Lider holandske radikalne desnice Gert Vilders proglašen je krivim za govor mržnje zbog vređanja Marokanaca. U jednom govoru pred svojim poklonicima, Vilders je pitao: “Jeste li za to da u ovom gradu i ovoj zemlji bude više ili manje Marokanaca?”, a na šta je dobio odgovor: “Manje”. Holandski sud proglasio ga je krivim za govor mržnje i podsticanje na mržnju, ali bez ikakve kazne. Sud smatra da je Wildersu, kao poznatom političaru, dovoljna kazna javna osuda.
Prema presudi, Vilders je “izdvojio grupu ljudi i podsticao na mržnju prema njima”, što je zapravo tačno i zaslužuje svaku javnu osudu. Međutim, ova sudska presuda je opasan presedan u pogledu slobode govora u celoj Evropskoj uniji jer zapravo pokazuje u kom će smeru evropski sudovi sada ići. Represija protiv tzv. “govora mržnje” sigurno se neće zaustaviti samo na radikalnim desničarima.
Zakoni su kategorički i sprovode se jednako prema svima. Ako se zalažete da se ograniči govor vašim neistomišljenicima, budite sigurni da će se ,,testera” kad-tad okrenuti naopako i vi ćete osetiti to ograničenje na svojoj koži. Pitate se kako?
Ako je Vildersova izjava govor mržnje, a sudovi budu dosledno donosili odluke, onda će svaki drugi komentar korisnika Facebooka, upućen prema npr. crkvi i njenim pripadnicima, takođe biti govor mržnje. Mislim na ono kada se sveštenci nazivaju pedofili, a društvo ,,pravoslavna džamahirija” ili, kod katolika -,,katolibani”.
S druge strane (Velike bare), Vrhovni sud SAD još jednom je potvrdio da je svaki govor, pa čak i onaj koji može da uvredi neku grupu ljudi, zaštićen 1. amandmanom američkog Ustava, a to je sloboda govora.
Naime, u slučaju Matal v Tam državna služba za registraciju trademarka (zaštićenog znaka) odbila je da registruje ime “The Slants” (u slobodnom prevodu: Kosooki) kao ime benda pod izgovorom da je uvredljivo prema Azijatima.
S obzirom da su pojedini članovi benda azijskog porekla, upitali su iz kog razloga ne mogu takvim nazivom grupe ’’uvrediti’’ ni sami sebe, što predstavlja apsurd.
Vrhovni sud je odlučio da je državna agencija pogrešila:
“Ideja da bi vlada mogla ograničiti govor ili izražavanje ideja koje vređaju…pogađa Prvi amandman u samo srce. Govor koji vređa na bazi rase, etničke pripadnosti, pola, religije, starosti, invaliditeta ili na nekoj sličnoj osnovi je govor mržnje, ali najponosnije u našoj sudskoj praksi slobode govora jeste to da štitimo slobodu izražavanja mržnje”, napisao je vrhovni sudija Semjuel Alito u obrazloženju.
Sudija Entoni Kenedi je dao svoje obrazloženje:
“Zakon koji je utemeljen da diskriminiše na bazi stajališta je prekomeran oblik diskriminacije sadržaja, što je samo po sebi protivustavno…Zakon koji se može usmeriti protiv govora koji je uvredljiv nekom delu javnosti može se okrenuti na štetu svih. Prvi amandman ne poverava tu moć Vladinoj dobroti. Umesto toga, mi se moramo oslanjati na jemstva slobodne i otvorene rasprave u demokratskom društvu.”
O.K. ,,Amerika je Amerika”. Šta ćemo mi, Evropljani, a naročito Balkanci, poučeni istorijskim iskustvom da sva velika zla počinju rečima i govorima.
