Uvek je izazov razgovarati sa onima koji su posvetili život istovremeno i nauci i aktivizmu. Imali smo priliku za jedan takav “izazovan” razgovor ovog leta u Banskom, sa profesorom ekonomije iz Marseja, Pierom Garelom. Kao dugogodišnji libertarijanski aktivista prof Garelo je učestvovao u svim značajnim reformama u državama Istočne Evrope, nakon sloma komunizma. Kao naučnik i profesor, svojim radom je doprineo boljem razumevanju nadolazećih promena. Bez obzira na uspeh, Garelo je spreman za nastavak predanog rada na poboljšanju i promenama, i uprkos svemu, veruje da je optimizam neophodan.
– Govorimo sa profesorom Pjerom Garelom iz Francuske. Zdravo. Za početak bismo sa Vama govorili o Vašem dugogodišnjem angažmanu u slobodarskom pokretu, kao i Vašim počecima. Šta Vas je motivisalo da se u isti uključite? Kako je to izgledalo i kada se odvijalo?
– Zdravo. To je duga priča. Ukratko, moj otac je bio na istoj poziciji na kojoj sam i ja. Bio je profesor ekonomije na Univerzitetu u Marseju, u južnoj Francuskoj, i bio je libertarijanac, pa sam preko njega došao u kontakt sa istomišljenicima, ljudima koji vole slobodu, iz Francuske, ali i SAD. Razvio je mesto na jugu Francuske gde su ljudi, koji su želeli da saznaju više o ekonomskim slobodama, ali i klasično liberalnoj filozofiji, mogli da dođu. Tako da sam vrlo rano došao u kontakt sa time. Kasnije sam se više angažovao na ovom polju kada sam se vratio u Francusku nakon odbrane doktorata. Imao sam priliku da se priključim Institutu za ekonomske studije (IES) i rado sam radio na prenošenju onoga što sam razumeo i naučio na univerzitetu preko seminara, koji su za mene primer toga kako univerziteti treba da izgledaju. Mesto na kojem možete ući dublje u materiju, raspravljati sa profesorima, dakle više sokratovski pristup učenju.
– Možete li nam reći nešto više o IES-u?
– IES je počeo sa radom 1989, tako da će nam sledeće godine biti tridesetogodišnjica. Namera je bila proširiti ideje slobode, kroz fokus na studente i akademski sektor. Počeli smo sa pokretanjem časopisa Journal des économistes et des études humaines, koji još uvek postoji i koji objavljuje De Gruyter. To se dakle tiče akademskog dela, odnosno predstavlja mesto na kojem mladi istraživači, zainteresovani za klasičnu političku filozofiju, mogu objavljivati svoje radove. Druga ideja je bila organizacija seminara, koja bi nam omogućila selekciju dobrih stedenata, koji su slušali o slobodi, o liberalizmu, ali ne znaju tačno šta je, kako bi im pružili priliku da se upute u ove ideje.
– Od početka otvaranja zemalja istočne Evrope deo ste tranzicionog procesa, posebno u Rumuniji i Bugarskoj. Da li možete da podelite sa nama Vaše iskustvo?
– Bio je to interesantan period, a interesantno je i danas. Počeli smo, dakle, 1989. i putovali u zemlje poput Estonije, Mađarske, Rumunije, Bugarske i mladi studenti su bili veoma zainteresovani, jer su za njih te ideje bile novina. Na vlastitim univerzitetima su uglavnom sretali starije profesore, više eksperte za socijalističko planiranje nego za slobodno tržište, tako da su bili jako srećni, postavljali mnoštvo pitanja o slobodi, o vladavini prava, itd. Tako da su to divne uspomene i još uvek smo u kontaktu sa tim studentima.
– Radite i sa Resource Bank-om, koja razvija mrežu libertarijanskih trustova mozgova u Evropi….
