’’Istina je možda negde tamo, ali laži su u tvojoj glavi’’- Teri Pračet
Vilijemu Okamskom teoretičari zavera se sigurno ne bi dopali. Franciskanski fratar i filozof iz 14. veka zaslužan je za tzv. Princip parsimonije, poznatiji kao Okamova oštrica- Ne bi trebalo praviti više pretpostavki no što je potrebno, a rešenje leži u onoj koja je najprostija. Želimo da verujemo u teorije zavere i nezvanične mehanizme i opskurne, tajne organizacije jer tako potvrđujemo svoje predrasude, i nalazimo opravdanja za svoje neuspehe. Ujedno, time se izdvajamo od ostalih i zadovoljavamo potrebu za sopstvenom unikatnošću.
Sa teoretičarima zavere se ne može pregovarati, još teže voditi razuman dijalog a potpuno nemoguće debatovati na bazi validnih argumenata tj.činjenica. Masone, Iluminate, Rotšilde i ljude-guštere zamenila je sintagma ,,deep state” valjda zato (i)što ,,to zvuči” fensi i moderno pa i famozni ,,vojno-industrijski kompleks” polako nestaje u ropotarnici povijesti (kako bi rekao stari dobri cinik Krleža).
Geneza: Turska i, naravno, Amerika
Izraz Duboka država (turski: derin devlet) koristio se prvenestveno u kontekstu turske politike (prvi put se u Turskoj pojavio krajem 1970-ih, te često povezivao uz tajne stay-behind operacije, od kojih je najpoznatiji program poznat kao Kontrgerila) kako bi opisao navodnu čvrstu spregu vrhova vojske, bezbedonosnih agencija, sudstva i organiziranog kriminala, dakle svojevrsnu tajnu vladu koja de facto upravlja zemljom umesto demokratskih institucija ili služi kao njen antidemokratski “korektiv”, “države u državi”, sve pojedince i organizacije koji ciljeve svoje idelogije ostvaruju iz “senke”, a nasuprot (turskom) Ustavu, zakonima i volji njenih građana. Zbog toga se izraz “duboka država” koristi i među pristalicama levice, ali i islamistima, odnosno među Kurdima.
Od 2000-ih ovaj termin vezuje se uz nastojanja nove Erdoganove islamističke vlade da se Turska liši svog radikalno sekularnog kemalističkog ustrojstva, pri čemu su se kao glavna smetnja navodili upravo elementi duboke države. Ta nastojanja eskalirala su u tzv. aferi Ergenekon, sudskom procesu vezanom uz navodnu zaveru najviših vojnih i civilnih funkcionera optuženih za pokušaj rušenja Erdoganove vlade.
Izraz postaje popularan i u ostatku sveta, uključujući SAD, gde su se obaveštajne i bezbedonosne službe kao FBI i CIA optuživale za manipulaciju javnošću tokom predsedničkih izbora 2016. godine.
Poslednjih godina deep state termin često koriste geopolitički analitičari u kontekstu vladavine Donalda Trampa, koji je navodno u političkom delovanju ograničen snagom i uticajem “duboke države”. Ironično je da ovakvi napadi na aktuelnog POTUS-a dolaze baš od ostataka korporativnih struktura bliskih Hilari Klinton, medijskih divova kao što je npr. CNN te hiperprodukcijske holivudske najezde raznih Olivera Stounova i Majkl Murova, te levičarskih akademskih krugova i razrešenih pripadnika obaveštajnih službi. Dakle, upravo od onih entiteta koji u sinergiji a po njihovoj sopstvenoj definiciji i čine duboku državu.
Pri čemu se previđa ključna činjenica da je Tramp pobedio na izborima za ,,šefa planete” i na platformi borbe protiv“permanentnog establišmenta” koji, to takođe govore teoretičari zavere, – nezavisno o tome koji je američki predsednik na vlasti – stvarno stoji iza strateških odluka Bele kuće kao i diverzifikovani ,,kartel” političko-finansijskih interesa a koga takođe isti taj Tramp relativno uspešno demontira.
A Rusija?
Ruski ekvivalent ,,duboke države” je Silovik (rus. силови́к; mn. силовики́; fonetski: siloviki); istaknuti političar ili državni funkcioner koji je ostvario karijeru u vojsci, policiji ili bezbednosnim službama i ovaj izraz koristi se od samih početaka postsovjetske ere, odnosno pod vladavinom Borisa Jeljcina gde su ličnosti povezane sa bivšom sovjetskom tajnom službom KGB igrale značajnu ulogu u njegovoj pobedi ali je postao posebno aktuelan nakon dolaska Vladimira Putina na vlast, koga često označavaju kao vodećeg silovika (a sam izraz silovici opisuje neformalnu grupu visokih funkcionera koja osim njegove obaveštajne prošlosti deli i njegove političke stavove). Silovici su, dakle, po teoretičarima zavere, neslužbena frakcija u vrhovima ruske vlasti, koja zbog insistiranja na kontroli države nad ekonomijom služi bilo kao protivteža oligarsima, bilo da zbog svoje nacionalističke politike predstavlja protivtežu liberalnim političarima.
Suvišno je objašnjavati ,,naširoko” i ovu protivurečnost i apsurdnost ove teze, kao da oligarsi ,,komanduju” Putinu a ne obratno te da oni i/ili šačica liberalnih političara navodno predstavljaju opasnost po predsednika Imperije koji dobija 80% glasova na izborima.
