Pre svega, da se ogradim. Nisam bio na ovim protestima, nisam bio ni na bilo kojim drugim. Razlozi su različiti i nisu bitni za ovaj tekst. Tekst želim da napišem kao sociolog, a ne kao politički subjekat.
Ovih dana se ponovo dešavaju protesti protiv aktuelnog režima. Nisu prvi, ali se čine kao oni sa najvećom energijom. Pre svega, iz razloga što su počeli potpuno spontano; sledeći razlog je što je umesto ignorisanja po prvi put vlast na proteste odgovorila nasiljem – policija koja je koristila suzavac i u više navrata gotovo brutalno pebijala demonstrante. Ipak ono što su svi prethodni protesti imali, a ovi nemaju, je jasna organizacija. Iza protesta ne stoji niko i to je mač sa dve oštrice. Pozitivno je to što se narod samoorganizovao i odlučio da pokaže nezadovoljstvo, ali bez jasne organizacije, dosta se luta. Tako na protestima imamo sve od ekstremne levice do ekstremne desnice. Te dve grupacije nikako ne idu zajedno. U krajnjoj instanci da ovi protesti i sruše vlast, tako heterogena grupacija bi se kasnije sukobljavala između sebe (neke sukobe između demonstranata smo već imali prilike da vidimo). Zbog toga što nema jasne oranizacije, problem je što nema kooperacije između gradova u kojima se dešavaju protesti.
Izneo bih nekoliko ključnih stvari kako bi ovi (ili bilo koji drugi protesti) bili uspešni.
Pre svega, jasni zahtevi. Mora da se zna zbog čega se protestuje. Ovi protesti su počeli zbog najave policijskog časa tokom vikenda u Beogradu. Policijski čas je ukinut ali protesti su se nastavili kao izraz opšteg nezadovoljstva. Zahtevi se, ruku na srce, polako formiraju, ali i dalje nisu toliko jasni i precizni. Dok je tako, ne može se očekivati ni da ih vlast ispuni. Zahtevi u smislu da prestane ponižavanje građana su previše apstraktni i nejasni. Bez jasnih i preciznih zahteva energija građana se uzalud rasipa. Dodajte tome i potencijalno dobijanje batina, a da se ne zna tačno zbog čega i dobijate recept za propast protesta.
Sledeći bitan faktor koji je u vezi sa ovim prvim su male pobede. Ne možete izaći i tražiti tektonske promene u sistemu jer jednostavno od toga neće biti ništa. Vlast neće tek tako da preda svoju moć i da se povuče. Ovo je naročito bitno kada su protesti još uvek mali i kada nema ni organizacione ni finasijske snage za dugu i ozbiljnu borbu. Snagu je potrebno akumulirati, polako i strpljivo. Tako će vremenom sve više građana prepoznati opoziciju (ne u smislu neke političke partije nego opšte protivteže režimu) i eventualno joj se prikloniti.
Zbog toga je pridobijanje građana još jedan izuzetno bitan uslov. I na ovim, kao i na skoro svim ostalim protestima protiv ove vlasti, najveći deo protestanata čine studenti i srednja klasa (kakva-takva). To su znači visoko obrazovani ljudi, relativno dobro situirani i sa tom slobodom da ih učestvovanje na protestima neće u većoj meri ugroziti. U državi gde ogroman broj ljudi ne radi, radi na crno ili radi za minimalac, neučestvovanje tih delova društva nikada neće stvoriti famoznu kritičnu masu koja će biti sposobna da nešto suštinski promeni. Nije problem ako ne izađu svi studenti na protest (većina njih sebe ne vidi ovde pa zašto i da se uključuju u bilo kakva dešavanja). Problem je što najugroženiji nisu na protestu, a dobar deo njih skoro ništa o protestu nije ni čula. Televizijski program se sastoji od Pinka i ostalih televizija sa nacionalnom frekvencijom na kojima mogu da čuju da suzavac bacaju demonstranti a ne policija i gomilu drugih stvari koje nemaju veze sa stvarnim stanjem stvari. Bez pridobijanja tih najugroženijih slojeva, ovi protesti mogu delovati elitistički i samo te najugroženije pribiti još čvršće uz vlast koja sebe prikazuje kao „narodsku, običnu“.
Još jedan jako bitan uslov je pridobijanje podrške iz inostranstva. Iako strani mediji od New York Times-a do Spiegel-a izveštavaju o protestima, političke elite tih zemalja i dalje kao jedinu opciju vide aktuelnu vlast. Stabilokratija radi svoj posao. Na Balkanu u poslednjih deset godina nije bilo nekih većih trzavica, tek sada nastaju neke nestabilnosti oko crkve u Crnoj Gori, ali Srbija, Kosovo i Hrvatska su u stanju relativne stabilnosti. Čak i povremeni ispadi nisu toliko značajni da bi privukli veću pažnju stranih država.
Sa omasovljenjem protesta i ostvarivanjem zahteva (vremenom sve većih), Evropa može videti alternativu i u određenom trenutku će ta podrška napustiti aktuelnu vlast.
Postoji još jedna stvar, ali verovatno neće biti naročito podobna za Srbiju nakon ove vlasti. Ta taktika se sastoji u preobraćivanju saveznika vlasti u saveznike onih koji su protiv vlasti. Tu se misli na ključne institucije, firme i generalno sve one koji ovoj vlasti daju moć. Iako je ova taktika generalno dobra, za Srbiju i nije baš primenljiva ako ne želimo da još narednih 20 godina imamo Željka Mitrovića i sve ostale koji je trebalo da odu tog nikada dočekanog 6. oktobra.
Autor: Vuk Dinić
O autoru: Student četvrte godine sociologije Filozofskog fakulteta u Nišu.
