Milan Bosika, mladi advokat, rođen i odrastao u Čačku, sa velikom ambicijom da istera pravdu na videlo, ušao je u borbu protiv celokupnog pravosuđa. Reklo bi se, plivanje uzvodno u brzaku, ali sjaj u očima dok brani svog klijenta pokazuje da nema želju da se preda uskoro. Javnosti je postao poznat po slučaju koji je preuzeo 2015. godine, slučaju porodice Kocić, koja se bori protiv rešenja o izvršenju proteklih sedam godina. Njihov stan, u širem centru grada, čija je okvirna cena preko 90.000 evra prodat je za 25.000, a sve zbog duga od 500.000 dinara. Do sada su izvršitelji kucali na njihova vrata 16 puta, ali još uvek nisu uspeli da savladaju argumentima borbenost ovog Čačanina. Po svoj prilici, neće ni uspeti jer je poslednje izvršenje odbijeno u samom sudu. Za prilike ovog intervjua govori o malverzacijama koje se događaju u sudstvu, o uticaju medija na pravosuđe, kao i o tome šta bi trebalo promeniti.
Ranije ste radili u Privrednom sudu, a trenutno se, na strani porodice Kocić borite protiv njihove presude. Šta Vas je motivisalo?
Poznajem sve te ljude koji rade tamo, a pogotovo Mariju Elizabetu Štulić, sudiju koja je donela skandaloznu presudu da moji klijenti izađu napolje. Kada sam se upoznao sa ovim slučajem, rečeno mi je da nijedan beogradski advokat nije želeo da se upusti da brani porodicu Kocić. Videvši da ima mnogo, blagorečeno, nepravilnosti, ali i argumenata za pobedu, rešio sam da se prihvatim posla. Kao advokat, svakom slučaju prilazim sa određenom dozom skepse, ali vremenom sam počeo da verujem svojim klijentima, jer vidim da su pošteni ljudi i da su se našli u sred nepravde. Vidite, država je najveći kriminalac i organizator organizovanog kriminala. A za to je najviše zaslužno naše pravosuđe.
Šta je najveći problem u našem pravosuđu?
Korupcija. Zloupotreba običnih građana, kojima se oduzima imovina i sva prava. Zakon, u praksi, važi samo za nas obične građane. A za ljude od kojih država ima koristi i interesa, važe neka izmenjena pravila. Zbog toga sam ja i otišao iz Privrednog suda, zato što mi je rečeno da previše gledam u zakon a premalo slušam sudiju. Rekoh – hvala, doviđenja. Što se korupcije tiče, i u našem slučaju je potvrđena izjavom. Naime, Davor Macura, koji je kupio stan od Privrednog suda, rekao je mojim klijentima, Kocićima, da je prilikom kupovine dao nekome iz suda 7.000 evra da bi taj stan pripao njemu. Korupcija nije samo kada primite novac. Korupcija je nameran propust, donošenje nepravedne odluke, prećutkivanje neke činjenice, ima još mnogo primera. Druga kritična stvar jesu nestručne sudije. Mnogo ih je, i dobar deo sudijskog kadra mora biti promenjen.
Kakva može biti sudbina podmićenih sudskih radnika?
Tužbe su sa naše strane već podnete. Krivične prijave sa čvrstim dokazima bi mogle da ih eventualno smeste iza rešetaka na izdržavanje višegodišnje zatvorske kazne. Ali svakako moraju biti kažnjeni, ali oni sprovode još jedno krivično delo, a to je zloupotreba položaja, odnosno sudijskog imuniteta. Nadam se da će i Marija Elizabeta Štulić, i Jelena Kalađurđević i mnogi drugi, a ponajviše Jovan Kordić, bivši predsednik Privrednog suda, na kraju osetiti pravdu, kada već ne umeju da je dele.
Ponovo Marija Elizabeta Štulić
Ovo nije prvi slučaj u kom se pomenuta sudija optužuje za primanje mita i korupciju. Podsećanja radi, prethodnih godina se njeno ime, uz ime Jovana Kordića, spominjalo u pojedinim medijima zbog skandaloznih presuda, u kojima se takođe spominjala korupcija.
Zašto su se na Vašem slučaju menjale Marija Elizabeta Štulić i Jelena Kalađurđević?
To je tek zanimljivo. Čim je «Politika» počela da izveštava o tome, kada je slučaj došao do Službe bezbednosti za organizovani kriminal, Jovan Kordić je preko noći napredovao i iz Privrednog suda je prebačen u Privredni apelacioni sud, a Jelena Kalađurđević je istom tom odlukom prešla u parnično odeljenje suda. Dakle, momentalno su sklonjeni. To je bilo pred kraj 2016. godine, kada je prvi put posle pet godina pravljen «godišnji raspored». I to su baš njih dvoje premešteni. Obično se tako pomeraju pozicije kada pojedinci zabrljaju.
Da li, i kako se može promeniti stanje u našem pravosuđu?
Niti će rešenje biti brzo, a i ako ga ikada bude, neće biti bez krvi. Nemoguće je, ovde ne. Dakle, dok se sistemski ne promene stvari, do tada neće biti promene. Moraju i mediji da imaju značajnu ulogu. Džepovi se pune političarima da ostane ovakvo stanje kakvo je trenutno. Sud odlučuje da li je neko u pravu ili nije u pravu. A ako sudija nije stručan ili ako je korumpiran, to automatski znači da sve što je izrekao, jeste nepravda. Dakle, dok ne bude nekog Trećeg srpskog ustanka, stvari se ne mogu promeniti.
Šta se dešava, i šta bi trebalo da se dešava sa ljudima koji treba da završe na ulici zbog takvih presuda?
Državu to ne interesuje. Njih samo interesuje da napune budžet. Moji klijenti još uvek imaju bojazan da ostanu na ulici, jer nemaju nijednu nekretninu osim ove. To je protivustavno. Prvo, jer se jemči pravo na svojinu. Drugo, država nema pravo da pravi beskućnike, a ako to već uradi nekim slučajem, onda mora da se pobrine za njih. Rešenje mora da pronađe sam državni vrh, jer, nedopustivo je da ljudi provode živote na ulici, bez krova nad glavom. Predlažem da se u parlamentu izglasa zakon o načinu smeštanja lica koji gube krov nad glavom. Ili da se barem napravi sistematizacija gde će ti ljudi imati povoljnije uslove za život u namenski napravljenim smeštajnim objektima. Recimo, počnimo od igara na sreću, neka nam to bude početni kapital.
Intrevjuisao: Vladimir Mitrović
O autoru: Rođen i odrastao u Beogradu. Studira novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Od prve godine fakulteta praktično angažovan u novinarskom poslu, sa jednim periodom rada u Večernjim novostima, a dužim periodom u Sportindeksu. Želi da se bori protiv korupcije koja je svuda oko nas, za ljudska prava koja su ugrožena, i protiv raznih svakodnevnih nepravdi. Ponekada ga zovu i Kalimero.
