Gotovo dve decenije zvanična srpska politika je proevropski orijentisana. U međuvremenu, mnoge države Istočne Evrope, ali i dve bivše jugoslovenske republike postale su članice. Pridruživanje EU još uvek je poželjniji politički cilj. Međutim, trnoviti srpski put ka evropskoj porodici, postao je još trnovitiji, a prepreke još veće. Dok podrška pridruživanju EU opada, a evroskepticizam raste, otvaraju se nova pitanja i dileme. O nekim od ovih pitanja razgovarali smo sa Adamom Bartom, direktorom Epicentra.
Za početak, da li biste mogli da nam kažete par reči o sebi, poslu kojim se bavite, kao i o EPICENTRU?
EPICENTAR predstavlja mrežu devet vodećih slobodnotržišnih trustova mozgova iz različitih delova EU. Ja sam se priključio timu pre tri godine i postao direktor EPICENTRA prošle godine. Radi se o izazovnom, ali svakako uzbudljivom okruženju u kom imam priliku da sarađujem sa sjajnim istraživačima iz 9 različitih zemalja, koji produkuju izuzetne ideje. Moja uloga u svemu jeste da ubedim zakonodavce EU da prihvate ove ideje, s obzirom da bi one donele više slobode i veći prosperitet njihovim građanima.
1) Otpočnimo sa opštim pregledom poslednjih izbora za parlament EU. Većina srpskih medija je izveštavala na tragu “nepromenjenog stanja”, ali se čovek, videvši rezultate, mora zapitati da li je takvo tumačenje opravdano, s obzirom da su i predstavnici populističke desnice i liberali povećali broj poslanika. Šta na bazi ovih rezultata možemo reći o budućem razvoju stvari u EU?
EU se stalno menja, ali mi se čini da se ta promena sada zahuhtava. Ona sve više prerasta u politički projekat, a ne samo ekonomski, što prirodno sa sobom donosi češće sučeljavanje ideja. Ovo može biti i dobro i loše, zavisi od rezultata. Ukoliko čvršća politička unija uspe da sprovede svoje političko vođstvo i da progura reforme u pravcu liberalizacije među državama članicama, verujem da evropski građani mogu da imaju koristi od tog političkog projekta. Mnoge države Centralne i Istočne Evrope su sprovele tržišne reforme samo zbog toga što je to bio uslov priključenja EU. Međutim, ukoliko bi radikalnije socijalistička ili krajnje desničarska agenda prevladala u prekomerno politizovanoj EU, onda bi to moglo značiti propast projekta. Stvaranje panevropske političke arene je svakako riskantan potez. U nameri da ublaže rizik, slobodnotržišni liberali moraju iskoristiti prilike koje pruža tekuće političko prestrojavanje.
2) Jedna od interesantnijih promena jeste ona vezana za ime grupe ALDE, koja je postala Renew Europe. Zbog čega je promenjeno ime i da li možemo očekivati čvršću saradnju između socijaldemokrata i liberala/libertarijanaca?
Ova promena je dodatna potvrda ispravnosti teorije politčkog prestrojavanja dr Stiva Dejvisa. Ideja koja stoji iza prestrojavanja jeste ta da buduće političke podele neće biti podele na pobornike levice i desnice, već će se ticati pobornika otvorenih i zatvorenih društava. Podela na levicu i desnicu se uglavnom ticala ekonomske redistribucije i njene adekvatne mere. Vukli ste ka levici ukoliko ste verovali da vlada mora igrati značajnu ulogu u ekonomskoj redistribuciji, dok ste ka desnici vukli ukoliko ste verovali da ekonomska redistribucija radije treba biti ograničena. Međutim, primarni faktor političke identifikacije nije više pitanje ekonomske redistribucije. Na njeno mesto je stupilo pitanje socijetalne otvorenosti. Socijetalna otvorenost može biti objašnjena kao mešavina faktora otvorenosti spram globalizacije, međunarodnih institucija i uopšteno različitih društava.
Renew Europe je sačinjena od političkih partija koje mogu biti klasifikovane kao socijalno i ekonomski liberalne, ali i od partija koje predstavljaju ekonomsku levicu. Zajednička karakteristika, koja ih objedinjava, jeste to da su sve one pobornice otvorenije, globalnije političke sfere. Ideja ‘liberalizma i slobodnog tržišta u jednoj nacionalnoj državi’ će odumreti (ili barem postati beznačajna manjina u Evropi) pa će slobodnotržišni liberali morati da se prilagode novoj realnosti i iznađu nova savezništva koja će biti na strani otvorenih društava, te potom da tu proguraju slobodnotržišne, liberalne reforme. Renew Europe, zajedno sa EPP može pružiti takvo političko savezništvo. A povremeno možete naići na ljude čak i u frakcijama S&D ili ECR koji podržavaju naš svetonazor.
