Čast, dostojanstvo i moral. Uzvišene reči i ideali svakako, ali kao društvene kategorije, bile su i ostaju predmet manipulacije od strane državnih aparata u bilo kojem kutku i sokačetu sveta, a po pravilu za „dobrobit zajednice“. Štaviše, upravljanje javnim moralom je implicitna (a u religioznim i konzervativnim sredinama bogami i vrlo eksplicitna) svrha postojanja države. I kako to često biva, funkcionisanje apstraktnog koncepta na nivou kolektiva baš i ne primećujemo mnogo niti razmišljamo o njemu dok nam ne zasmeta, dok ne dođe u sudar sa ličnim verovanjima, osećajem za pravičnost ili iskustvom. Ili još gore, dok se ne sukobi sa egzistencijalnim, životnim pitanjem, poput autonomije čoveka i slobode izbora, ili pukog opstanka.
Kroz čitavu istoriju, a sve do dana današnjeg, najviše pogođene ograničenjima i pravilima javnog morala, što formalnim što neformalnim putem, jesu žene. Ova ograničenja se posebno dotiču tela, koje je samo po sebi tabu, ali u slučaju žene daleko restriktivniji. I ako na primeru jedne profesije možemo da pratimo stigmu koju trpi ženska seksualnost, to je bez sumnje prostitucija, u kojoj se stanje konvencionalne „mudrosti“ nije značajno i odlučujuće promenilo faktički od nastanka tog „najstarijeg zanata na svetu“.
Ustaljeno preovlađujuće mišljenje da prostituciju treba zabraniti vođeno je logikom očuvanja ženske fizičke bezbednosti i svetosti njenog tela. Agitatori prohibicije poistovećuju prostituciju kao delatnost sa kriminalnom aktivnošću trgovine belim robljem ili tvrde da u svakom slučaju najveća većina žena ne bi nikad dobrovoljno izabrala da se bavi tim poslom i da su u najmanju ruku one primorane lošim ekonomskim stanjem da uđu u tu profesiju. Ali zakoni već postoje, zna se šta je zločin, šta nije. Oduzimanje slobode, pretnja i prinuda su nedopustivi u savremenom društvu i protiv takve kuge se moramo boriti, ali kakve veze ta borba ima sa odlukom odraslih ljudi da svojevoljno rade sa svojim telima šta žele ako već time ne ugrožavaju nikoga? Razlika između dva slučaja je toliko samoočigledna da je nije potrebno dalje ni braniti. Što se tiče ekonomske vrste prinude, nekoliko primedbi. Prvo, uočite da „najveća većina žena“ ne znači baš isto što i „sve žene“. I ako prihvatimo validnost te sintagme i teze uz koju ide, zašto najveća većina ima pravo da odlučuje u ime najmanje manjine, odnosno pojedinca? Zatim, posvetimo se malo metodu oblikovanja, odnosno percipiranja problema i njegovog rešavanja. Ukoliko siromaštvo, između ostalih faktora, utiče na odluku žene da uđe u svet prostitucije, kako to prohibicija popravlja? Zar se ne čini da je prohibicija onda samo uzaludan, samozavaravajući i konačno neuspešan pokušaj „peglanja“ posledica, umesto bavljenje uzrocima? Siromaštvo i predrasude jesu ono sa čime treba da se rvemo i što moramo pobediti, a ne ljude koji se snalaze najbolje što umeju. Zapitajte se sledeće: na koji način se to pomaže prostitutki time što biva uhapšena i stavljena iza rešetaka, i time što joj se oduzima pravo da ima stalan izvor prihoda i preživi? Činjenica je da svi zakoni ovog sveta nisu nikad i nigde uspeli da unište postojanje prostitucije, i zato razmišljajmo o stanju na terenu praktično i hladnokrvno.
