Oluja će proći, ali izbori koje sada napravimo mogu značajno da promene naše živote.
Ljudi su suočeni sa globalnom krizom. Možda najvećom krizom naše generacije. Odluke koje donesemo u nekoliko narednih sedmica preoblikovaće svet u narednim godinama. Ove odluke neće izmeniti samo naše zdravstvene sisteme, već i ekonomiju, politiku i kulturu. Moramo da reagujemo brzo i odlučno, ali moramo i da razimslimo o dugoročnim posledicama naših akcija. Kada se razmišlja o alternativama, treba da se zapitamo ne samo kako ćemo sada da izbegnemo pretnju, već i kakav će svet biti nakon što oluja prođe. Da, oluja će proći, ljudska vrsta će opstati, mnogi od nas će preživeti – ali će svet biti drugačiji. Mnogo sadašnjih kratkoročnih urgentnih mera postaće naš novi način života. To je priroda urgentnih mera. One ubrzavaju istorijske procese. Odluke za koje su u normalno vreme potrebne godine sada se donose za nekoliko sati. Nedovrešene, potencijalno opasne tehnologije sada se guraju u pogon, jer je rizik od nečinjenja veći. Celokopne države postale su zamorčići ogromnog društvenog eksperimenta. Šta se dešava kada svi rade od kuće i komuniciraju sa daljine? Šta se dešava kada sve škole i univerziteti pređu na online nastavu? U normalnim vremenima, vlade, privreda i obrazovni sistemi nikada ne bi pristale na ovakav eksperiment. Ali ovo nisu normalna vremena. U vreme krize, pred nama su dva veoma važna izbora. Prvi je između totalnog nadzora i prava građana. Drugi je između nacionalne izolacije i planetarne solidarnosti.
Under-the-skin nadzor
Da bi se epidemija zaustavila, celokupna populacija mora da poštuje određena pravila. Dva su načina da se ovo postigne. Jedan način je da država nadzire ljude i kažnjava one koji krše pravila. Danas, po prvi put u ljudskoj istoriji, tehnologija omogućava da se svi neprestano nadziru. Pre 50 godina KGB nije mogao da nadzire 240 miliona Sovjetskih građana 24 sata dnevno, niti je KGB mogao efikasno da obrađuje prikupljene podatke. Ova služba oslanjala se na agente na terenu i analizu, ali je bilo nemoguće da svaki građanin ima “svog “ agenta. Sada države mogu da se oslone na osetljive senzore i moćne algoritme umesto na agente od krvi i mesa.
U borbi protiv pandemije koronavirusa nekoliko država već upotrebljava savremene metode nadzora. Najupečatljiviji slučaj je Kina. Kroz praćenje mobilnih telefona, upotrebu stotine miliona kamera za prepoznavanje lica, i obavezu ljudi da provere i prijave svoju telesnu temperaturu i zdravstveno stanje, kineske vlasti ne samo da mogu brzo da detektuju potencijalne nosioce novog virusa, već mogu da prate i kretanje tih ljudi i identifikuju njihove kontakte. Razvijene su aplikacije za mobilne telefone koje obaveštavaju korisnike o udaljenosti od inficiranih pacijenata.
Ove tehnologije nisu ograničene na istočnu Aziju. Premijer Izraela Bendžamin Natanjahu (Benjamim Netanyahu) nedavno je ovlastio izraelsku bezbednosnu agenciju da tehnologiju razvijenu za nadzor u borbu protiv terorista, koristi za praćenje pacijenata inficiranih koronavirusom. Kada su nadležna vladina tela odbila da odobre ove mere, Natanjahu ih je realizovao vanrednom urgentnom uredbom. Istina je i da u ovome nema ničeg novog. Tokom poslednjih godina i vlade i korporacije koristile su i razvijenije tehnologije da prate, nadziru i upravljaju ljudima. Ipak, ukoliko ne budemo pažljivi, epidemija može da predstavlja preokret u istoriji nadzora. Ne samo zbog toga što može da normalizuje upotrebu tehnologije opšteg nadzora u državama koje su se do sada tome opirale, već prvenstveno zbog toga što se radi o naglom prelazu sa “over the skin” ka “under the skin” nadzoru. Do sada, kada dotaknete tač skrin vašeg mobilnog telefona i kliknete na link, država je želela da zna šta ste tačno kliknuli. Sa korona virusom je fokus interesovanja promenjen. Sada država želi da zna temperaturu vašeg tela i vaš pritisak.
