U javnosti se prethodnih dana podigla prašina zbog učesnika ,,Parade ponosa” u Beogradu koji je držao modifikovanu ikonu sa LGBT simbolima. Mnogi su ovo videli kao uvredu i direktan udar na veru, javni moral i ostale tobožnje vrednosti zaštićene Ustavom.
Ali šta je sa slobodom mišljenja i izražavanja? I gde se njoj povlači granica? Da li je u duhu demokratije da manjina vređa većinu? To su neka od pitanja koja ću pokušati da adresiram u ovom tekstu.
Stav 1 člana 46 Ustava Srbije iz 2006. jemči slobodu mišljenja i izražavanja, ali je već stav 2 istog člana ograničava u slučaju da je to neophodno radi zaštite ,,prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda”, ali možda najvažnije i ono što se može tumačiti u datom slučaju radi ,,zaštite javnog zdravlja, morala, demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije”. Ovo su sve naizgled namerno neodređeni pojmovi da bi se negde nekome dalo diskreciono pravo da cenzuriše, pravdajući se ,,višim ciljevima” ili vrednostima.
Dajući bilo kom autoritetu, pa i državnoj vlasti moć da odlučuje šta je prikladno izražavanje, a šta ne, znači da sloboda govora kao univerzalna vrednost ne postoji, već je ona stanje koje je definisano zonom komfora vlastodržaca. Istovremeno značeći da se to stanje može jednostrano uskratiti. Niko od nas ne može znati koliko će naredne vlade biti tolerantne prema kritici. Upravo zato im ne smemo dati moć da nam izražavanje uskraćuju, već slobodu izražavanja moramo definisati kao aksiom koji je iznad bilo čijih uverenja.
Kritikovati religiju mora biti posmatrano kao sastavni deo onoga što smatramo za slobodu izražavanja. Iako je oštra reč upućena religiji neretko upoređena sa govorom mržnje prema drugim rasama i nacijama, to nije isto. Boja kože, nacionalna pripadnost, seksualna orijentacija su sve bitne stvari koje osoba ne može birati pri rođenju ili kasnije i kao takve nisu uporedive sa verom. Jer religija nije ništa drugo nego masovno prihvaćena ideja, a kritikovati ideje je suština slobode govora, ma koliko te ideje bile smatrane za uzvišene i svete. Važno je napraviti distinkciju između slobode misli i izražavanja kao osnovne ljudske slobode i podstrekavanja na nasilje protiv neke grupacije ili pojedinca, kao produkt mržnje. Prvo je važno da zaštitimo, a drugo da suzbijemo.
Konkretno, u ovom slučaju bi se reklo da je prosveta debelo podbacila, zato što učenike ne suočava dovoljno sa mišljenjima koja su u gruboj suprotnosti sa njihovim ličnim uverenjima. Umesto da škola bude glavno mesto na kome se uči i sagledavaju različita stanovišta, javno školstvo šablonski stvara podobne članove zajednice. I tako latentno širi ideju zatvorenog društva u kome različitosti nisu poželjne, a izražavanje ima granicu do koje je prihvatljivo.
Ne ulazim u to koliko je isticanje modifikovane ikone svrsishodno ili smisleno. Svakako nije čin na koji bih se lično odlučio, ali isto tako znam da sloboda govora mora biti priznata i onome ko ne želi ili nije u stanju da se izrazi na smislen način, jer ona nije elitistička, nego univerzalna civilizacijska vrednost. Oponenti ovakvog vida slobode izražavanja, često posegnu za ad populum argumentima, smatrajući da nije u duhu demokratije da manjina provocira većinu. Ipak, to nije tačno. Smisao demokratskih vrednosti je da se majorizacijom ne može uskratiti sloboda pojedinca.
Napomena: Autor teksta se ograđuje od poruke koja je poslata činom sa ,,Parade ponosa” i ne deli sentimente koje je osoba istim iskazala. Ovim tekstom se ukazuje na svačije pravo da se slobodno izražava, bez obzira na to koliko je osetljiva tema.
Autor: Milan Pešović
O autoru: Milan Pešović je programski saradnik u Balkanskom objektivističkom centru i regionalni direktor za Zapadni Balkan u međunarodnoj studentskoj mreži – Students for Liberty.