Mali narodi, velike paranoje
U državama čiji su simbol dvojica Čvorovića, a to su sva postjugoslovenska društva izuzev, možda, Slovenije, duboka država je isključivo ,,obaveštajna zajednica” jer od vojno-industrijskog kompleksa imamo tek Namensku u Kragujevcu sa kojom ne znamo šta ćemo jer akumulira samo dugove a u većinskom je vlasništvu države, Hrvati proizvode nekakav revolver koji eksportuju na strana tržišta uz ne preterano veliki profit, a Bosanci se trude, u granicama svojih mogućnosti, da koliko-toliko pokriju tržište Avganistana i Saudijske Arabije. I pored povećanja izvoza naoružanja i vojne opreme, teško da možemo govoriti o nekakvom svemoćnom vojno-industrijskom kompleksu u vidu Namenske, Krušika, Galeb Omiša, Remontnog zavoda Hadžići, Igmana iz Konjica i Pretisa iz Vogošće. Naši medijski giganti produkuju nadrealne ali popularne rijalitije i tragikomične, senzacionalističke tabloide kojih se pristojan čovek može samo stideti i prebaciti kanal, pa time nemamo ,,resurse” za pravu duboku državu, tako da ,,našu” tajnu državu (po lokalnim teoretičarima zavere) čine ljudi koji su, u korelaciji sa nominanalnom vladom, superiorni zbog ,,asimetričnosti u informisanosti”: Navodno, Oni, tj. naša deep state znaju mnogo više o ljudima na vlasti, nego što bilo ko zna o državi pri čemu za njih postoji i svojevrsni ,,moralni alibi”- njihove aktivnosti uvek se pravdaju javnim interesom – obično nacionalnim i državnim, oni su (čak i kada su u penziji) posvećeni brizi da legalni predstavnici vlasti ne izdaju državu. Drugim rečima-oni su patriote.
Time se pravi i jasna distinkcija tajne od policijske države jer je ova druga lišena bilo kakve ideologije.
Takva je i optika većeg dela javnosti u društvima sa deficitom liberalno demokratskih tradicija: tajna država služi državnoj vlasti i kontroliše političku opoziciju (da ne izvrši puč) ali istovremeno ona budno motri na vladu (da se ne otme kontroli u kom slučaju tajna država treba da izvede državni udar). Tajna država je tako, zapravo i suštinski policijska država. Apologete Rankovića, Krcuna, Manolića i Dizdarevića ovakvo stanje smatraju najboljim od svih mogućih svetova.
Postojanje represivnog aparata, policije, vojske, tužilaštva, i sada i kroz istoriju, nije nikakav dokaz o tajnoj državi jer se (kroz istoriju) tu radi o organskoj vezi i strogo hijerarhijskom odnosu centralnih vlasti i obaveštajnog aparata a danas, bez obzira na brojne defekte, imamo ustav, zakone, institucije te javno mnjenje i kakvu-takvu kontrolu javnih vlasti i službi bezbednosti. Uzgred, razne zavereničke grupe (kao što je Apisova Crna ruka) nemaju veze sa vlašću i vladarima, u smislu teorija o dubokoj državi. Uostalom, u čitavoj političkoj istoriji postojale su razno-razne odmetnute skupine represivnog aparata (najčešće vojske), ili avanturistički pojedinci čiji su interesi upravo suprostavljeni legalnim vladama i/ili vladarima.
Da se razumemo: Danas, (u SAD i drugde), bez sumnje postoje grupe i pojedinci koje motivišu raznovrsni principi, politika, zabava ili profit, zbog čega teže da utiču na vladine aktivnosti. Oni se služe konvencionalnim i, najčešće, legalnim sredstvima kao što su lobiranje i doprinosi kampanjama i preko tradicionalnih medija ili društvenih mreža utiču na to da se objavljuju njihove poruke.
NE POSTOJI nikakva duboka država, nikakva racionalna obrada relevantnih informacija ne može voditi ka takvom zaključku. Osim ako verujete fantastičnim teorijama zavere.
Jedini razuman zaključak je taj da odluke donose nominalne vlade (bez obzira na oblik državnog uređenja i arhitekture javne vlasti); da u digitalnoj eri u kojoj mnoštvo informacija razmenjuju milijarde ljudi širom sveta, postoji ,,tajna sila” u liku Rotšilda, masona, iluminata i onih ljudi-guštera a koje danas zovemo deep state.
Pre bih rekao da POSTOJEplitke države kao što su na primer one u kojima predsednika vlade, na početku trećeg milenijuma, usred belog dana, u Evropi, javno streljaju u centru glavnog grada te države.
P.S. Iako mu je žena iznosila argumente, činjenice i racionalne zaključke, pokušavajući da izleči njegovu paranoju, Ilija se držao sopstvene fantazmagorije: ’’E, Danice, Danice…’’.
Toliko sugestivno da je i Danica na kraju izgubila razum.
Autor: Ivan Ratković
O autoru: Stekao zvanje diplomiranog pravnika na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i mastera na Evropskom među-univerzitetskom centru za ljudska prava i demokratizaciju (EIUC) u Veneciji. Su-osnivač i izvršni direktor udruženja ”Studenti za slobodu Pravni Fakultet”. Niz godina radio u privatnom i NVO sektoru. Član astronomskog drustva ”Rudjer Boskovic”, bavi se biciklizmom i paraglajdingom.