Prostitucija se karakteriše kao zanimanje koje nije nalik na obično, i to se može prepoznati u jeziku kojim se ono oslovljava – prodaja žene, prodaja osobe. Međutim, postoji nešto pogrešno u tome, ako se malo bolje udubite. Ukoliko, na primer, poželite da sredite frizuru, nećete nikad reći da ste „kupili frizera“, nego da ste se ošišali. Niste vi stekli nikakvu kontrolu nad njim/njom, nego ste se uz novčanu nadoknadu okoristili jednim aspektom njegove/njene ličnosti – veštinom, talentom, znanjem. Zašto se onda kupovina seksualne usluge poistovećuje sa kupovinom ličnosti? Zar upravo takav pogled na stvari ne objektifikuje žene, jer ih izjednačava sa njihovim telima? Da li je žena svedena samo na tu seksualnu ulogu/funkciju koju pruža? Apsolutno da ne. O kakvom onda oduzimanju časti govorimo, zašto je prostitucija drugačije zanimanje? Upravo oni koji imaju za cilj da brane autonomiju i snagu žene, ovakvom postavkom i definisanjem prostitucije oduzimaju vrednost onima koje se njome bave. Na drugoj strani, desnica se bavi sanktifikovanjem ženskog tela jer time želi da odbrani tradicionalne vrednosti poput porodice, tako da slobodu žene podređuje drugim ljudima i njihovim toplim iluzijama pravičnosti. Bilo da ograničavanje ženske seksualnosti potiče od navodne brige za njenim dostojanstvom i autoritetom nad sobom (oh ironije), ili od potpuno suludog i psihodeličnog rasporeda društvenih prioriteta, činjenica je da sa svih strana nezadovoljstva (najblaže rečeno) bujaju kad god se individua usudi da ne obraća pažnju na svetonazore, moraliste i samoproklamovane prosvetitelje u svojoj okolini. U SAD alijansa između radikalnih feministkinja i evangelista sama po sebi već govori do koje su mere ljudi spremni da se mešaju u tuđa posla, afinitete, ukuse i sklonosti – u sve ono što ih se ne tiče[1].
Na koje sve načine legalizacija prostitucije poboljšava život samim seksualnim radnicama, a uz to koristi i društvu? Ukoliko govorimo o nasilju na radnom mestu, ono je daleko manje verovatno kada prostitutka oseća da može da prijavi počinioca policiji, bez straha da će sama biti privedena. Postojeće stanje je takvo da prisiljava radnice da traže pomoć od makroa, što ih izlaže samo novim vrstama nasilja i ucene. Potom, dolazimo do pitanja trgovine ljudima. Kriminalizovanje bilo koje delatnosti pa tako i prostitucije, opšte je poznato, dovodi do viših cena na tržištu. Uvođenjem u legalne tokove, cene se obaraju, i time za otmičare i vođe podzemlja posao postaje znatno manje unosan, što može da bude izuzetna pomoć u suzbijanju pošasti kojom ti zločinci upravljaju. Ovakav stav potvrđuju izveštaji Saveta za ljudska prava UN kao i slavnog londonskog NVO-a Amnesty International[2].
Pažljivom regulacijom uslova radnog mesta koja uključuje obavezno korišćenje prezervativa pri seksualnom odnosu, onemogućava se i izbijanje epidemija polno prenosivih bolesti, što je nešto što se svakako ne može reći da je obezbeđeno u uslovima prohibicije. I Svetska zdravstvena organizacija prepoznavši ovakvu dinamiku problema, predlaže zemljama određeni stepen dekriminalizovanja i regulisanja prostitucije[3]. Trebalo bi napomenuti zatim i životni standard radnica koji se popravlja onog časa kad zadobiju prava koja postoje za legalne privredne grane – zdravstvena i socijalna zaštita i minimalna nadnica, samo su neka od najvažnijih.
Ukoliko pretpostavimo voluntarizam na obe strane transakcije, zdravorazumski dolazimo do još jednog važnog zaključka, a to je da je prostitucija suštinski samo „zločin bez žrtve“, iliti nije zločin uopšte. Novac poreskih obveznika se rasipa u vetar svaki put kada snage reda i mira svoje dragocene resurse usmere na hvatanje prostitutki ili mušterija a ne na lov istinskih kriminalaca koji povređuju tuđi život ili imovinu. A ako već govorimo o poreskim obveznicima i dobiti koju zajednica ima od racionalnog trošenja njihovih para, dobro bi bilo i da uvidimo kako legalizovanje prostitucije znači i njeno oporezivanje i popunjavanje državnog budžeta – dakle, više sredstava za sve ono što mi, građani, smatramo da je od neprocenjive društvene vrednosti, poput obrazovanja.
