Slaviša Lekić, prvo Miličin tata, pa onda novinar. Bivši glavni i odgovorni urednik i vlasnik magazina „STATUS“. Autor knjige „Svaka čast Vučiću“. Trenutno predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Neko ko smatra da je logično i prirodno biti protiv režima Aleksandra Vučića i kamarile koja ga okružuje.
Šta predstavlja najveći problem novinarstva i novinara kod nas?
Nedavno je u Beogradu boravila ekipa nemačke TV ZDF: dva dana su radili prilog na temu medijskih (ne)sloboda u Srbiji. Za prilog su intervjuisali gomilu ljudi iz medijske zajednice a uspeli su da se “ogrebu” i za izjave Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić. Katarina Rasulić, producent ZDF-a, sugerisala mi je da odgovori budu kratki i direktni.
“Kakvo je stanje na medijskoj sceni Srbije?”, glasilo je uvodno pitanje.
“Veselo. Kao na autopsiji”, odgovaram.
Mediji su u Srbiji danas suočeni sa nesigurnošću zbog brojnih izazova sa kojima se sreću, ali najveći izazov je – suočavanje sa strahom. Strah je zavladao novinarstvom. I to nije problem samo novinara i novinarstva, to je generalno pošast koja urniše ovo već decenijama urnisano društvo. Virus straha, za koji smo mislili da je iskorenjen i suzbijen, skoro nepostojeći, danas je zarazio gotovo sve.
Koje posledice sa sobom nose ti problemi i postoji li rešenje za njih?
U novinarstvu se taj suficit straha manifestuje kroz surovu, sirovu i gotovo beskrupuloznu autocenzuru koju ćemo teško iskoreniti. Kad se borite protiv cenzora i cenzure, o tome je lepo svedočio Danilo Kiš, vi ste gotovo heroj i imate široku podršku. Borba protiv autocenzure podrazumeva borbu protiv sebe samoga ili sebe same i to je užasna i potresna bitka kojoj je teško ko dorastao.
Razbijanje medijskog mraka znači – razbijanje straha. A tu je pomoć društva neizostavna. Jer, uprkos deprimirajućoj, totalnoj i svakodnevnoj degradaciji, mediji su bolji deo ovog društva. Znate kako se kaže: kao što svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, tako i svako društvo ima medije po svojoj meri – mediji su, prosto, ogledalo društva. U zemlji u kojoj je etika degradirana do nivoa mane, tražiti samo od medija da se drže kodeksa – nepristojno je. U zemlji u kojoj vlada ambijent straha, tražiti samo od medija da se odupiru pritiscima, bez predrasuda, kritički i samokritički – nije fer. U zemlji u kojoj gotovo niko ne radi svoj postao, nekorektno je medijima nametati još i obavezu da edukuje javnost kako smelost i kritika nisu samo posao novinara već svih nas i da se samo tako stvara društvo u kome javna kritička reč ne povlači neminovno i posledice.
Kojoj vrsti pritisaka su srpski novinari najviše izloženi?
Nema tog pritiska koji nije isproban na novinarima ili praktikovan u ovoj profesiji. Kao da smo pokusni kunići u nekakvoj laboratoriji ludog naučnika koji isprobava sve ono što mu neograničena i pokvarena mašta sugeriše. Novinare su u ovoj zemlji ubijali, premlaćivali, zatvarali, pratili ih, pretili im i zastrašivali, slali poruke i “sugestije”… Ne zna se koji su danas pritsci gori; oni politički, iz samog vrha vlasti ili od strane loklanih moćnika koji se ponašaju poput šerifa ili ekonomski pritisci, kad vam oglašavanje u vašim novinama ili na portalima uslovljavaju kvalitetom i kontinuitetom klimoglava aktuelnoj politici ili administrativni pritisci, kad vam u redakcije šalju razne inspekcije, od poreske do radne, koji su tu ne da kontrolišu radite li ispravno već da, kad završe “kontrolu”, izađu i trajno zaključaju vrata vaše firme… U “Južnim vestima” u Nišu, novinari i urednici su se nedavno sreli sa dosad neviđenim “patriotskim pritscima”: poreski inspektori su obilazili članove njihovih familija i ubeđivali ih kako su njihovi najmiliji, zapravo, izdajnici, jer sarađuju sa OEBS-om, Evropskom unijom ili Sorošem… Ludilu nikad kraja.
