“Doći će dan kad će naše ćutanje biti moćnije od svih vaših glasova danas. Cenjeni sudijo, možete da me proglasite krivim, ali svet treba da zna da je 1886. u Ilinoisu devet muškaraca osuđeno na smrt jer su verovali u bolju budućnost. Krivi su jer nikada nisu izgubili veru u konačnu pobedu slobode i pravde!”
Završno obraćanje Augusta Spies-a, osuđenog na smrt vešanjem zbog nemira u radničkim protestima početkom maja 1886.
Svakog dana stotine hiljada ljudi u Srbiji ide na posao. Prema bilo kojoj kredibilnoj statistici većina ljudi u Srbiji živi veoma skromno, od zarađenih plata gotovo je nemoguće pokriti osnovne životne troškove. Pompezno najavljivane stope rasta vremenom se tope i osim što ostaju zamagljene pažljivo kreiranim masovnim skretanjem fokusa, ostaje ispod radara i izostanak boljitka životnog standarda svih stanovnika Srbije. Ipak, uz po koji štrajk upozorenja ili tradicionalni štrajk prosvetara – izostaje i “odgovor” onih koji primaju plate i uopšte imaju bilo kakav posao. Uprkos siromaštvu i lošem životnom standardu, građani na izborima ne “kažnjavaju” odgovorne. Naprotiv, loša vlast iz prethodnog perioda osvaja sve više i više glasova od sve manjeg broja izašlih birača. Takav rasplet omogućava dalje ugnjetavanje stanovništva, pa se par sedmica pred 1.maj pojavila i vest o tome kako će ubuduće poslodavci moći da sklapaju „usmene“ dogovore sa radnicima. Zaposleni u Srbiji su, ugrubo, podeljeni u dve velike grupe.
Prvu grupa – čiji se tačan obuhvat ne zna i govori se o procenama, čine oni koji rade za državu. Jedan deo njih je zaposlen u državnoj administraciji a drugi u javnim službama. Dok je za većinu javnih službi, poput recimo sistema obrazovanja ili zdravstvene zaštite neophodna izvesna stručnost, za državnu administraciju dovoljna je i neophodna politička lojalnost. Iz tog razloga ljudi na vlasti rade na tome da razviju svoju klijentelističku mrežu kroz državnu administraciju. Prvi sigurni glasovi za vlast nalaze se u slabije obrazovanim kadrovima koji bez posla koji im je omogućila partija, ne bi imali drugi. Tako, zaposleni u opštinama će teško ili nikada neće stupiti u štrajk, dok je nezadovoljstvo radnim uslovima moguće kod kvalifikovanih kadrova koji imaju alternativu poput lekara ili nastavnika. Kvalitet usluga ne prati povećanja broja zaposlenih u državnoj administraciji, ali je osetan pad kvaliteta u potencijalnim „žarištima“ – zdravstvenom i obrazovnom sistemu pre svega.
Drugu grupu čine zaposleni kod „privatnika“ i „investitora“. U ovakvom režimu, ne mali broj zaposlenih ovde takođe zavisi od političke volje vlastodržaca. Selektivna primena zakona upravo tome i služi – kao mehanizam potencijalno neposlušnih a ekonomski nezavisnih i poslodavaca i radnika. Upravo to ilustruje apsurdna subvencija nemačkoj IT kompaniji – čime se stvara distorzija na samoniklom i rastućem IT sektoru u Srbiji. Devet miliona evra, koliko bi trebalo da dobije Kontinental, ugroziće domaće IT kompanije koje su se razvile bez takve vrste pomoći. Devet miliona evra stranoj kompaniji svakako omogućava i odanost režimu kakvu domaće kompanije nisu bile u obavezi da pružaju. Prethodna indiferentnost prema politici i demokratskom deficitu Srbije, tako će domaći IT sektor koštati skupo – ali još skuplje društvo koje će kreativni stručnjaci da napuste. Ipak, IT svet jeste svet za sebe i to najpre jer samo malobrojni posluju na domaćem tržištu, a prvenstveno na globalnom. Oni koji rade u drugim sektorima – turizmu, ugostiteljstvu, trgovini, proizvodnji – žive od najmanjih zarada u regionu i u stalnom strahu od gubitka posla. Mnogi od njih rade na crno, ali svima je jasno da će u slučaju spora na pravdu čekati dugo, ako je dočekaju ikada. Ovo u praksi znači mnogo više rada od 8 sati dnevno i 40 sati nedeljno; to znači i neplaćene doprinose, nemanje zdravstvenog osiguranja, staža, penzionog fonda, nadoknade u slučaju povrede na radu ali i svaki oblik mobinga koji prolazi nekažnjeno. Takvi, koje lično poznajem, sa žalom gledaju na one koji rade za državu – za ne mnogo veće zarade, ali drastično veću radnu sigurnost.
