Političari širom Zapadnog sveta vole da govore lepo o “srednjoj klasi”, kao da je to jedna velika grupa sa zajedničkim interesima i aspiracijama. Ali, kako je Karl Marks primetio, srednja klasa je oduvek bila podeljena izvorima bogatstva i pogledom na svet. Danas, ona je podeljena na dve distinktivne, i često suprotstavljene, srednje klase. Prva su slobodni seljaci ili tradicionalna srednja klasa, koja se sastoji od malih preduzetnika, manjih zemljoposednika i zanatlija, ono što smo istorijski definisali kao buržoazija, odnosno stari francuski treći stalež, duboko ukorenjen u privatnoj ekonomiji. Druga srednja klasa, sada u usponu, jeste sveštenstvo, grupa koja uglavnom zarađuje u kvazi-javnim istitucijama, pre svega na univerzitetima, u medijima, neprofitnom svetu, i višoj birokratiji.
Stojeći između oligarha, koji trenutno poseduju 50% svetskog kapitala, i rastuće populacije kmetova bez imanja, tradicionalna srednja klasa se sve više bori za opstanak protiv onih koji imaju najveći pristup kapitalu i političkoj moći. Moć tih savremenih ekvivalenata srednjovekovnoj aristokratiji, koju bi Francuzi nazivali drugim staležom, čini se verovatnom da poraste; nedavna studija britanskog parlamenta predviđa da će, do 2030, 1% najbogatijih proširiti svoj udeo na dve trećine svetskog bogatstva, sa najvećim dobitkom prevashodno koncentrisanim na prvih 0,1%. Jedna od posledica ovakve koncentracije ekonomske moći je ta da preduzetništvo trenutno opada čak i u prestonici kapitalizma – Americi.
Suprotno tome, sveštenstvo ima mnogo manje neprijateljski odnos sa ultra-bogatima, s obzirom da oni pretežno funkcionišu van tržišnog sistema. Poput Katoličke crkve u srednjem veku, ovaj deo srednje klase uživa nešto poput simbioze sa oligarskom elitom, glavnim finansijerima nevladinih organizacija i univerziteta, te dominira medijskim i kulturnim industrijama koje zapošljavaju mnoge od njih. Oni su neretko korisnici državnog budžeta, bilo direktno kao visoki vladini činovnici, ili kao savetnici, advokati, odnosno kroz neprofitne organizacije.
Uspon sveštenstva
Izraz sveštenstvo (clerisy) je skovao Semjuel Koleridž (Samuel Coleridge) 1830ih kako bi definisao klasu ljudi čiji je posao bio da upućuju i vode mase. Tradicionalni klerici su ostali deo ove klase, ali su im se pridružili i drugi – univerzitetski profesori, naučnici, javni intelektualci i rukovodioci dobrotvonih fondacija. Nakon industrijske revolucije, sveštenstvo se proširilo i postalo u sve većoj meri sekularno, suštinski zamenivši religiozne klerike onime što je veliki nemački sociolog Maks Veber nazvao “novim nosiocima društvenog legitimiteta”. [1]
Iako sigurno nisu jednoglasni u svojim stavovima, sveštenstvo generalno odobrava večnorastuću centralnu kontrolu i regulaciju. Francuski ekonomista Toma Piketi (Thomas Piketty) ih naziva “bramanskom levicom”, ističući da njihov cilj nije nužno rast, kao ni veće bogatstvo za hoi polloi, već društvo oblikovano njihovim progresivnim verovanjima. U tom smislu, oni su, iako generalno sekularnih ideologija, repriza uloga odigranih u feudalnom društvu Katoličke crkve, ili ono što bi Francuzi nazvali prvim staležom.
Današnje sveštenstvo je najzastupljenije u profesijama čiji brojevi su porasli poslednjih decenija, uključujući i prosvetu, savetništvo, pravo, medicinu, i javnu upravu. Suprotno tome, tradicionalna srednja klasa – mali preduzetnici, radnici u osnovnim industrijama i građevinarstvu – svodok je smanjivanju i sužavanju njenog udela na tržištu rada. [2] Neke profesije koje su ranije bile više vezane za privatnu ekonomiju, poput doktora, sada su postale deo birokratskih struktura i – u Sjedinjenim državama, bar – prešle sa zavisnog konzervatvnog lobija na progresivniji.
