih nas.
Pojedini novinari su učeni da postoji i drugo zašto ili kako. Drugo zašto u ovom primeru bilo bi pitanje – zašto bi slobodni mediji bili pretnja autokratskom režimu?
Odgovor bolje informisanih građana Srbije, zahvaljujući malobrojnim slobodnim medijima, bio bio bi jasan. Iz slobodnih medija građani Srbije bi saznali da je veza između dva skorašnja indeksa – Blumbergovog indeksa bede i indeksa medijskih sloboda – direktna.
Iz slobodnih medija, građani Srbije bi saznali za beskonačni niz korupcionaških afera u kojima manje ili više direktno učestvuju funkcioneri ove vlasti; Kroz iste te medije, novinari bi u ime građana ove zemlje postavljali pitanja o snimcima sa nadzornih kamera na naplatnoj rampi, nerešenim ubistvima i mafijaškim obračunima, zloupotrebama službenih položaja, tajnim ugovorima.
Kroz takve slobodne medije u Srbiji građani bi brzo shvatili da problem sa autokratijom nije samo nedostatak ljudskih i građanskih prava, već kriminal usled kog se građani pretvaraju u spisak putnika u karavanu autobusa. Veza je, naime, direktna i najpre zahvaljujući apsolutnoj kontroli nad medijima, većina građana Srbije je nije svesna.
Tekst je prvobitno objavljen na sajtu dnevnog lista Danas.
Autorka: Milena Marić
O autorki: Master sociolog i preduzetnica. Zainteresovana za Balkan i socio-ekonomske odnose na njemu.