Svaka osuda govora mržnje nailazi na skoro pa plebiscitarnu podršku javnosti (samo monstruozni mrzitelji bi se složili sa prihvatljivošću emitovanja mržnje prema bilo kom pojedincu ili društvenoj grupi). Naročito kada je (osuda) banalna i popunjena patetčno-infantilnim frazama “Stop ovome”, “Stop onome”, a poziv na kažnjavanje je najefektniji. Utisak je da se iza toga ipak krije politički rezon, bilo da dolazi sa ekstremne desnice ili ekstremne levice. Da nije sve ostalo na ,,javnoj raspravi”, dokaz su da su vlade pojediih evropskih a jedne i komšijske države ,, nakon brojnih pretnji i govora mržnje koji se pojavljuje na društvenim mrežama i ispod komentara članaka na internetu, odlučila obračunati s “digitalnim Divljim zapadom’’. Neki se pitaju kako to da “digitalni Divlji zapad” pre godinu ili pet nije bio problem, a sad odjednom jeste, te da li sve ovo ima veze s negativnim stavovima većine komentara prema vladajućim oligarhijima. Pojedini vrlo poznati kolumnisti su odavno zabranili komentarisanje ispod svojih članaka i oni će, sigurno, ovo proširivanje cenzure pozdraviti.
I tako stižemo do ,,centralnog regulatora”. Još u septembru prošle godine Evropska komisija ,,utvrdila je smernice” za suzbijanje nezakonitog sadržaja na internetu. Od smernica i direktiva o visini potpetica na cipelama konobara, krivini banana i rodno neutralnog jezika dolazimo do smernica o slobodi govora na internet medijskim platformama i društvenim mrežama.
Javno pozivanje i podsticanje na nasilje je nesporno zlo. Međutim, ono što briselski normativci zaboravljaju je da se ono vrlo lako sankcioniše unutar postojećih zakona. I vrapcima na grani je jasno šta bi trebalo da potpada pod kategoriju “rasne mržnje” ili “antisemitizma”, ali ko će određivati šta je ,,govor mržnje” ili ,,širenje lažnih vesti”?
Pojedini medijski poslenici egzaltirano su najavili: “Zakonski malj za govor mržnje na Internetu: Šta možemo naučiti iz nemačkog eksperimenta koji će promeniti svet društvenih mreža”. Metafora “malja” neugodno podseća na Malleus maleficarum, srpski: Malj koji ubija veštice, zloglasni inkvizitorski priručnik koga su u 15. veku napisala dvojica nemačkih dominikanaca, H. Kramer i J. Sprenger. Nemačka, na koju se trudimo ugledati, odnedavno primenjuje Zakon o poboljšanju sprovođenja zakona na društvenim mrežama. Tim zakonom Nemačka propisuje društvenim mrežama pre svega Facebooku i Twitteru, da korisnicima omogući jednostavan i transparentan način za prijavljivanje ilegalnog sadržaja te da vidljivo protivzakoniti sadržaj uklone ili blokiraju u roku od 24 časa od prijave. Radi se o nametanju cenzure i, što je još gore, autocenzure. Lako je zaključiti kako će društvene mreže i portali sami, da bi izbegli rizik, jer je interpretacija rastegljiva stvar, rađe a priori brisati upise korisnika nego da se objašnjavaju na sudu i eventualno plaćaju ogromne kazne. Šta se desilo? Za samo par dana malj zakona nekritički i neselektivno je pogađao široku paletu objava – od levih komičara do desnih političara, dajući im tako u javnosti oreol žrtve gušenja slobode reči.
Sa temeljnim slobodama se ne treba igrati. Kad se zakon donese, nastaje stampedo u kom će svako prijavljivati svakoga. S obzirom i da velike društvene mreže ne mogu zaposliti desetine hiljada lokalnih administratora kvalifikovanih da brzo prosude šta se kosi sa zakonom a šta ne, biće im jeftinije, sigurnije i jednostavnije da odmah brišu i blokiraju. Teritorija slobode govora na internetu, pod izgovorom borbe protiv manijaka koji prete i šire mržnju ( a koji se lako mogu rešiti i već postojećim zakonskim okvirom), smanjiće se na pričice i sličice kućnih ljubimaca, cvetne aranžmane i Novakove pobede.
