Svi čekaju one koji odlaze

Mladi u Srbiji su apolitični, to je gotovo postao aksiom. Nad tim aksiomom roni suze i onaj mali deo mladih koje politika interesuje i svi oni stariji. To se jako brzo pretvara u osude kako je sa ovom državom gotovo, kako nema budućnosti, kako će ovi mladi sve upopastiti. Ipak stvari nisu tako jednostavne i osuđivanje tih apolitičnih mladih ljudi neće dovesti nigde. Moramo razumeti zašto je do toga došlo, da bi mogli nešto da promenimo. Teško je ceo problem predstaviti jednim tekstom, navešću neke razloge koji možda mogu naterati na razmišljanje.

Mladi ne glasaju, zašto? Razlozi za takvu situaciju se zapravo mogu isprepletati i delovati zajedno, pa krenimo redom.

Lako mogu da odu – Svet danas zaista jeste globalno selo, lakše je nego ikad napustiti svoju državu i otići negde drugde. Srbija to odlično zna jer ima problem sa masovnim odlaskom stanovništva i nema naznaka da će se taj trend promeniti. Bilo da su visokoobrazovani ili ne, mladi ljudi napuštaju Srbiju u potrazi za boljim životom u materijalnom i svakom drugom smislu. Najčešća destinacija su države zapadne Evrope poput Nemačke ali dobar deo ide i u SAD. Kada već možete tako lako otići, zbog čega bi ste se opterećivali političkom situacijom u vašoj državi? Neka se bori ko hoće, ja idem da živim.

Na to se nadovezuje drugi problem, isti politički obrazac u Srbiji vlada trideset godina. Znači neko se rodio, odrastao i izašao iz kateogrije mladih u istom (ili sličnom) političkom obrascu. Sa svoje 23 godine i dalje spadam u statističku kategoriju mladih, iako nisam bio neposredan svedok događaja, rodio sam se u vreme najvećih protesta 1996/97. Petog oktobra jedva da sam bio svestan sa nepunih četiri godine, detinjstvo mi je obeležilo ubistvo premijera pritom me i dalje prati politička nestabilnost i autoritativna politička kultura. Imali smo priliku da u proteklih 30 godina vidimo razne igrače u raznim političkim timovima i mladi ljudi više zaista ne mogu nikome da veruju kada vide da se mišljenje i stavovi naših političara menjaju skoro na dnevnom nivou. To prati i odumiranje ideologije u političkom životu pa ako sebe vidite kao pobornika određene ideologije zaista ne možete da se zainteresujete ni za jednu partiju. Na kraju, naši roditelji su se borili protiv Miloševića samo da bi šta? Mi morali da vodimo sličnu borbu 20 godina kasnije? Ne hvala, lakše je otići.

Sledeći problem je taj što se političari i partije retko (ako ikad) obraćaju mladim ljudima. Kada je neko u kampanji izneo probleme mladih i neka rešenja za njih? Političari su uglavnom ljudi srednjih godina i mladi čak i ako uzmu učešće u politici najčešće dobiju ulogu potrčka. Zbog generacijskog jaza i nerazumevanja potreba i želja mladih od strane starijih neophodno je da mlade u politici predstavljaju mladi. To je sada začarani krug. Dok se mladi ne aktiviraju, neće se niko za njih ni boriti; dok se niko za njih ne bori oni se neće ni zainteresovati. Budućnost je neizvesna, to nije ništa čudno. I dok su naši roditelji donekle mogli da računaju na stabilno radno mesto i jednu predvidivost u životu, sa današnjim mladima to nije slučaj. Bilo da upišu fakultet koji je „perspektivan“ ili onaj koji to nije, ili ne upišu fakultet uopšte nema nikakve sigurnosti i predvidivosti života. Čak i ti „perspektivni“ fakulteti to postaju tek kada ljudi odu odavde.

Dalji problem je da u demokratiji koju ljudi u Srbiji iskorišćavaju kada im treba a napuštaju kada je teret, mladi od 30 do 18 godina (pošto mlađi nemaju pravo glasa) teško imaju nekakvu šansu. Po podacima iz 2018. Mladi od 30 do 15 godina* čine ukupno 33,5% stanovništva (Muškarci= 17,6% Žene=15,9%) to je daleko manje od penzionera kojima se političari najčešće obraćaju i kojih ima 40,2% (Muškarci=17,8% Žene=22,4% ). U prostom odnosu brojeva nije uopšte čudno zašto se političari češće obraćaju penzionerima (sa mantrom povećanja penzija) i sredovečnim ljudima zbog zaposlenja kojima je zbog oformljene porodice teže da odu odavde. Ko je od opozicije u svoju političku agendu stavio pitanja poput boljeg školovanja? Lakšeg ostvarivanja prava na školovanja ili boljih podsticaja za školovanje?

U takvoj situaciji mladima je lakše da svoju energiju umesto u politiku usmere na usavršavanje sebe poput učenja jezika i ostali veština koje će im biti od koristi da lakše odu van u potrazi za boljim životom.

Za kraj treba dodati još jedan razlog – loša politička edukacija. U školama se osim u par predmeta gotovo ne raspravlja o politici na jedan zdrav način. Daleko od toga da škole treba da indoktrinišu bilo koga za bilo koju političku opciju. Bitno je da mladi ljudi razumeju da njihove akcije u društvu imaju posledice koji nisu uvek vezane samo za njih i koje nisu uvek kratkotrajne. Da li se isplati dati glas u zamenu za hiljadu dinara ako tako narednih nekoliko godina daješ legitimitet korupciji? Da li se isplati dobiti radno mesto preko veze ako je ekonomski model neodrživ i time reprodukuješ partijsko zapošljavanje? O tome se uopšte ne govori, kao ni o demokratiji, aktivizmu i sličnim bitnim temama. Časovi građanskog vaspitanja koji bi trebali da tome služe su u velikom broju škola časovi na kojima se igra fudbal u dvorištu ili se radi bilo šta osim vaspitavanja budućih građana, u ostalom to je i izborni predmet pa ne morate pored tih tema ni proći čitavo školovanje.

Zbog svega toga umesto da se pitate zbog čega mladi ne glasaju, upitajte sebe zbog čega bi uopšte glasali. Svi čekaju one koji odlaze i koji se neće vratiti. Politika koja se oslanjala samo na kratkoročnu dobit sada ispoljava svoje posledice.

Autor: Vuk Dinić

O autoru: Student četvrte godine sociologije Filozofskog fakulteta u Nišu.