Bio je 1990ih prvo nečija misao, pa beogradski grafit ali je ostao hirurški precizan prikaz mentalnog stanja u Srbiji, pisalo je – ko ovde ne poludi, taj nije ni bio normalan.
Svi će, kad-tad izgubiti razum. Oni koji ga ne izgube, nisu ga ni imali. Nije ovde reč o nekoj blagoj blesavosti ili bezopasnoj otkačenosti, već se misli na pravo ozbiljno ludilo različite vrste i intenziteta. Ozbiljno poremećena stanja svesti iz kojih je izlaz mukotrpan i dugotrajan proces, uz neizbežne medikamente, jer laki psiho-terapeutski pristupi nemaju nikakvog efekta. Zaista, kako ne poludeti?
Ovih dana direktor Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) izjavljuje kako je po prvi put nakon dugog perioda, ukupan broj nezaposlenih pao na ispod 600.000 (100.000 preko pola miliona ljudi). Statistički, demografski – na bilo koji relevantan način, ova informacija je sasvim beznačajna. Gađati se apsolutnim brojkama u ovom kontekstu je nonsens i svaki iole ozbiljniji statističar toga je dobro svestan.
Izostaje odgovor na bezbroj pitanja – u kakvoj je vezi stopa emigracije radno sposobnih sa padom nezaposlenosti? U kakvoj je vezi izmena određenja „zaposlenosti“ i pad nezaposlenosti? O kolikom „padu“ tačno govorimo i na koji period se odnosi taj pad? Da li postoji veza između pada broja stanovnika i pada stope nezaposlenosti? U kakvom je odnosu ova brojka sa ukupnom populacijom radno sposobnih? U kakvom je odnosu strožije vođenje evidencije nezaposlenih (brisanje sa evidencije) i pad nezaposlenosti? Da li postoji veza između pada nezaposlenosti u Srbiji i pada poverenja u institucije? Da li je na desetine hiljada ljudi koji rade freelance poslove za, najčešće, strano tržište na evidenciji kao zaposleni ili kao nezaposleni? Da li su oni koji rade „na crno“ u ovoj evidenciji?
Izjava direktora NSZ je, dakle, samo deo političkog narativa, delić slagalice koji se savršeno uklapa u celokupnu sliku paralelnog univerzuma čiji nastanak i razvoj možemo da vidimo samo na televiziji i u većini medija. Svima je svanulo nakon što su oterani „žuti“. Zaustavljene su pljačkaške privatizacije, iskorenjena je korupcija, na odgovorne funkcije dovedeni su stručni ljudi i brojne nestranačke ličnosti.
Gotovo svakodnevno otvaraju se gigantske fabrike, strani investitori sa svih strana sveta hrle u Srbiju da pokrenu biznis i zaposle radnike. Budžet je gotovo stalno u suficitu i stope rasta su kontinuirane i stabilne. Modernizovana i dobro opremljena policija garantuje bezbednost građana, a uprava za organizovani kriminal redovno izveštava javnost o masovnim hapšenjima kriminalaca, dilera droge i beskompromisno se obračunava sa „crnim tržištem“. Grade se putevi, mostovi, stambeni kompleksi…Srbija se, posle mučne decenije „žutog terora“ diže iz pepela.
Horsko pevanje svih, i najtanjom niti vezanim za režim, tek ponekad narušava neko uticajan na društvenim mrežama gde se dele kritički nastrojeni tekstovi i istraživanja malobrojnih i marginalizovanih istraživačkih redakcija. Ovi glasovi se ekspresno ućutkuju organizovanom akcijom internet timova.
Poslušni botovi, od kojih su mnogi manje ili više fiktivno zaposleni u državnoj administraciji, promptno reaguju i negiraju svaku tvrdnju. Kupljeni i dizajnirani softveri lupaju po stotine minusa na svaki kritički komentar, bez izuzetka. Reći na internetu da je neistina laž, bilo u svojstvu autora ili komentatora, znači navući na sebe celodnevne notifikacije pune uvreda, mržnje, kritike i besa, uz neverovatnu količinu „minusa“. Ovome se neretko pridružuju i mnogi drugi, motivisani ljudskom potrebom pripadanja grupi.