Za obe ove velike grupe, čiji je kroki ovde dat, zakonom su prepoznata prava na sindikalno organizovanje. Ipak, takvo organizovanje je praksa uglavnom većih državnih (ili para-državnih) sistema. Međutim, ni to ne znači mnogo, ako znamo da su sindikati ili uzurpirani od agresivnih pojedinaca i grupa kojima to predstavlja karijerni napredak ili izvor prihoda; ili su potpuno nemoćni jer im se u javnosti ne omogućava prostor (što je čest slučaj sa, recimo, sindikatom prosvetnih radnika).
Iako su dati krokiji, dovoljni su da se nasluti cela slika – i ona je mračna. Loši uslovi rada, loši i sve gori životni uslovi su, nakon više decenija, postali normalna pojava. U takvom kontekstu, kontrolišući sve grane vlasti i crno tržište, organizovanoj grupi na vlasti je lako da potkupljuje glasače i nesmetano uzurpira državu. Kroz potpuno kontrolisane glavne medije svi smo izloženi neprekidnoj propagandi čiji je jedini cilj da se pokidaju i najtanje niti koje nas sve, ipak, povezuju u neko društvo. Štrajkači mogu da budu sigurni da, izuzev njihovih porodica – niko drugi neće stati uz njih; Bilo ko može nesmetano da pere novac za vladajuću partiju – siguran da, uprkos tome što se radi o krivičnom delu, neće odgovarati. Štaviše, na toj prilici će mu možda neko iz okoline i zavideti – jer se ni takve šanse ne ukazuju svakome, već samo onima kojima je prethodno omogućeno i radno mesto, ili im je priprećeno gubitkom istog.
U takvim okolnostima dočekujemo još jedan 1.maj. Nakon skoro 150 godina od kada je ustanovljen međunarodni praznik rada i kako su se, nakon krvavog obračuna, neki tamo radnici u teškoj industriji izborili za to da radni dan traje 8 sati. Posle višedecenijske radničke države u kojoj se 1. maj slavio paradno, u Srbiji gledamo prežitak toga i uprkos tome što predstavlja udar na kućne budžete – masovnu radost prvomajskom uranku. Naravno, reč je o državnom prazniku, pa mnogi imaju slobodne dane (ove godine uz vikend) a izletišta u blizini svakog grada u Srbiji već se uveliko spremaju za goste, dok je vremenska prognoza najčitanija i najgledanija rubrika informativnih programa. Uz vatru, roštilj i piće, dočekaće se još jedan praznik rada u zemlji u kojoj gotovo da više nema radnika u klasičnom smislu (udeo industrije u BDP-u je daleko ispod evropskog proseka). Zaposlenima iz prvog dela ovog teksta to će biti prilika da na trenutak zaborave svoja mučna radna mesta i šta su sve pregrmeli ili još uvek trpe zbog njih. Ne treba sumnjati da će najbrojnija srpska politička stranka – ujedno verovatno i najpouzdaniji poslodavac, jer zamenjuje državu – svojim članovima omogućiti organizovanu proslavu 1. maja.
Tema na izletištima će, kao što je uvek na svim okupljanjima i jer je jedna od omiljenih tema, sigurno biti i politika. Pričaće se o besparici, o planovima za letovanja, neplaniranim troškovima, dugovima i opštim uslovima života u Srbiji. Tražiće se krivci, citiraće se političari a stariji će žaliti za Titom. Tako će se podeliti teskoba, potvrdiće se neka uverenja i već 3. maja će stotine hiljada ljudi u Srbiji ponovo biti na svojim radnim mestima.
Isti 1. maj ćemo dočekati i 2019. i 2020. i ko zna koliko još godina, dok jednog 1.maja ne budemo zaćutali. O tom ćutanju je maštao Spies. Kad do toga bude došlo, doći će do prave promene. Jer ne postoji država na svetu, od kada je država, koja se bolje brinula o interesima ljudi od ljudi samih. Dok mi, svako za sebe – a to će značiti svi zajedno, ne budemo odlučili da se umesto pojedinih političara, jednog 1. maja istinski ne pozabavimo svojim životima i 1.maj ne proslavimo drugačije – u borbi za slobodu od države.