Ove promene su, ako ništa drugo, izraženije u Evropi. U Francuskoj je u poslednjih četvrt veka nestalo preko 1,4 miliona poslova za ljude sa nižim kvalifikacijama, dok su se tehnički poslovi, često u javnom sektoru, naglo povećali. Oni koji rade u državnim industrijama, univerzitetima i na drugim pozicijama vezanim za sveštenstvo, uživaju daleko bolje beneficije, posebno penzije, od onih koji rade u isključivo privatnom sektoru. Da budemo sigurni, pripadnici klera moraju da trpe visoko oporezivanje u Evropi, ali oni takođe imaju mnogo više koristi od državne darežljivosti nego ostali.
Na svom vrhuncu, današnje sveštenstvo u velikoj meri čine dobro obrazovano potomstvo bogatih. Ova klasa postaje i sve više hereditarna, delom i zbog fenomena brakova između dobro obrazovanih ljudi – između 1960. i 2005. godine, udeo visokoobrazovanih muškaraca koji su stupili u brak sa ženama sa univerzitetskim diplomama gotovo se udvostručio, sa 25% na 48%. “Posle jedne generacije”, predviđao je američki sociolog Danijel Bel (Daniel Bell ) pre gotovo pola veka, “principi meritokratije postaju rezervisani za zatvorneu klasu”(enclaved class). [3]
Koliko je veliko sveštenstvo? Jedan analitičar, Majkl Lind (Michael Lind), procenjuje da ono što on naziva overclass čini oko 15% američke radne snage. Ovo je poprilično više nego što je činilo stari prvi stalež, koje je bio bliži 1% francuske populacije. Druga procena definiše sveštenstvo u užem smislu, i procenjuje da ih čini oko 2,4 miliona ljudi iz držve koja broji preko 320 miliona stanovnika. [4]
Poput svojih srednjovekovnih ekvivalenata u starom prvom staležu, pripadnici savremenog sveštenstva insistiraju na tome da ih ne motivišu sopstveni interesi, već stremljenje opštem dobru. Oni čine “privilegovani sloj”, po rečima francuskog levičarskog analitičara Kristofa Gilija (Christophe Guilluy), uzimajući kao početnu tačku za svoje delanje “moralnu superiornost” koja opravdava njihovo pravo da podučavaju druge. [5] Ova moć je u velikoj meri poboljšana njihovom kontrolom kulture, medija, obrazovnih sistema (osam od 10 britanskih profesora su levo orijentisani), kao i dobar deo birokratije.
Razjareni slobodni seljaci
Perspektiva tradicionalne srednje klase uglavnom se razlikuje od gledišta sveštenstva i predstavlja ono što Piketi označava “trgovačkom desnicom”. Ti ljudi zarađuju za život na pijaci, što ih često dovodi u sukob kako sa oligarsima, koji neprestano žele da sruše ili apsorbuju njihove poslove, tako i sa sveštenstvom, koje donosi ekološke i druge propise koji sprečavaju njihove aktivnosti. Generalno posmatrano, veće firme su daleko spretnije u prilagođavanju tim ograničenjima od manjih.
Slobodni seljaci koji poseduju imovinu su odavno ključni za razvoj demokratije. Prve demokratije u Atini i Rimskoj republici počivale su na asertivnom srednjem sloju zemljoposednika. Aristotel je upozorio na opasnosti oligarhije koja bi kontrolisala i ekonomiju i državu. I upravo, sve veća konsolidacija bogatstva odigrala je veliku ulogu u podrivanju grčke demokratije i Rimske republike predvođene građanima. [6] Kako su srednji redovi slabili, usledila je autokratija, najpre u obliku carstva, a kasnije u razjedinjenosti i socijalnoj stagnaciji Mračnog doba.
Veliki uspon slobodnih seljaka došao je sa preporodom zemljoposednika krajem srednjeg veka, pre svega u Holandiji i Britaniji. Ova klasa je kasnije porasla, posebno nakon revolucije u Francuskoj 1789. godine, kao i među britanskim kolonijalnim potomcima u Kanadi, Australiji i Sjedinjenim Državama. Studija iz 2016. koja je obuhvatila Veliku Britaniju, Holandiju i Sjedinjene Države pokazuje da su sve tri države primetile nagli pad koncentracije bogatstva od 1820-ih do 1970-ih. Nikada toliko blagostanja i relativne ekonomske sigurnosti nisu uživali u širokoj meri kao danas.