Ništa manje dramatičan je i problem što država, preteći kaznama, nameće obavezu privatnim firmama da rade njen (državni) posao. Jer, sve ovo imamo u postojećem krivičnom zakonodavstvu, krivična dela protiv časti i ugleda, ugrožavanje sigurnosti (član 138 Krivičnog zakona) i uvredu (član 170) kao i mehanizme za sudsku zaštitu. Čemu onda dodatni zakon? Svako hipernormiranje je nepotrebno a kada se time uvodi cenzura i autocenzura, i opasno. Po našu slobodu.
Prošle godine, u Kanadi, usvojen je ‘’Bill C-16’’ tj. takozvani ‘’transrodni zakon’’ koji dodaje ‘’rodni identitet ili izražavanje’’ kao osnovu diskriminacije u kanadskom zakonu o ljudskim pravima (Canadian Human Rights Act). Zakon ima primenu na federalnom nivou (uključujući aerodrome, banke kao i druge vladine institucije) dok ekvivalentna provincijska regulativa pokriva lične I komercijalne aktivnosti (uključujući radna mesta, škole, univerzitete, bolnice itd). Ontarijska Komisija za ljudska prava navodi da ‘’odbijanje da se obrati trans osobi prema izabranom imenu kao i lična zamenica koja odgovara njihovom rodnom identitetu… će se smatrati diskriminacijom kada se dogodi u okviru društvenog života koje pokriva zakon, uključujući zaposlenje, rešavanje stambenog pitanja kao i u okviru obrazovanja’’.
Drugim rečima, ukoliko se ne upotrebi odgovarajuća zamenica po izboru trans osobe – ‘’ze’’, ‘’zir’’, ‘’they’’ ili neke od brojnih drugih novokreiranih ne-reči, dovešće vas u nezgodnu situaciju sa Komisijom, što za posledicu ima naređenje za korekcijom, izvinjenje, ‘’re-edukaciju’’, novčane kazne, a takođe i hapšenje.
Jasno je kakvu opasnost ovakva legislativa predstavlja. Sloboda izražavanja je tradicionalno, negativno ljudsko pravo. Kada država reguliše izražavanje, onda se dovodi u opasnost I da kontroliše ono što mislimo, a prisilan govor predstavlja najgrublje kršenje slobode govora.
Takođe, do sada svima je već poznat intervju dr Džordana Pitersona sa novinarkom Keti Njuman . Na pitanje novinarke zbog čega bi pravo na slobodu govora bilo bitnije od prava trans osobe da ne bude uvređena, dr Piterson je odgovorio: ‘’Da bismo mogli misliti, i u toku potrage za istinom, moramo rizikovati da uvredimo nekoga’’. Navodeći sam intervju kao potvrdu svoje teze, jer novinarka je svakako rizikovala da uvredi njega, dr Piterson ju je doveo do komične sokratovske ironije.
Ukoliko određene teme postanu nedostupne za raspravu, dovodimo se u situaciju stvaranja ’’svetih krava’’, formiranja dogmatskog mišljenja koje se ne sme preispitivati, što samo po sebi otežava potragu za istinom, a tim gore ako za narušavanje tog načela sledi zakonska sankcija.
Stoga, “govor mržnje” jednostavno nema šta da traži u zakonima. Sloboda govora je ustavna kategorija i mora biti maksimalno zaštićena. Koliko god nekome smetalo tuđe mišljenje, radi pluralizma i demokratije je bitno da svako ima pravo da svoje mišljenje slobodno izrazi. U protivnom, svaka državna represija prema slobodi govora dovešće samo do još većeg rasta ekstremne desnice i levice jer poznato je – ljudi vole još više kad je nešto zabranjeno, a pogotovo ako osećaju da je nepravedno.
Autor: Ivan Ratković
O autoru: Stekao zvanje diplomiranog pravnika na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i mastera na Evropskom među-univerzitetskom centru za ljudska prava i demokratizaciju (EIUC) u Veneciji. Su-osnivač i izvršni direktor udruženja ”Studenti za slobodu Pravni Fakultet”. Niz godina radio u privatnom i NVO sektoru. Član astronomskog drustva ”Rudjer Boskovic”, bavi se biciklizmom i paraglajdingom.