Puding u vanrednim okolnostima
Jedan od problema sa kojim se suočavamao sada je da niko od nas ne zna kako smo do sada bili nadzirani, ali i šta nam donose godine pred nama. Tehnologija nadzora se razvija vratolomnom brzinom i ono što je do pre 10 godina zvučalo kao SF, sada je već stara vest. Razmotrimo hipotezu da vlada sad zahteva da svako od nas nosi biometrijsku narukvicu koja nam meri temperaturu i pritisak 24 sata dnevno. Nezamisliva količina ovakvih podataka bi se prikupljala i obrađivala od strane državnih algoritama. Ti algoritmi bi znali da li ste bolesni čak i pre vas, ali i gde ste bili i sa kime ste komunicirali. Lanac infekcije bi se drastično skratio ili čak prekinuo. Ovakav sistem bi nesumnjivo zaustavio širenje virusa u nekoliko dana. Zvuči sjajno, zar ne? Negativna strana ovoga je, naravno, to da bi ovaj pristup legitimisao novi užasavajući metod nadzora. Recimo, ukoliko znate da sam danas čitao Fox News, umesto CNN, to bi moglo da vam kaže nešto o mojim političkim stavovima, čak nešto o mojoj ličnosti. Ali ako možete da merite šta se dešava sa mojom telesnom temperaturom, krvnim pritiskom i otkucajima srca dok gledam video klip, možete da znate šta me zasmejava, rastužuje ili veoma ljuti. Ključno je zapamtiti da su bes, radost, dokolica i ljubav biološki fenomeni jednaki gripu i kašlju. Ista tehnologija koja identifikuje kašalj može da identifikuje smeh. Ukoliko korporacije i države krenu masovno da prikupljaju i mere naše biometrijske podatke, oni će nas poznavati daleko bolje nego što mi sami sebe poznajemo i moći će ne samo da predviđaju naša osećanja, već da njima manipulišu i rade bilo šta. U poređenju sa potencijalima biometrijskog nadzora, obrada i manipulacija podacima Kembridž Analitike izgleda kao tehnologija kamenog doba. Zamislite Severnu Koreju 2030. kad svaki građanin mora da nosi biometrijsku narukvicu 24 sata dnevno. Ako vaša narukvica tokom govora Velikog vođe detektuje signale besa, vaš život je gotov.
Isto tako, možemo da kažemo i da je biometrijski nadzor privremena mera tokom vanrednog stanja koja će biti zabranjena kad opasnost prođe. Ali privremene mere imaju gadan običaj da nadžive vanredna stanja, posebno ako je na horizontu nova vanredna opasnost. Na primer, moja domovina Izrael je proglasila vanredno stanje tokom rata za nezavisnost 1948, koji je opravdao niz privremenih mera, od medijske cenzure i konfiskacije zemljišta, do specijalnih regulacija koje su se ticale pravljenja pudinga (ne šalim se). Rat za nezavisnost je odavno dobijen, ali Izrael nikada nije proglasio opasnost gotovom i odrekao se mnogih “privremenih” mera od 1948. (dekret o pudingu je velikodušno ukinut 2011). Čak i kada šanse za infekciju koronavirusom budu minimalne, vlade gladne podataka će moći da kažu da im je biometrijski nadzor građana neophodan zbog straha od novog talasa epidemije korone, ili zato što je mutirao virus Ebole u centralnoj Africi, ili zato što…jasno vam je. U poslednjih nekoliko godina vodi se velika bitka za našu privatnost. Pandemija koronavirusa može da bude prekretnica ove bitke. Kada se pred ljude stavi izbor između privatnosti i zdravlja, obično će izabrati zdravlje.
Sapunska policija
Pitati ljude da biraju između privatnosti i zdravlja, zapravo je koren problema. Radi se o lažnom izboru. Potrebno je da imamo i privatnost i zdravlje. Možemo da biramo da zaštitimo zdravlje i zaustavimo koronavirus, ne tako što ćemo uspostaviti totalitarne režime koji će da nas nadziru, već tako što ćemo osnažiti građane. U proteklih nekoliko nedelja, najefikasniji u suzbijanju pandemije koronavirusom bile su Južna Koreja, Tajvan i Singapur. Iako su koristile aplikacije za nadzor, ove države su se oslonile na masovno testiranje, pošteno izveštavanje i saradnju sa dobro informisanim građanima. Centralizovani nadzor i drakonske kazne nisu jedini način da ljudi ispoštuju korisne preporuke. Kada se ljudima saopšte naučne činjenice i kada oni veruju zvaničnicima koji im te činjenice saopštavaju, izvesno je da će sarađivati čak i bez nadzora Velikog Brata. Samomotivisana i dobro informisana populacija obično je moćnija i efikasnija od navođene i neinformisane. Uzmimo na primer pranje ruku sapunom. Ovo je jedan od najvećih dostignuća ljudske higijene ikada. Ova jednostavna radnja godišnje spasi milione života. I dok mi pranje ruku sapunom danas uzimamo zdravo za gotovo, zapravo su tek u XIX veku naučnici otkrili važnost ove radnje. Pre toga su čak i doktori i sestre išli od jedne do druge operacije bez pranja ruku. Milijarde ljudi danas svakodnevno peru ruke, ali ne zato što se plaše neke sapunske policije, već zbog toga što razumeju činjenice. Perem ruke sapunom zato što sam upoznat sa postojanjem virusa i bakterija i razumem da ovi mikroskopski organizmi uzrokuju bolesti i da ih sapun otklanja.