Konačno, postoji još jedna možda manje vidljiva, usporena ili dugim rokom uslovljena promena do koje može doći normalizacijom pogleda ljudi prema prostituciji jednom kada se njena sveprisutnost doživi kao nešto obično, svakodnevno, i ne nemoralno. Razmislite malo o tome koliko samo izraza i reči postoji što u našem, što u praktično svim stranim jezicima za opisivanje prostitutke ili iole promiskuitetne žene. Degutantnih gnusnih izraza, neprikladnih za ovaj tekst i civilizovanu raspravu uopšte. Izraza namenjenih vređanju dostojanstva žene, ponižavanju i degradiranju njenog bića i ljudskosti. Svi znamo te reči, ali njihovo korišćenje jeste ono što treba da se shvati kao sramotno, umesto ponašanja kojeg su namenjene da opisuju. (Na kraju krajeva, reč nam uvek kazuje najviše o osobi koja je izgovara). Jezik je dabome oruđe moći i kao takav održava i oslikava odnose nejednakosti, a da toga ponekad i nismo svesni. Ali u svetu u kojem će ženska seksualnost da se shvati na nov, oslobađajuć način, i jezik će pratiti promenu. Stav prema prostitutkama i ženskom promiskuitetu generalno se možda neće promeniti preko noći legalizacijom sporne profesije, problem je ukorenjen duboko i ima svoje formalne (zakonske) i neformalne manifestacije. Ali hajde onda da se za početak pozabavimo direktno onim što možemo, dakle formalnim, i da sa te strane uklonimo stigmu koja pogađa prostitutke, a da zatim postepeno delamo u svojoj sredini u pravcu iskorenjivanja nepravedno osuđujućeg odnosa prema njima. Korak ka legalizaciji prostitucije jeste ispravan korak ka rodnoj ravnopravnosti.
Žena jeste i mora biti punopravni vlasnik svog tela, i ako je to konsenzus koji možemo da izvučemo iz nedavne holivudske afere seksualnog uznemiravanja oko producenta Harvija Vajnstajna i svih njemu nalik koji su naknadno razotkriveni, moramo da razumemo da to važi i za pitanje dobrovoljne prostitucije[4]. Jer isto kao što napasnici i silovatelji nemaju pravo na žensko telo, koliko god visoko bili rangirani na društvenoj lestvici, ni država nema, ne može i ne sme da ima to pravo. Nekoliko modela legalizovanja i dekriminalizovanja prostitucije postoji i primenjuje se u više demokratski razvijenih zemalja Zapada[5], i premda ne treba očekivati lak i pravolinijski put ka lečenju od mnogih zala i nevolja povezanih sa delatnošću prostitucije, jer nije izmišljena magična pilula koja tako nešto nudi, činjenica stoji da je alternativa u vidu prohibicije nemoralna, neefikasna i jednom rečju – gora. I Srbija je, smatram, spremna za pokretanje javne debate o ovom pitanju.
[1] https://www.thedailybeast.com/radical-feminists-and-conservative-christians-team-up-against-transgender-people;
[2] http://www.gaatw.org/statements/GAATWStatement_05.2013.pdf;
[3] http://www.who.int/hiv/pub/sti/sex_worker_implementation/swit_chpt2.pdf;
[4] http://www.bbc.com/news/entertainment-arts-41594672;
[5] https://en.wikipedia.org/wiki/Prostitution_by_country;
Autor: Dejan Ćupurdija
O autoru: Pesnik, i pripovedač, profesionalni mucavac. Uzgred budi rečeno, suosnivač i bivši potpredsednik Studenata za slobodu – Filozofski fakultet, suosnivač CAAS – Centra za antiautoritarne studije, i master istoričar sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