3) Hoće li liberatijanci promeniti vlastiti pristup zarad saradnje sa socijaldemokratskom levicom u potiskivanju desničarskih populista, posebno usled toga što je elementarna borba za slobodu govora tokom 2016. i 2017. u pojedinim medijima predstavljena kao neka vrsta konvergencije između libertarijanaca i desničarskih populista?
Svakako verujem da su libertarijancima neophodni novi saveznici. U najrazvijenijim zemljama su tokom par poslednjih decenija konzervativni političari postali prirodni saveznici libertarijanaca, jer se primarni politički identitet ticao ekonomske redistribucije. Ali kako se sve veći broj ljudi bude identifikovao sa novim linijama podele u politici – pitanjem otvorenih/globalnih društava protiv zatvorenih/nacionalnih društava, mislim da libertarijanci, klasični liberali moraju shvatiti da veliki broj njihovih starih saveznika sada deli arugmentaciju druge strane. Tramp može biti pokazni slučaj; pod njegovim vođstvom je tradicionalno globalistička Republikanska partija koja je zagovarala slobodnu trgovinu, postala partija protekcionizma i nacionalizma. Oni su i pored toga implementirali određene slobodnotržišne mere, posebno u pogledu oporezivanja, ali su daleko glasniji u drugim političkim oblastima, u kojima su libertarijanci i slobodnotržišni liberali skloni neslaganju sa njima. Moramo zaboraviti Trampove, Faraže i Orbane kao potencijalne saveznike i fokusirati se na centrističke snage koje su sasvim otvorene spram reformi za liberalizaciju kako ekonomskih, tako i socijalnih pitanja.
4) Spekulacije u pogledu budućnosti Bregzita su porasle nakom odluke Tereze Mej da se povuče sa pozicije vođe Torijevaca. Pored toga, deluje i kao da strana koja je na liniji Bregzita intenzivira ‘no deal’ narativ. Kako će tekući razvoj stvari uticati na pregovore o Bregzitu?
Ne očekujem nikakvu promenu sa strane EU niti u pogledu sadržaja, niti u pogledu pregovaračke taktike. Ipak, krupne promene se mogu odigrati na strani UK. Deluje kao da je Boris Džonson na putu da postane sledeći premijer UK, a on se neće ustručavati Bregzita bez dogovora. Radi se o prilično nepredvidljivom političaru – stoga i postoji delimično poređenje sa Trampom, mada mislim da se na nivou ideja vezanih za političke mere razlikuju. Jedna od stvari koju su politički komentatori možda naučili u prethodne tri godine, jeste da treba da prestanu sa pokušajima predviđanja rezultata pregovora oko Bregzita. Ne verujem da bi čak i Majkl Barnijer ili Boris Džonson bili radi da načine opkladu u pogledu statusa UK u januaru 2020.
5) Na kraju, najznačajnije pitanje vezano za EU iz srpske perspektive jeste pitanje budućeg proširenja. Obećanje pristupa Srbije EU je nešto poput šargarepe u dihotomiji “štap i šargarepa”. Ali, s obzirom da pristup Srbije Evropskoj Uniji deluje kao proces koji nema kraja, šargarepa gubi na privlačnosti. Stoga, pitanje je sledeće – možemo li reći da je proces proširenja pauziran ili u potpunosti otkazan i možemo li očekivati ozbiljne i realistične razgovore i akcije usmerene ka priključenju Srbije i drugih Evropskoj Uniji?
Koliko god mi bilo teško da to kažem, ne verujem da postoji realna šansa da se Srbija priključi EU u skorijoj budućnosti. Mislim da postoje dva glavna, međusobno povezana razloga za to. Prvo, institucije i političke vođe EU polako shvataju da je razlika u mišljenju u pogledu institucionalnih reformi prevelika čak i među trenutnih 28 članica.
Drugo, tekuće autoritarne sklonosti Mađarske i Poljske vlade, kao i veliki korupcionaški skandali u Češkoj i Rumuniji proizvode prilično neprijateljstvo javnosti Zapadne Evrope prema bilo kakvom budućem proširenju. Dodamo li tome tešku istoriju vojnih i etničkih konflikata na Zapadnom Balkanu, verujem da će većina političara biti daleko od toga da entuzijastično podrži pristupanje Srbije Evropskoj Uniji u skorije vreme.
Najbolji put razvoja bi bio onaj Evrope u dve brzine. Jedna grupa bi se fokusirala samo na ekonomske aspekte zajednice, prvenstveno na Jedinstveno tržište. A druga grupa, jezgro evrozone, bi mogla da produbi monetarnu, fiskalnu i političku uniju. Promene Ugovora EU su uvek komplikovane, ali možda postoji šansa da se ostvari barem deo ovih parcijalnih reformi tokom sledećeg mandata Komisije. Ukoliko dođe do ove sveobuhvatne reforme, svakako se nadam i verujem da bi sve zemlje Zapadnog Balkana morale odmah biti primljene u ekonomsku uniju.
Hvala!