Ko su glavni nosioci kontrole sadržaja medija?
Da se ne lažemo: urednici! Urednici su najodgovorniji za sunovrat novinarstva koji se ogleda kroz kvalitet štiva koje čitamo u novinama i portalima, priloga koje gledamo na televizijama i anlaza “nezavisnih” i novokomponovanih “stručnjaka” kojima smo, poput lavine, zatrpani. Danas je najlakše za sve optužiti Aleksandra Vučića, ali ne može Vučić biti kriv za sve. Istina je -svaki njegov javni nastup, osim patetikom i populizmom, obiluje negativnom energijom, sarkazmom i bahatošću prema neistomišljenicima, bili to novinari, javne ličnosti ili drugopartijci. Retorika mu je uglavnom svedena na nadmenost, ruganje, kaljanje, devalviranje i ponižavanje. Dodatni je problem što njegove reči nemaju samo jezičku funkciju i nikada nisu samo reči: izgovorene u tempiranom trenutku i programiranom kontekstu, imaju jaču simboličku snagu od hiljadu “činjenica”, pa i direktnog udarca u glavu. A još veća muka je činjenica da njegova radikalna energija inspiriše i opčinjava opskurne imitatore sklone čak i fizičkom “disciplinovanju”! To međutim nema nikakve veze sa sadržajem. Za sadržaj je od presudnog znača podanički „mentalitet“ urednika.
Nezavisno udruženje novinara Srbije na čijem ste čelu istupilo je iz radne grupe za donošenje medijske strategije. Strategija je uprkos odstupanju udruženja iz rada na njoj donesena, da bi potom bila zaustavljena, zbog nelegitimnosti. Koja su Vaša očekivanja od sastavljanja nove?
Godinu dana zalud traćene energije je iza nas, očekivati da se u narednih sedam meseci, do kraja godine, izradi strateški važan dokument, više je nego nerealno. NUNS će se odazvati pozivu premijerke da zajedno vidimo šta nam je činiti: to je naša obaveza i prema profesiji, ali i prema državi. Pogrešno je uverenje da stalno kontriramo vlastima i da smo svađalački nastrojeni. Ne, mi smo iskreno za dijalog, ali iskreni dijalog. Od formiranje Radne grupe za izradu Medijske strategije više puta smo prevareni od strane države, ali i pradržavne novinarske formacije UNS-a, ali mi smo opet za to da sednemo i zajednički vidimo šta nam je činiti. Duriti se mogu deca, a ne ozbiljni i odgovorni ljudi.
Hajde da Vam odam jednu tajnu: posle napuštanja Radne grupe, NUNS je, zajedno sa svojim partnerima NDNV-om, Lokal pressom, ANEM-om i gomilom nezavisnih stručnjaka, strpljivo radio na nekoj vrsti alternativne Medijske stretgije i verujemo da mnoga rešenja iz tog našeg štiva mogu biti dobra osnova za izradu Medijske strategije.
Državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja Aleksandar Gajović izjavio je da je sa žaljenjem prihvatio odluku predstavnika novinarskih udruženja da se povuku iz konkursnih komisija za sufinansiranje medijskih projekata, ali da nastavljaju sprovođenje konkursa bez ikakvih poteškoća. Kako to komentarišete? Čemu vodi takva odluka?