Međutim, decenijama nakon sedamdesetih godina prošlog veka ponovo je došlo do povećanja koncentracije bogatstva, a potom postalo i neumoljivo nakon finansijskog kraha u 2007/8. godini. Iako su finansijske institucije pomogle u stvaranju krize, završile su kao najveći pobednici usled razvoja pretežno baziranog na imovini koji je pratio Veliku recesiju. Mala preduzeća i obični kućevlasnici su u međuvremenu loše prošli. Kao što je jedan konzervativni ekonomista sažeto primetio u 2018. godini, „Ekonomsko nasleđe poslednje decenije je prekomerna konsolidacija korporacija, koja podrazumeva masivan transfer bogatstva od srednje klase na 1% najbogatijih.“
Uznemirenost slobodnih seljaka se može videti u svemu – padu broja novoosnovanih preduzeća, posedovanih kuća, i to posebno među mladima u Sjedinjenim Državama, Kanadi i Australiji. Čak i u Sjedinjenim Državama, zemlji koja nikada nije doživela feudalizam, udeo zemlje u vlasništvu 100 najvećih privatnih vlasnika porastao je za gotovo 50% u periodu od 2007. do 2017. godine.
Zemljoposedništvo u Evropi je takođe sve više koncentrisano u manje ruku; u Velikoj Britaniji, gde su cene zemljišta drastično porasle tokom poslednje decenije, manje od 1% stanovništva poseduje polovinu celokupnog zemljišta. Na kontinentu se poljoprivredna zemljišta sve više koncentrišu dok su gradske nekretnine pale u ruke malog broja korporativnih vlasnika i mega-bogatih.
Rastuća korporativna koncentracija, kako u SAD-u, tako i u Evropi, ušla je u nekada dinamičnu tehnološku ekonomiju. U Silikonskoj dolini čuvenu garažnu kulturu potiskuju gargantuanske firme koje su dostigle tržišnu moć bez presedana u moderno doba, kontrolišući u nekim slučajevima 80 – 90 procenata svojih ključnih niša kao što su pretraga, društveni mediji, mobilni i računarski sistemi. Jedan onlajn izdavač koristi analogiju Zvezdanih staza da opiše status svoje firme sa Guglom: „To je kao da je pomalo asimilirao Borg. Dobijate nove kul moći. Ali jednom kad ste asimilirani, ukoliko vam se implanti ikad uklone – sigurno biste umrli. To u osnovi oslikava naš odnos prema Guglu.”
Dolazeće atrakcije: rat unutar srednje klase
Propadanje slobodnih seljaka preti budućnosti demokratije onakvoj kakvu poznajemo. Suočeni sa sve većim napadima na njihova preduzeća, a u nekim slučajevima i na njihove zajednice, počeli su da se bore protiv mnogih politika, posebno klimatske politike, koje široko podržavaju oligarsi i sveštenstvo. Politika kojom se nameće brza zamena fosilnih goriva sa visoko subvencionisanim obnovljivim izvorima energije zahteva da se razviju svojevrsne poprilično nepouzdane birokratije, koje i zapošljavaju i osnažuju sveštenstvo, istovremeno pružajući oligarsima i u SAD-u i u Evropi jedinstvenu priliku da ulože novac u “tranziciju” energije.
Suprotno tome, za dobar deo slobodnih seljaka, poziv na brzi, radikalni pomak ka obnovljivim izvorima energije nameće prevelike cene energije. Takođe, ovakav zahtev preti da će umanjiti industrije u kojima mnogi od njih rade, kao i potkopati izvor opstanka trgovcima iz manjih gradova i sa sela. Već su pokušaji nametanja takve politike doveli do pobuna slobodnih seljaka u velikom broju zemalja.
Politika povećanja cena energije predsednika Emanuela Makrona možda je popularna u salonima pariske elite, ali ne toliko i među ogromnom većinom, posebno među 90% stanovnika regiona, koji rade izvan centralnog okruga, kao i u manjim gradovima La France Périphérique. Masovni protesti Žutih prsluka u Francuskoj prošle godine izazvali su slične proteste i u inače mirnijim zemljama poput Norveške i Holandije. Stalna poskupljenja energije zbog zelenih politika, kao i poskupljenja javnog prevoza, rezultirala su velikim protestima oko glavnog grada Čilea Santijaga, sa 20 smrtnih slučajeva i 1200 povređenih.