Ali, da bi se postigao ovaj nivo saradnje, neophodno vam je poverenje. Ljudi moraju da veruju u nauku, zvanične autoritete i medije. U poslednjih nekoliko godina, neodgovorni političari su svesno narušavali poverenje u nauku, autoritete i medije. Sada su isti ti neodgovorni političari pred iskušenjem da krenu autoritarnim putem, objašnjavajući to jednostavnim nepoverenjem u to da će javnost uraditi pravu stvar. Naravno, poverenje koje je sistematski urušavano godinama, ne može biti uspostavljeno preko noći. Ali ovo nisu normalna vremena. U trenutku krize, mišljenje može biti brzo promenjeno. Možete da imate dugogodišnji mučni spor sa rođakom, ali kada se desi neka tragedija, iznenada ćete pronaći u sebi rezervoar poverenja i naklonosti i požurićete da pomognete jedno drugom. Umesto izgradnje režima nadzora, nije kasno da se izgradi poverenje ljudi u nauku, zvaničnike i medije. Savremene tehnologije bi nam definitivno značile, ali one mogu da ojačaju građane. Potpuno sam saglasan sa merenjem moje temperature i pritiska, ali ovi podaci ne bi trebalo da budu upotrebljeni za stvaranje svemoguće države. Radije, ovi podaci mogu da mi omoguće bolje odluke, ali i da pozovu državu na odgovornost. Ako bih mogao da pratim svoje telo 24 sata dnevno, naučio bi ne samo da li sam potencijalna zdravstvena pretnja za druge ljude, već takođe i koje odluke doprinose mom boljem zdravlju. A ako bih mogao da pristupim i analiziram pouzdanu statistiku o širenju koronavirusa, mogao bih da procenim da li mi vlast govori istinu i da li su mere koje se preduzimaju adekvatne. Kadgod se govori o nadzoru, setite se da ista tehnologija nadzora može da se koristi ne samo da vlada nadzire pojedince – već da pojedinci nadziru vlade. Pandemija koronavirusa je zato veliki test za građane. U danima koji su pred nama, svako bi trebalo da odabere da veruje naučnim podacima i zdravstvenim stručnjacima pre nego novootkrivenim teorijama zavere i samoživim političarima. Ukoliko sada ne napravimo pametan izbor, lako ćemo ostati bez dragocenih sloboda, misleći da je to najbolji izbor za naše zdravlje.
Potreban nam je globalni plan
Drugi važan izbor pred kojim se nalazimo je izbor između nacionalne izolacije i planetarne solidarnosti. Epidemija i posledična ekonomska kriza su globalni problemi. Oni mogu da budu efikasno rešeni samo globalnom saradnjom. Prvo i osnovno, kako bismo pobedili virus, mi moramo da razmenjujemo informacije. To je velika prednost ljudi nad virusima. Koronavirus u Kini i koronavirus u SAD ne mogu međusobno da razmenjuju informacije kako da nas inficiraju. Ali Kina može da omogući SAD vredne iskustvene lekcije o koronavirusu. Ono što je italijanski doktor u Milanu otkrio ujutru može da sačuva živote u Teheranu iste večeri. Kada vlada UK okleva između nekoliko pristupa, može da dobije savete iz Koreje koja se već susrela sa sličnim dilemama pre mesec dana. Ali da bi ovo bilo moguće, potreban nam je duh globalne saradnje i poverenja. Države bi trebalo da teže otvorenoj razmeni informacija i da skromno razmenjuju savete, uz poverenje u podatke i uvide koji do njih stižu. Potreban nam je i planetarni napor da se proizvede i distribuira medicinska oprema, najpre testovi i respiratori. Umesto što svaka država pokušava da se sa pandemijom obračuna lokalno, skladišteći bilo kakvu medicinsku opremu do koje može da dođe, koordinisana globalna akcija doprinela bi adekvatnoj proizvodnji i osigurala da se spasonosna oprema rasporedi pravednije. Baš kao što države nacionalizuju ključne industrije tokom rata, rat ljudi protiv koronavirusa možda će zahtevati od nas da “humanizujemo” ključne proizvodne linije. Bogate zemlje sa nekoliko slučajeva zaraženih treba da budu spremne da svoju dragocenu opremu pošalju siromašnim zemljama sa više slučajeva, uz veru u to da će, kada slična pomoć bude potrebna, druge zemlje uraditi isto. Treba da razmotrimo sličnu globalnu razmenu medicinskih radnika. Trenutno bi blaže pogođene države mogle da pošalju svoje medicinske radnike u najgore pogođene regione sveta, i kako bi pomogli onima kojima je potrebno, ali i kako bi stekli vredno iskustvo sa terena. Ako se opasnost od epidemije poveća, pomoć bi mogla da bude mobilisana u suprotnom smeru. Globalna saradnja je takođe potrebna u privredi. Uzimajući u obzir globalnu prirodu ekonomije, ako svaka država radi za sebe, ignorišući ostale, rezultat će biti haos i produbljavanje krize. Potreban nam je globalni akcioni plan, i potreban nam je brzo. Drugi zahtev oko kojeg je potrebna globalna saglasnost su putovanja. Suspendovanje svih međunarodnih putovanja izazvaće ogromne teškoće i usporiti rat protiv koronavirusa. Države treba da sarađuju makar oko toga da se dozvole najneophodnija putovanja – naučnicima, lekarima, novinarima, političarima i poslovnim ljudima. Ovo je moguće uraditi samo ako se postigne globalni dogovor oko provere stanja onih koji se vraćaju u svoje države. Ako znate da je samo proverenim putnicima dozvoljeno da se ukrcaju na avion, spremnije ćete ga pustiti u svoju zemlju.
Nažalost, države trenutno ne rade skoro ništa od ovoga. Kolektivna paraliza zahvatila je međunarodnu zajednicu. Izgleda da ovde više nema odraslih ljudi. Očekivalo bi se još pre nekoliko sedmica da dođe do hitnog sastanka svetskih lidera u cilju pravljenja zajedničkog akcionog plana. Lideri G7 su uspeli da organizuju video-konferenciju tek nedavno, ali ona nije rezultovala nikakvim planom. Tokom prethodnih globalnih kriza – poput one finansijske iz 2008. ili tokom epidemije Ebole 2014. SAD su preuzele ulogu globalnog lidera. Trenutna administracija SAD se odrekla ove uloge. Sasvim je jasno da su SAD zabrinutije za veličanstvenost Amerike nego za budućnost čovečanstva. Aktuelna administracija je čak napustila najbliže saveznike. Zabrani svih dolazaka iz EU nije prethodilo nikakvo upozorenje, a taman posla konsultacije sa EU oko ove drastične mere. Ista administracija skandalizovala je Nemačku navodno ponudivši milijardu dolara nemačkoj farmaceutskoj kompaniji za otkup monopolskih prava na vakcinu za Covid-19. Čak i ako aktuelna vlada SAD eventualno promeni pristup i izađe sa globalnim akcionim planom, tek nekoliko njih bi sledilo lidera koji nikada ne preuzima odgovornost, ne priznaje greške i koji olako zasluge preuzima za sebe, a krivicu prebacuje na druge. Ako upražnjeno mesto svetskog lidera ne preuzmu druge zemlje, ne samo da će biti teže da se zaustavi pandemija, već će se u narednim godinama uspostaviti otrovni trend međunarodnih odnosa. Ipak, svaka kriza je istovremeno i šansa. Moramo da imamo nade u to da će aktuelna pandemija pomoći čovečanstvo da shvati akutnu opasnost globalnog nejedinstva. Čovečanstvo mora da napravi izbor. Da li ćemo krenuti putem razjedinjenja ili stazom globalne solidarnosti? Ako odaberemo razjedinjenje, to ne samo da će prolongirati krizu, već će verovatno napraviti i gore katastrofe u budućnosti. Ako se odlučimo za globalnu solidarnost, to će biti pobeda ne samo nad koronavirusom, već i pobeda nad svim budućim epidemijama i krizama koje mogu da nas napadnu u ovom veku.
Yuval Noah Harari je autor knjiga ‘Sapiens’, ‘Homo Deus’ i ‘21 lekcija za 21. vek” Copyright © Yuval Noah Harari 2020
Izvorni tekst OVDE