To dokazuje da država ne daje ni 5 para za legitimitet: oni prednost daju kooperativnosti, dok, opet, ovi kooperativni, imuni na kredibilitet i integritet, za sitnu sinekuru prodaju interese profesije. Van pameti je da jedna parohijska skupina „profesionalaca“, a Društvo novinara Niša to nesumnjivo jeste, čije aktivnosti, izuzev kad su komisije u pitanju, prati zavera ćutanja, daje u komisije 4 „stručnjaka“, a da je NUNS-u ili UNS-u omogućeno da u tim komisijama budu zastupljeni sa po 2 člana. Ili da PROUNS, a šta god mislili da ta skraćenica znači, pogrešićete, daje 3 člana komisija, a jedna Asocijacija medija, koja zastupa interese velikih medijskih kuća, izdavača i agencija ima jednog člana, koliko i NDNV, Lokal press ii ANEM.
Prvi ću glasati da i Društvo ribolovačkih novinara Bečeja ima zastupnika tamo gde treba, ali ne i da „po ključu“ ulaze u tela gde sede ljudi koji su u vremenima iza nas edukovani da vrednuju nečiji rad i eksperti koji odlučuju gde će biti usmereni silni milioni dinara iz džepova svih nas.
Hoće li biti ugrožen status postojećih, dugovečnih i reprezentativnih udruženja? Već jeste. Ali dok postoje pravi novinari, oni koji traženje odgovora i upiranje prsta pretpostavljaju komforu ćutanja, postojaće i udruženja i asocijacije kao što su NUNS, NDNV, ANEM, AOM, Lokal Press, Asocijacija medija pa i UNS! A ove prolazne sitnosopstveničke čaršijske asocijacije, hibridna paradržavna novinarska udruženja i medijski „zavetnici“ ugasiće se sami od sebe čim se malo zavrne česme sa koje trenutno cure novci i privilegije.
Prema izveštaju Reportera bez granica, Srbija je ponovo zabeležila pad na listi medijskih sloboda. Na kom mestu je vidite u narednoj godini i zbog čega?
“Pod predsednikom Aleksandrom Vučićem Srbija je postala zemlja u kojoj je nebezbedno biti novinar, što je jasno prema alarmantnom broju napada na novinare koji nisu istraženi, rešeni ili kažnjeni i blaćeni u agresivnoj kampanji koju vode provladini mediji protiv istraživačkih novinara”.Ovo nisu moje reči. Niti je rečenica “istrgnuta iz konteksta”: ovo je deo poslednjeg izveštaja baš Reportera bez granica. Slične ocene mogu se naći i u analizama Amnesti internešnela, Fridom hausa ili Evropske komisije i Hjuman rajts voča. Meni se posebno dojmio slikoviti utisak Hjuman rajts voča: “Novinari rade u neprijateljskom okruženju!”
Koliko god se radovao što su konačno i zvaničnici Evropske komsije uočili kako se guše mediji u Srbiji, toliko me je sramota što živim i radim u takvoj zemlji.
Može li gore?! Stalno mislim da ne može i da smo dotakli dno, ali me život demantuje. Ne usuđujem se da prognoziram!
Svetski dan slobode medija obeležen je 3. maja, mnogi novinari i novinarska udruženja iskoristila su taj datum da još jednom podsete na mnogobrojne nerešene slučajeve ubistva i napada na novinare. Hoće li se i kada neki od tih slučajeva rešiti?
Zato što nema političke volje i zato što istražni i pravosudni organi ne rade svoj posao, najveći broj slučajeva, nažalost, ostaće nerešen.
Kad je već pomenuta ekipa TV ZDF bilk od Vučića na pitanje o pritiscima na medije, u svom im je stilu, pitanjem na pitanje, kontrirao:
“Dajte mi jedan slučaj pritiska ili napada na novinare”,
Oni mu pominju Lidiju Valtner, novinarku Danasa, s kojom su razgovarali sat vremena pre nego što su došli do Vučića, koja je maltretirana za vreme Vučićeve inauguracije pre godinu dana, a tužilaštvo prvostepeno odbilo da procesuira napadače.
“To je izolovan slučaj, dajte još neki…!”
Koji god slučaj da su mu pomenuli, i taj bi bio – “izolovan”.