Slično tome, ultra-zelene politike koje sveštenstvo i oligarsi favorizuju, glasači u Australiji su žestoko odbacili, omogućivši neočekivanu pobedu konzervativaca, a slično je i na mestima poput Ontarija i Alberte, Kanada, gde zeleni propisi utiču na osnovne industrije, poput naftne i proizvodne, esencijalne za slobodne seljake. Pozivi na radikalni Green New Deal koji podržavaju i vodeće Demokrate, verovatno će podstaći sličan odgovor u ogromnoj američkoj „naftnoj zakrpi“ od Apalačkih planina do zapadnog Teksasa.
Međutim, jaz između slobodnih seljaka i sveštenstva proteže se i na druge teme, od granične kontrole do nacionalnog identiteta, imigracije i fokusa političke kontrole. Slobodni seljaci više favorizuje lokalnu vlast nad centralnom, dok sveštenstvo favorizuje suprotno. To je bilo očigledno i tokom glasanja za Bregzit i na nedavnim parlamentarnim izborima u Velikoj Britaniji, gde su kosmopolitsko sveštenstvo, stanovnici Londona i visoko obrazovani, u velikoj meri odbacili Bregzit, dok su srednja, kao i veliki deo radničke klase, a naročito zemljoposednici van jugoistoka, favorizovali Bregzit i njegovog realizatora, premijera Borisa Džonsona. Neverovatnih 57% kućevlasnika je podržalo Džonsona, u poređenju sa jedva 22% koji su glasali za Laburiste.
Dok se Amerika priprema za svoj četverogodišnji predsednički maraton, ove podele su bolno očigledne. Nijedan predsednik nikada nije izazivao gnev sveštenstva – medija, industrije zabave, akademije – više od Donalda Trampa. Ipak, Tramp zadržava rekordnu podršku među malim preduzetnicima, posebno u proizvodnim i energetski zavisnim delovima zemlje. Ugled ekoloških aktivista se verovatno neće poboljšati jer se sve više zalažu za uklanjanje vlasništva nad porodičnim kućama, koje preferira većina pripadnika srednje klase, a u cilju promocije navodno ekološki nastrojenog režima gustog stanovanja.
Borba između dve srednje klase nije samo pitanje bogatstva i moći, već i zadržavanja društvene osnove za demokratiju. Bez snažne, nezavisne srednje klase koja deluje van kontrole velikih institucija, bilo tehnoloških giganata ili vlada, možda se krećemo ka tehnokratskoj budućnosti koja, kako to kaže jedan silikonski šaljivdžija, nalikuje „feudalizmu sa boljim marketingom“.
Nezavisna, perspektivna i asertivna srednja klasa koja pritom poseduje imovinu je jedina sila koja je u stanju da se suprotstvlja rastućoj centralizaciji. Bez njih verovatno nema načina da sprečimo da se u budućnosti pojavi novi feudalni poredak. Kao što je radikalni socijalni teoretičar Barington Mur (Barrington Moore) pre pola veka sugerisao, „nema buržoazije, nema demokratije“. [7]
Džoel Kotkin je saradnik na odseku za studije urbanizma Univerziteta Čapman (Chapman University) i izvršni direktor tink tenka Center for Opportunity Urbanism. Njegova poslednja knjiga je The Human City: Urbanism for the Rest of Us (Agate, 2017). Sledeću knjigu, The Coming of Neo-Feudalism, izdaće Encounter početkom naredne godine. Možete ga pratiti na Twitteru: @jeolkotkin.
Literatura:
[1] Max Weber, Economy and Society Volume 1 (Berkeley: University of California Press, 1978), xcviii; Marc Bloch, Marc Bloch, Feudal Society, op cit., 345.
[2] Analysis of job data by Mark Schill based on EMSI calculations.
[3] Daniel Bell, The Coming of Post-Industrial Society (New York: Basic Books, 1973), 427.
[4] Charles Murray, Coming Apart: The State of White America 1960-2010 (New York: Crown Books, 2012), 19-20.
[5] Christophe Guilluy, Twilight of the Elites: Prosperity, the Periphery, and the Future of France (New Haven: Yale University Press, 2016), 2, 9.
[6] Jeffrey A. Winters, Oligarchy (Cambridge: Cambridge University Press, 2011), 78–90; Montesquieu: Selected Political Writings, ed. and trans. Melvin Richter (Indianapolis: Hackett, 1990), 86–87; Aristotle, Politics, trans. Benjamin Jowett, Bk. 3, http://classics.mit.edu/Aristotle/politics.3.three.html.
[7] Barrington Moore, Jr., Social Origins of Dictatorship and Democracy: Lord and Peasant in the Making of the Modern World (Boston: Beacon, 1967), 418.
Autor Džoel Kotkin, izvorni tekst ovde.
