Često čujemo, makar ja, da smo narod koji brzo zaboravlja. Da nisam deo svedočanstva ove pandemije, verovatno bih rekla – ma nije tačno. Ali, avaj… Mesec dana je prošlo samo od uvođenja vanrednog stanja, a čini se kao da je čitava večnost, i da evo, možda nikad nismo ni bili slobodni. Razume se, mislim na slobodu kretanja, i to posle 17 sati radnim danima. I na kretanje vikendom – bilo kakvo. I na kretanje za penzionere, isto bilo kakvo, osim vikendima ranom zorom. I na izlazak iz kuće sa „punom ratnom opremom“ (jer kažu ovo vanredno stanje je ratno). A boj je odlazak do prodavnice/apoteke i pazarenje na veliko, da se opremimo za makar dva, tri dana. Pa sve ponovo.
Daju nam sve manje slobode, na kašičicu. Da se što manje vidi koliko je sve manje i manje imamo. Da dobro upamtimo četiri zida, i da se setno sećamo kako je nekad bilo lepo. I da čekamo, da nam se ta sloboda, na kašičicu (verovatno šuplju) vrati.
A u ta naša četiri zida, ipak gledamo samo jedan, onaj ispred računara, dok plivamo po internetu, bombardovani svime i svačime. A budi nas ono najgore – vesti o novozaraženima i preminulima. I ležemo s tim vestima. A ni tokom dana ne zaboravljamo na korona virus. Tu su konferencije. I smatranja. I nagađanja. O nedeljama koje su pred nama. O kraju ove agonije. O važnosti mera. O struci koja smatra o merama. O vlasti koja sluša struku. O tome kako smo neodgovorni. O tome kako smo krivi. O tome kako Sajam nije hotel i svi su uslovi kakvi treba da budu. O tome kako su se lekari zarazili van bolnice. O tome kako opreme ima. O tome kako testova ima. O tome kako smo opet bili loši…
A kada poželimo da odmorimo od korone, na društvenim mrežama nas čeka još. Teorije zavere o lekovima, uzrocima, posledicama. Korona, korona, korona. Pa malo karantina.
Sećate se kada virus korona još nije bio COVID19. Kad je to bila neka tamo bolest u Kini. Kada je korona stigla u Evropu, tačnije u Italiju, ni tada je nismo očekivali. Onda su nam se 26. februara smejali, govorili da ne paničimo, da slobodno putujemo.
Deset dana kasnije, desio se taj prvi slučaj zaraze virusom korona. Zabeležen je (tako kažu) 6. marta. Pa, da li je neko pomišljao da ćemo umesto prolećnog putovanja u Milano u šoping (kako nam savetovaše), otputovati u virtuelne pustolovine? Deset dana kasnije, više nije bilo smešno. Uvedeno je vanredno stanje.
Tog istog dana kada je proglašen „rat protiv nevidljivog neprijatelja“, kao što je rekao predsednik (i nije lagao), „zatvoren je život“. A od brojnih prognoza, tačna možda bude samo ona – vremenska. Jer ovog nevidljivog neprijatelja ćemo pobediti verovatno kada bude pogodno da se izađe na biračka mesta. Do tada, ostanimo kod kuće… Za svaki slučaj.
Autorka: Miljana Miletić
O autorki: Diplomirana novinarka, završila master studije organizovanog kriminala i bezbednosti pri Univerzitetu u Beogradu. Glavna i odgovorna urednica sajta Kulturni kišobran. Zainteresovana za kulturu, politiku i političko nasilje.