NUNS je dodelio nagrade za istraživačko novinarstvo, na konkurs je pristiglo 115 radova 50 novinara. Kakva je bila konkurencija?
Iz godine u godinu sve žešća. Mislim da nikad nije bio jači konkurs; nikad veći upliv lokalnih medija, od Sombora do Surdulice i od Sečnja do Sjenice i nikad više tema od javnog interesa – osetljivih, teških, ali sve od reda u funkciji odgovornog informisanja i stvaranja kritičke javnosti.
Olja Zekić, članica REM-a u pismu koje je poslala uredništvu Danasa, navela je da je pored prijave Savetu za štampu, podnela i privatnu tužbu protiv Vas zbog kolumne pod nazivom “Ćićolina i Olja Zekić”. Kako komentarišete taj postupak?
Svakom ko je i površno pročitao moj tekst, jasno je da čak ni metaforično žene nigde u tekstu nije sveo na “kurve i ološe”. Neistinita je i tvrdnja g.đice Olivere Zekić da sam na početku teksta „Ćićolina i Olja Zekić“ „izveo“ zajedničke osobine i atribute g.djice Zekić i g.djice Ćićoline. Iako je kolumna novinarska forma koja je u principu subjektivno obojena i odražava lični stav autora, ni u jednom od tekstova koje je g.đica Olivera Zekić oglasila spornim, nisam se ogrešio o Kodeks novinara Srbije: čak ni kad sam napisao da – laže.
G.đjici Zekić je, naime, posebno sporno bilo to što sam, kao „član upravnog odbora Saveta za štampu“, dozvolio sebi da nekog uvredim „neprimerenim jezikom i otvoreno mu poruči da laže“ ne vodeći, pritom, računa o „poštovanju dostajanstva i integriteta ljudi o kojima piše“. Ne bih ovom neprilikom o „dostajanstvu i integritetu“ g.đice Zekić, ali moram citirati „sporni“ deo teksta gde se pominje ta gnusna reč – laž:
“Umesto da g.đjica Zekić polemiše sa stavovima u tekstu i demantuje iznete tvrdnje, vešto ‘dešifruje’ psovke kojih u njemu nema, masno laže kako sam žene sveo na “kurve i ološe”!
Laž se zvanično definiše kao – tvrdnja suprotna istini. Ova definicija se pripisuje svetom Avgustinu koji je prvi „razmišljao“ o laži. („Laž i obmana su negiranje istine.“) Masno lagati u našem narodu znači – „namerno, preterano, bezobzirno lagati“. Zekićeva je masno slagala i ja sam samo to konstatovao.
Čini se da više nego ikada ranije čujemo reči cenzura i medijski mrak, da li se u tom mraku nekada upali po neka svetiljka?
Ovo što danas kao profesionalci i društvo živimo, jeste – jako ružno vreme. Ali to nije ni kijamet ni nevreme, pa da možemo stati, negde se skloniti ili sakriti pod strehu i sačekati da prođe. Biti danas javno ravnodušan znači, pre svega, biti – sebičan, pa i nečovečan, ako hoćete. Ima novinara i ima redakcija koji su više od svetiljki.
Mi smo, definitivno, zemlja paradoksa: u nikad gorem stanju po medije, Centar za istraživačko novinarstvo Srbije prošle je godine osvajio Evropskog „Pulicera“! BIRN, KRIK i Insajder su osvojili gotovo sve što se moglo osvojiti u regionu i Evropi. „Vreme“, „NIN“, „Danas“ i TV N1 stiču novu publiku. Iz dana u dan raste čitanost online medija koji imaju kuraži i slobode da javnosti saopšte i ono što vlast ne želi čuti.
Ima nade.
O autorki: Marija Vukićević Student treće godine Fakulteta političkih nauka u Beogradu, smer novinarstvo. Autor tekstova na internet portalu studenata novinarstva “Žurnalist”. Sa interesovanjem za proučavanje medija. Ambiciozna i kritična.
