“Ni sam ne mogu drukčije nego da se iščuđavam obilju i raznolikosti onoga što smo sabili u našu – naravno krajnje neprijatnu i ugrožavanu – egzistenciju, a već pogotovo ako je uporedim sa načinom života mojih predaka”
Štefan Cvajg, Jučerašnji svet
Posthumno objavljena autobiografija Štefana Cvajga, iako joj to nije namera, otkriva nam psihološki mehanizam koji se krije iza verovanja u teorije zavere. Slike koje Cvajg maestralno prikazuje, može da prizove i bilo ko od nas. Za generacije ljudi XIX veka, život je bio jednostavan. Da, bilo je patnji u ličnim istorijama, nesrećnih ljubavi, tragičnih gubitaka, bolnih razočaranja, ali svet je do pre manje od veka još uvek bio ogroman. Životi su počinjali i završavali se u poznatom okruženju, a vesti iz daleka su bile upravo to – kratke informacije iz rubrike zanimljivosti o nečemu udaljenom, stranom i gotovo nezamislivom. Naša stvarnost već dugo nije ni nalik tome. Nama je, kao nikome pre nas, omogućena komunikacija na daljinu i u realnom vremenu. Mi ne zavisimo više od preskupih međunarodnih poziva, ili dugih putovanja pisama, naša komunikacija na daljinu je trenutna. Dovoljni su minuti da se provere vesti iz Japana ili SAD. Isto tako, društvene mreže koje okupljaju milijarde korisnika omogućavaju nam pristup informacijama iz “prve ruke”. Za nas vesti iz dalekih krajeva, nisu više informacije koje je pisao neki reporter. Nisu više ni vesti sa kojima nemamo nikakvu vezu. Koronavirus je tek najnoviji primer izrazito umreženog sveta. Infekcija sa pijace u kineskom gradu za koji sada zna svaki čovek na planeti, postala je nešto što se dešava i u našem gradu.
Ova umreženost, međutim, ne donosi pojednostavljenje naše stvarnosti, već njeno dalje usložnjavanje. Međunarodne institucije osnovane posle Drugog svetskog rata, poput Svetske zdravstvene organizacije (SZO) u međuvremenu su postale birokratizovane rigidne strukture koje, kao takve, prave greške. Te greške najčešće su posledica pogrešnih procena, oslanjanja na neproverene informacije ili jednostavno, ljudskog faktora. Svetsku ekonomiju, ali i globalno zdravlje, greške u koracima poput onih koje je SZO napravila rukovodeći pandemijom koronavirusa, skupo koštaju. Istovremeno, manje rigidne i daleko fleksibilnije fondacije različitih veličina, čiji je rad transparentan i zasnovan na filantropiiji osnivača i članova, u stanju su da reaguju i brže i preventivno. Vođene vizijama poput svima dostupnih vakcina, hrane, obrazovanja ili bilo koje druge neophodnosti, i u vremenima pre kriza, projekti ovih fondacija zasnivaju se na istraživanju i ulaganju u rešavanje problema. Motiv je stabilnost koju bismo danas imali svi da je opasnost iz Wuhana prepoznata i da je na nju pravovremeno reagovano. Uprkos svoj povezanosti i dostupnosti informacija, a usled zahuktavanja predizborne kampanje u SAD, svet je preplavljen deizinformacijama. Redakcije koje se bave proveravanjem vesti uzaludno na svojim stranicama pokušavaju da obaveste publiku o svojim nalazima. Uklanjanje neproverenih informacija postaje tek jedan u nizu dokaza u svetsku zaveru različitih grupa i najraznovrsnijih motiva.
Centar za anti-autoritarne studije se zato obratio Mariji Petrović, doktorantkinji psihologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, koja nam je pojasnila zbog čega je postojanje i masovnost teorija zavera tolika.
Zašto ljudi veruju u teorije zavere?