Istina je, tako, iskrivljena i izokrenuta naopako. Dobro je kad je loše i najbolje je kad je najgore. Najveći kriminalci su heroji borbe protiv kriminala. Najlošiji đaci su naučnici blistave karijere. Sve ovo radi režim, poznato je i jasno mnogima. Organizovano i posvećeno stvara se paralelni univerzum. Šta se, međutim, dešava u realnosti? Sve je, jasno, sasvim suprotno.
Iskusni, malo stariji i po karakteru skeptični još uvek su relativno bezbedni. Oni manje upućeni, neosvešćeni na razne načine i neinformisani, nalaze se pod udarom i pritiskom paralelnog univerzuma. Tačka pucanja nužno će biti oni lično i njihovi životi. U okolnostima u kojima je sve jednostavno savršeno i besprekorno, u šta vas uveravaju sa svih strana – ko može da bude odgovoran za sasvim suprotne životne okolnosti, nego vi sami i krivci oni koji su vam najbliži? Stopa nezaposlenosti pada, a vi ste nezaposleni.
Beleži se privredni rast, a vi ne možete da pokrijete elementarne troškove života. Probleme koje imate, super uspešni i efikasni sudovi i policija ne rešavaju. Ovoliko uspešna država ne može da bude odgovorna i za to što ste vi ili vaši bližnji nesposobni, lenji, nesnalažljivi, u svakom smislu – luzer. U čemu grešite?
Možda se niste dovoljno potrudili u školi. Možda vam se jednostavno nije dalo. Možda nije imao ko da vas podrži, finansijski, emotivno, logistički, organizaciono. Možda ste napravili jednu ili dve pogrešne odluke koje su vas nepovratno zakucale na dno. Možda ste, ipak, hteli previše i vreme je da odustanete od nerealnih očekivanja od sebe, nerealnih kao što je ideja da možete da živite samostalno od svoje plate.
Možda je vreme da shvatite da i ne želite ništa posebno drugačije od toga da vas u kasnim 40im izdržavaju roditelji-penzioneri, plaćaju vam deo kirije, po koji račun, napune frižider, gurnu neki evro u džep za letovanje. Možda je vreme da shvatite da „normalan“ život podrazumeva dug po kreditima, kreditnim karticama, „grebanje“ o sve i svakog, kupovinu patika na rate i skromni život u beskrajnoj neizvesnosti.
Da li možete sva ova možda da prihvatite lagodno i bez posledica po sopstveni razum zbog sopstvene krivice i nedostojnosti drugačijeg života? Jer naravno da je vaš životni standard u ovako srećnim vremenima, uz ovoliko sposobno državno rukovodstvo i sveopšti društveni prosperitet isključivo vaša odgovornost. Prosto, o neiskorišćenim mogućnostima i prokockanim šansama je reč i ako razmišljate o sopstvenoj odgovornosti, uperili ste prst u pravog krivca.
Samo, problem je što niste u pravu. Životne šanse svakoga od nas velikim delom određuje i kanališe sredina u kojoj se nalazimo. Ukoliko biste posadili sadnicu banane na otvorenom prostoru na, recimo, Kopaoniku, moguće je da bi se „primilo“ ali izvesno je da ne bi preživelo i rađalo. Ne bi mu odgovarala klima, zemljište, ne postoje uslovi za gajenje banana na balkanskim planinama.
Istorijske naslage i našeg društva, napravile su od njega plodno tle za neke druge biljke i nedostatak svakog preduslova za meritokratiju i lični razvoj. Nije, dakle, do bilo koga od nas pojedinačno. Ipak, jeste do svih nas zajedno. Da li ćemo ostati bez razuma i prilagoditi se većini ili ćemo se zajedno izboriti za razum, protiv nenormalnog?
Pitanje za kolege, sociologe i socijalne psihologe jeste u kakvoj je vezi pad stope nezaposlenosti sa porastom dijagnoza iz spektra depresije i drugih? Da li smo sve bolesniji uporedo sa ovim nikada ranije u istoriji viđenim razvojem? Da li nas sve veći i sve šareniji paralelni univerzum čini sve bolesnijim?
Istina je, vidimo, nemoćna pred snagom paralelnog univerzuma. Pitanje za razmišljanje malobrojnim zdravim glavama je kako protiv nenormalnog?
Autorka: Milena Marić Blagojević
O autorki: Master sociolog i preduzetnica. Zainteresovana za Balkan i socio-ekonomske odnose na njemu.
*Tekst preuzet sa sajta Danas.