– Da, da. European Resource Bank (ERB) se, kao i IES, u početku držala potvrđene prakse, dugo primenjivane sa druge strane Atlantika. IES je u početku bio povezan i sa IHS-om, tri-četiri godine, nakon čega smo se razišli, ali smo ostali u prijateljskim odnosima. Zamisao ERB je bilo stvaranje banke gde bi se našli resursi za mudru promociju slobode. Ideja je bila skupiti na jednom mestu ljudi koji rade u različitim trustovima mozgova, razvoj mreže za razmenu ideja, oprobanih praksi. Ideja je prvo razvijena u SAD-u, tamo je postojala Resource Bank-a, a pošto smo se mi iz Evrope sretali sa druge strane Atlantika, jednog dana, pre oko 14-15 godina, smo postavili sebi pitanje „zašto ne uradimo isto u Evropi“, jer bi nam to bilo jeftinije. Pa smo organizovali ERB, i to nedaleko odavde, u Borovecu, još jednom skijaškom odmaralištu u Bugarskoj.
– Verujemo da ste prava osoba od koje treba tražiti savet za libertarijance i mlade trustove mozgova u istočnoj Evropi, ali i u ostalim delovima Evrope. Koji bi bio Vaš savet?
– Savet, savet….. Čuli ste skoro na konferenciji o preduzetništvu da, da biste bili uspešni, treba vam strast i istrajnost. Tako da bi to bio moj prvi savet, morate biti strastni. Ukoliko nemate jake pobude, nemojte ni počinjati. I budite istrajni. To je proces u kome se uči, a on može biti ubrzan ako se deli iskustvo sa drugima, možda preko Resource Bank-a, Liberty Forum-a, gde možete učiti od drugih i uštedite vreme. Ali morate biti prilagodljivi, jer mislim da posebno u Evropi svi trustovi mozgova moraju da se suoče sa specifičnim kontekstima. Jer ono što je dobro za nekoga u Belgiji, ne mora da bude dobro za nekoga u Sofiji, primera radi. Budite strastveni, budite ambiciozni!
– Verujemo da ste dobar poznavalac političke situacije u Evropi, pa nas interesuje Vaše mišljenje o populističkom talasu u evropskim zemljama.
– Verujem da to treba da nas brine, iako opasnost u većini zemalja nije očigledna na prvi pogled. U Franuskoj primera radi ima populizma, ali ne vidim da za sada postoji široko grabljenje vlasti. No, moramo biti na oprezu. Mislim da taj talas otkriva da nešto fali među ljudima. Obično su ljudi agresivni kada su uplašeni, pa je na nama da im pokažemo da nema razloga za strah, globalizacija je prilika, a ne opasnost, a isto važi i za imigraciju. Ali mislim da je to stari sentiment. Kada ste uplašeni optužujete druge i imate želju da se grupišete. Treba da obratimo pažnju na to. Mislim da to otkriva delimično i nedostatak vrednosti, na čemu takođe moramo da radimo. Nije u pitanju samo ekonomija. Ljudi moraju imati više samopouzdanja u proceni onoga što rade, više vere u ideje slobode, u činjenicu da ukoliko radite ispravne stvari, nemate razloga da se plašite drugih. Takođe, nacionalizam se često bazira na pogrešnoj istoriji, što dovodi do prenaglašavanja razlike sa drugima, umesto da se gleda i da se radi na onome što nam omogućava da živimo zajedno u miru, a ne da se prenaglašava tenzija i tome slično.
– Za kraj, rekli ste više puta tokom seminara da ste optimista. Naravno, postoje neslaganja po pitanju toga treba li biti optimista ili pesimista, pa bi Vas zamolili da malo razradite vlastitu poziciju.
– Verujem da sam optimista zato što radim. Pesimistični ljudi obično ne preduzimaju akcije. Optimista sam jer verujem da ima dobrog u ljudima. Ono što treba da radimo jeste da razvijamo pravila igre koja će omogućiti da se to ispolji i da se borimo protiv pravila igre koja, sa druge strane, konfrontiraju ljude. Mislim da sam razuman optimista. A to sam i zato što verujem u ljudsku sposobnost prilagođavanja. Glavno je, čini mi se, da sam optimista zato što kada pogledam na prošlost vidim da svaki put kada smo bili u mogućnosti da postavimo pravila koja bi omogućila ljudima da „procvetaju“, procvetali bi izuzetno. Ali moramo biti preduzimljivi, aktivni optimisti.
– Slažemo se. Hvala Vam na vremenu i svemu što ste radili tokom ovog seminara.
– Svakako, nema na čemu. Hvala i Vama.
