Da je državništvo igrarija nakon koje grupa ljudi na jednoj teritoriji nužno postaje društvo, svaka zgrada u bilo kom gradu na svetu bila bi država za sebe. Baš kako je jedan od osnivača (Massimo D’Aseglio) Italije primetio nakon ujedinjenja: „Napravili smo Italiju, sada moramo da napravimo Italijane“.
Nema sumnje da je toga bilo svesno i nebrojeno mnogo onih na čijim kostima je nastajala i Srbija. Ipak, za razliku od Italije, Srbi su decenijama bili izloženi suprotnim trendovima – rasturanju društva. Intenzivno društveno rastakanje počinje raspadom Jugoslavije i ne smanjuje se do danas. Država koja ostaje bez svog društva, postaje prazna ljuštura neupotrebljivih zakona i divljaštva nekolicine. Društvo se ne rastače emigracijom i padom nataliteta, kako se to često u domaćoj javnosti pogrešno interpretira. Obe stvari, egzodus i odumiranje stanovništva, direktna su posledica temelja svakog, pa i srpskog, društva – poverenja.
U suprotnom, da poverenje nije temeljna pretpostavka nekog društva – pitanje korupcije bi bilo od marginalnog značaja. Poput mnogih drugih stvari (recimo kretanje na ulici i ponašanje u saobraćaju) i poverenje ćete videti u svakodnevnim praksama ljudi. Dovoljno je da se zapitate da li imate poverenja u svog odabranog lekara? Da li imate poverenja u njegovu stručnost, ili sumnjate u to da ne radi u vašem interesu? Da li imate poverenja u to da angažovani advokat radi na rešenju vašeg spora, ili odugovlači i zavlači, ne bi li „izvukao“ još novca od vas? Da li vam je u susretu sa bilo kakvim problemom u Srbiji, najpre na pameti to – koga poznajete, a da bi mogao da vam pomogne (vama nedostupnim informacijama, kontaktima i „vezom“)?
Niz ovakvih pitanja, verovatno je dugačak i zavisi od individualnog konteksta, iskustva i kreativnosti. Što se tiče odgovora, čak ni malo dete danas u Srbiji ne bi na ovakva pitanja odgovorilo pozitivno.
Kriminal i korupcija su svuda i oduvek prisutni. Ipak, ne postoje baš svuda „beli medvedi“, institucije svedene na porodična preduzeća i oprost svih, pa i najgorih, zločina pojedincima. Ne postoji društvo koje dugoročno može da preživi ovakve prakse, pa to nije ni „izabrani narod“. Postojanje nečega što će pravno-birokratski da se naziva državom Srbijom, nije dovoljno za opstanak. To svakako nije ni poziv aktuelnog predsednika Srbije da se ostaje ovde. U tom pozivu stoji i poziv na poverenje, čime izjava dostiže razmere nezamislivog cinizma.
Naime, Srbija nije baš toliko velika. Osuđeni jedni na druge, radi opstanka i rešavanja elementarnih problema, ljudi su ovde dobro svesni nepostojanja adekvatnog institucionalnog okvira, ali i toga da su gotovo svi problemi rešivi ukoliko „imate čoveka“. Uostalom, nepoverenje nije selektivno, ono je u osnovi nepoverenje u sistem. O tome svedoči i pad poverenja u medije i političke partije. Prema Galupovom istraživanju iz 2018. više od polovine građana Srbije nema poverenje u medije, a prema Cesid-ovom istraživanju skoro polovina građana nema poverenja u stranke. Više od polovine onih koji su učlanjeni u neku stranku, priznaje da je učlanjeno zbog lične koristi.
Podeljeni u klanovsko – zavičajne, familijarne ili partijske grupice, zavaravamo se da je opstanak moguć. Poput bilo kakve druge fantazije i ova nestaje u susretu sa realnošću. To su kratkoročne strategije opstanka u surovim istorijskim okolnostima, nikako dugoročne i državotvorne. Cena je visoka i toga su svesni oni koji kopaju po porodičnom stablu u potrazi za mađarskim (hrvatskim i drugim) poreklom, odrođenom familijom i starim prijateljima u inostranstvu ili prostim skokom u nepoznato i svim rizicima ilegalnog boravka i rada gotovo bilo gde van granica ove zemlje. To neće zaustaviti poziv jednog od najodgovornijeg za novi ciklus rasturanja ovog društva.
Privatizacijom i kriminalizacijom onoga što je od države u međuvremenu, traljavo ali ipak, napravljeno ova vlast se svrstava u vrh žestoke konkurencije najgorih srpskih vlasti ikada. Ipak, ni razrešenje dileme u vezi sa tim da li je aktuelni režim najgori ikada, neće nam pomoći. Preostaje nam odlučnost u postizanju kompromisa radi opstanka, ili „kud koji, mili moji“.
Tekst je prvobitno objavljen na sajtu dnevnog lista Danas.
Autorka: Milena Marić
O autorki: Master sociolog i preduzetnica. Zainteresovana za Balkan i socio-ekonomske odnose na njemu.