Marija: Iako postoje određene osobine koje čine osobu podložnijom verovanju u teorije zavere, mnogo faktora utiče na rasprostranjenost teorija zavere, a istraživanja ukazuju na to da im ljudi pribegavaju kada su neke od njihovih važnih psiholoških potreba nezadovoljene. Tako ljudi imaju potrebu da razumeju svet oko sebe i da pronađu smisao u velikom broju informacija kojima su stalno izloženi. Mi tragamo za gotovim i izvesnim uzročnim objašnjenjima, jer želimo da vidimo svet i događaje u njemu kao smislene i predvidljive, a ne kao nešto što je posledica nasumičnosti ili haosa. Teorije zavere tako nude zaokružena i jednostavna objašnjenja za neka veoma složena društvena dešavanja i time zadovoljavaju našu potrebu za izvesnošću i smislom, posebno kada se radi o nekim dešavanjima gde nas “obična” tumačenja ne zadovoljavaju. Tako će ljudi koji su skloni traženju obrazaca u nasumičnim događajima i ljudi koji osećaju neizvesnost biti podložniji verovanju u teorije zavere. Isto tako, ljudi imaju potrebu da se osećaju sigurno i kao da imaju kontrolu nad sopstvenim životom i stvarima koje im se dešavaju. Kada to nije slučaj, teorije zavere mogu pružiti osećaj sigurnosti i kontrole, te su oni koji se osećaju bespomoćno ili anksiozno skloniji verovanju u teorije zavere. Prema tome, i određene osobine i osećanja, ali i određene društvene okolnosti mogu dovesti do verovanja u teorije zavere.
Šta utiče na popularnost ovih teorija?
Marija: Teorije zavere su bile prisutne kroz istoriju i njihova popularnost se menja u zavisnosti od društvenih okolnosti i potreba. One mogu postati privlačne kada smo suočeni sa nekim događajem koji angažuje javnost, a koji je nedovoljno objašnjen. Nadovezujući se na odgovor na prethodno pitanje, teorije zavere mogu biti posebno popularne u trenucima kada su gorepomenuti motivi naglašeni, kao što su neke nesvakidašnje krizne situacije. Uzmimo za primer pandemiju koronavirusa – ona predstavlja jedan potpuno nesvakidašnji događaj. U ovim trenucima, ljudi se osećaju uplašeno i zabrinuto, izolovani su od drugih, a ishodi ove situacije su vrlo neizvesni. To je plodno tle za širenje teorija zavere, te njihova popularnost sada raste. Pri tome, ljudima se čini neverovatnim da nešto tako obično kao što je prelazak virusa sa životinje na čoveka može da utiče u ovoj meri ne samo na njihov svakodnevni život, nego na političke, ekonomske i socijalne promene u društvu i svetu uopšte. To bi značilo da su dešavanja u svetu u kom živimo nekada nasumična, sa čime je teško pomiriti se. Zbog toga ljudi sada posežu za teorijama zavere, kako bi sebi objasnili situaciju u kojoj se nalaze i kako bi se osećali sigurnije.
Kako reagovati na širenje teorija zavere?
Marija: Neke teorije zavere mogu biti opasne, sa veoma negativnim posledicama po društvo, kao što recimo teorije zavere o vakcinama mogu ozbiljno narušiti javno zdravlje. S obzirom da se one relativno lako i brzo šire, treba naći način da se njihovo širenje suzbije. Istraživanja pokazuju da treba podsticati ljude da preispituju informacije i izvore iz kojih one dolaze, kao i da razmišljaju racionalno umesto da se oslanjaju na svoju intuiciju. Isto tako, davanje racionalnih argumenata i objašnjenja zasnovanih na dokazima protiv teorija zavere može biti uspešno u smanjivanju verovanja u iste. Na kraju, na jednom širem nivou, na nama je i da stvorimo takvu atmosferu u društvu u kojoj se ljudi osećaju kao da imaju kontrolu nad stvarima koje im se dešavaju, a da su odluke koje se donose transparentne, pravične i pre svega u njihovom interesu. To dovodi do osećanja sigurnosti, te će ljudi imati manju potrebu da tragaju za neosnovanim objašnjenjima kakva su teorije zavere.
U domaćem kontekstu dugoročnog institucionalnog haosa i uobičajene prakse privatizacije institucija, nalazimo se pred velikim izazovom. Na njega će, nesumnjivo, svako od nas odgovoriti prema svojoj savesti, ali udruženi napor ne bi smeo da izostane. Razumeti pozadinu verovanja u neku od trenutno aktuelnih teorija zavere, znači biti u blagoj prednosti. Kako će ta prednost biti upotrebljena kao i za mnoge druge stvari, zavisi od svakoga od nas. Istorija nas uči nečem drugačijem od socijalne psihologije, a to je da je važnije biti na pravoj strani, nego dobiti bitku.
