Ovih dana mnoge oči su uprte u univerzitete. Pre svega Univerzitet u Beogradu za vreme blokade, vucaranje rektorke po medijima i utvrđivanje njene podobnosti od strane Milomira Marića i cele pompe koja traje oko doktorata ministra finansija. Imamo spominjanje i Univerziteta u Nišu koji kupuje skupocene Škode. Ono što je opštije je pad na Šangajskoj listi onih koji su se na istoj uopšte našli. Kako to sve utiče na mene kao studenta? Na prvi pogled, skoro uopšte ne. Ja redovno idem na predavanja i vežbe, ispunjavam obaveze koje imam i sve ide jednim uobičajenim tokom… Tek tu i tamo čuje se reč „autonomija“ kada se govori o univerzitetu. Tu dolazi do zabune kod mene. Šta je ta autonomija i da li je uopšte ima kada se govori o visokom školstvu?
Ako se bacimo na guglanje pojma autonomija na sajtu velikirecnik.com dolazimo do definicije gde autonomija znači „Samostalno određivanje pravila.“ Ako sad tu definiciju spojimo sa visokim školstvom u Srbiji dolazimo do dva moguća rešenja. Ili je ova definicija pogrešna, ili nema autonomije na našim univerzitetima. Da pođemo od prve pretpostavke (da je definicija loša), bacio sam se dalje na gugl pretragu i skoro sve što sam mogao da nađem je na principu ove prve definicije; da je autonomija samostalno određivanje pravila. Tako da možemo prvu pretpostavku da odbacimo i da pokušamo da proverimo ovu drugu.
Da li su univerziteti u Srbiji samostalni u određivanju pravila? Ako da, zašto da? Ako ne zašto ne? Možemo reći da su samostalni, ali samo formalno. Svi univerziteti, na dalje fakulteti i ostali organi imaju svoje statute, odluke, pravilnike itd. Imaj različite organizacione strukture, broj fakulteta u okviru univerziteta, broj smerova u okviru fakulteta. Čak se nisu dogovarali ni oko imena određenih jedinica pa negde srećete naziv departman, grupa, odsek itd. u okviru jednog fakulteta. Isto tako nazivi predmeta na istim departmanima nisu isti na različitim fakultetima. Generalno cela organizacija studija se razlikuje u zavisnosti od toga šta studirate i gde studirate. To znači da su fakulteti kao sastavne jedinice univerziteta, a na kraju i univerziteti autonomni, ali samo u odnosu na druge univerzitete. Tu se sa autonomijom staje.
Razlog zbog čega je autonomija jako upitna je taj što univerziteti (u širem smislu i nauka) nisu autonomni od drugih oblasti društva, pre svega politike. Imamo ministra finansija oko čijeg doktorata se vodi rasprava poslednjih godina, gde postoje dokazi da je taj doktorat plagijat; taj čovek odlučuje o tome koliko para će dobiti univerziteti. To dalje navodi da je nauka pod direktnom kontrolom države koja se ne odlikuje prevelikim stepenom demokratije. Da bude gore po nauku, mnogi autori su govorili o tome da je napredak nauke najlakši i najbrži u društvima gde vlada demokratija. U posebnom su problemu ljudi koji se bave društvenim naukama, njihov položaj se osporava, a vrednost umanjuje iz razloga što bi oni trebali da imaju jako izraženu kritičku misao i da takav način mišljenja prenose svojim studentima. Da budemo realni, kojoj autoritarnoj vlasti odgovara da ima ljude koji se bune protiv nje? Odgovor je naravno očigledan. Iako postoji kontrola univerziteta putem finansija, ona još uvek nije tako direktna i još uvek postoje neki ljudi koji mogu da dignu svoj glas. Naravno da će biti provučeni kroz celu medijsku mašinu, ali bar za sada nismo imali slučaj da je neko izgubio posao zbog toga (nadam se da nismo). Ako se nastavi ovakav trend, pitanje je trenutka kada će se to desiti zajedno sa gubljenjem autonomije i u formalnom obliku. Krajnji stadijum koji je malo verovatan bi bila potpuna ideologizacija nauke i stavljanje iste samo u direktnu službu države.
Glavno pitanje koje se postavlja na kraju je šta možemo da uradimo da do toga ne dođe? Pre svega treba nam više decentralizacije, u skoro svim oblastima. Dati apsolutnu moć jednom centru odlučivanja znači i dati svoju slobodu. To moramo da sprečimo i da se protiv toga borimo. Drugi efikasni mehanizam je uvođenje nekog oblika tržišta u sistem obrazovanja. Nažalost to u Srbiji ne bi funkcionisalo iz prostog razloga što naše društvo ne ceni znanje, pa bi elementi tržišta samo doveli do podilaženja studentima, u smislu da se dobije njihov novac, a za uzvrat da im se da parče papira na kome će pisati „Diploma“. Tek tada bi sa naukom kod nas bilo svršeno. O tome ćemo u nekom sledećem tekstu.
Ono što bi verovatno najviše pomoglo je to da se ostvari veća veza naučnika, kako prirodnih tako i društvenih, sa običnim ljudima. Sa onim ljudima koji nemaju pojma o tome kako funkcioniše nauka, sa onim ljudima koje muče obični, svakodnevni problemi, ali gledaju u TV i veruju njemu više nego svom novčaniku kada je u pitanju životni standard. Ljudi koji se bave društvenim naukama, na primer, rade gomilu istraživanja na jednu ili drugu temu, iznose statistike, brojke, rezultate, ali zaboravljaju ono najbitnije – da je iza svakog tog broja ili procenta živ čovek. Isto tako, za razliku od većeg broja stanovništva, ljudi koji rade na univerzitetu imaju viši životni standard. Naravno da je to skoro pa mizerno u nekim evropskim okvirima, ali u državi gde ogroman broj ljudi radi za minimalac (ako je uopšte te sreće da ima posao) plata od 60.000 dinara je pravo malo bogatstvo. Zbog toga obrazovaniji deo stanovništva često ispušta iz vida da postoje ljudi koji nikada nisu izašli iz ove države, koji nikada nisu otišli u pozorište, muzej ili neku drugu instituciju kulture. Verovali ili ne takvih je mnogo, i takvi ljudi mogu dovesti do bitne promene. Tako da dragi intelektualci i svi oni koji radite na univerzitetu ili se na bilo koji način bavite naukom, izađite iz kabineta, odmaknite se od teorije i obratite pažnju na običnog čoveka, jer ste mu vi jedina nada da vidi dalje od televizije i Informera, kao što je i taj običan čovek vaša jedina nada da jednoga dana imate pravu autonomiju, koja znači samostalno određivanje pravila.
Autor: Vuk Dinić
O autoru: Student četvrte godine sociologije Filozofskog fakulteta u Nišu.
